На крају, молим Вас цијењени професоре, да својом мудрошћу, а она се стиче само годинама, утичете на све оне који у овом моменту мисле да ће се осветити својим дојучерашњим саборцима, са којима су јели и пили, друговали и трговали, стварањем неке нове партије и преузети заставу СПС-а. Цијела српска историја је проткана осветама и завјерама од Немањића до данас. СКЈ био је завајереничка партија, а и садашње водеће ДОСОВЕ ништа нису боље, зато би требало, понављам, прекинути са оснивањем нових партија (распустити постојеће) ујединити сеи организовати на другим и другачијим основама, ради спашавања српског националног бића и Србије, која ће ускоро бити сведена на Београдски пашалук.
Био сам у многим земљама свијета. Присуствовао сам разним манифестацијама.
У католичким земљама, као Аргентини, Мексику, Бразилу, Словачкој, шефови држава
или влада позивали су на разне црквене датуме и мисе. Сви смо се крстили у божјим
храмовима, без обзира што је било и једних и других и трећих и четвртих вјероисповијети.
Културан и васпитан човјек тако и треба да се понаша. Шта би било на великим стадионима
да се устане за вријеме интонирања једне химне, а не и за вријеме друге? То је било
толико вулгарно да сам, на сву срећу само тога момента, пожалио што сам са породицом
свио гнијездо у Сремским Карловцима.
Све ово и много штошта другог произилази из проблема српске цивилизације (а ништа мање и националних мањина, које врло често делују политички деструктивно и недржавотворно, а имају права каква немају друге националне мањине у свијету, то макар ја знам), односно пада морала. Склони смо да све бацимо под ноге: не постоји ни патријарх, ни шеф државе, ни предсједник Владе, ни славне и знамените личности – наше као ни туђе, ни породица, ни родбина, ни пријатељи, ни знање, ни стручност (ако неко одскочи у нечему, одмах га понижавамо, исмијавамо, оговарамо, а оговарање је одгођена агресија), ни саобраћајни знаци, ништа. А држава без ауторитета и народ без светиња не могу имати оптимизам у погледу своје будућности.
Само у овој земљи у којој Предсједник не именује мандатара из странке која је добила највише мандата (79), што не значи да ће формирати Владу, али мора да га именује, јача су 3 мандата и 30.000 гласова. Иза 3 биједна мандата стоје САД, ЕУ, Русија, домаћи тајкуни и ко још не. Русија, да, да, Русија. Лавров је био јасан: “Србија је још давно могла потписати ССП, али боље икад него никад”. Са ким је вођа социјалиста разговарао у Русији?. Није ваљда ишао да разговара са бившом првом дамом Србије. Са својих 12 мандата унио је несаницу у милионе нас наивних несрећника, који смо мислили да овога пута неће бити проблема да се уједини патриотски блок. Ко је тај вођа ПУПС-а са5 мандата, који су вреднији од 79 плус 30 ДСС, НС. Шта - ко је? Осјетио паре као мачка џигерицу. Пензионеру се једном у животу пружа таква шанса.
Од прве емисије на једној другој ТВ (сада на Б=92), “Утисак недеље” изазвао је код мене можда неку ирационалну одбојност. Интуитивно сам осјетио подвалу а то је једино право закључивање, све је друго цитирано, парафразирано, научено из књига. Из године у годину, из емисије у емисију, утискачица нам упорно утиска у главу малтене једне те исте “личности” и њихове мисли, тако да ниједан водитељ, водитељица ТВ емисија нису толико пљачкали наше душе сваке неђеље у 21 сат као “Утисак недеље” (неки злобници ће неосновано рећи: “Зашто гледаш или гледате, ваљда имате даљински”).
У једној европској земљи истиче мандат дами амбасадорки. Добија један, затим други, па трећи и на крају четврти телеграм гдје јој се даје налог да заврши мисију. Она упорно не одговара и то мјесец дана. На крају јој пријете суспензијом. Амбасадорка шаље телеграм: „Не могу да дођем, њено величанство краљица је болесна, не могу да је оставим“ (да ли се смијете драги читаоци?). Пета пикантерија. Један амбасадор испуњава Curriculum vitae и наводи да говори свјетски језик - македонски. Шеста. Један шеф мисије отвара у познатој земљи културе ретроспективну изложбу Надежде Петровић. Питају га о сликарици, а он као из топа одговара: „Није могла доћи, заузета је обавезама у земљи” (драги читаоци да ли сада плачете, с обзиром на то да је Надежда умрла од тифуса у Ваљевачкој болници 1915? Ово је напомена за еврослинавце који нису ни чули за Надежду). Седма - комична. Амбасадорка на пријему представља свога мужа и каже: „She is my husband” (она је мој муж). Осма: књижевника, кога су иначе на једном острву често пијаног скидали са ограде Амбасаде, новинарка пита да опише један радни дан, а он одговара: „Дођем у Амбасаду, потпишем неколико налога, углавном за тоалет папир, ха, ха...” (ето радног дана амбасадора који пореске обвезнике мјесечно за плату, резиденцију и друге привилегије кошта око 15 хиљада евра.
На лидерима СРС, ДСС, па и СПС је да изнађу што ефикаснији модел предизборне кампање и примијене га у преосталим данима до избора, у свијетлу ове нове и богами нимало безначајне чињенице, како би заједнички побиједили на изборима 11. маја, а већ 12. максимално анулирали пропагандне ефекте потписаног ССП и његове домаће и стране актере. Болесника на Балкану лијечиће годинама. Како рече Достојевски “у лудим временима треба бити луд”, а овде је мало ко остао нормалан. Ко овде не полуди тај ионако није нормалан. И аутор овог текста себе због свега овога што нама се дешава не сматра нормалним, но сигурно неће дати да га лијече Бриселски лекари.
Без обзира на велики значај ријечи и дјелацијењеног академика К. Чавошког, није добро за академика и један озбиљан
лист да се тако паушално и са неколико реченица осврну на једну неоспорно пожељну
књигу. Само је један податак довољан да књига има значај, онај који се односи на
српског јунака В. Шешеља. Да је било ко изјавио то сто је Карлита написала за Ђинђића,
све би оне Кандићке, Бисерке, Павичевићке и др. несрећнице и најамнице скочиле и
тврдиле да су то измишљотине, али када је Карлита у питању сви ћуте и не спавају.
Књига као баук кружи Европом.
Да, све што више познајем људе све су ми драже животиње, јер су ти заштитници жвотиња често неискрени и њихове побуде имају неку другу конотацију. Зашто грађанка Јелена не напише да би било добро да младе дјевојке, умјесто пса, воде дијете, дјецу, а не да Србија има бијелу кугу и најстарију популацију на свијету? Зашто грађанка Јелена не наведе примјере, буквално свакодневне, како пси луталице рањавају пјешаке, посебно дјецу? Недавно је пас луталица у Сремским Карловцима изгризао руке једном пензионеру који је хтио да га нахрани.
У једној европској земљи истиче мандат дами амбасадорки. Добија један, затим други, па трећи и на крају четврти телеграм гдје јој се даје налог да заврши мисију. Она упорно не одговара и то мјесец дана. На крају јој пријете суспензијом. Амбасадорка шаље телеграм: „Не могу да дођем, њено величанство краљица је болесна, не могу да је оставим“ (да ли се смијете драги читаоци?). Пета пикантерија. Један амбасадор испуњава Curriculum vitae и наводи да говори свјетски језик - македонски. Шеста. Један шеф мисије отвара у познатој земљи културе ретроспективну изложбу Надежде Петровић. Питају га о сликарици, а он као из топа одговара: „Није могла доћи, заузета је обавезама у земљи” (драги читаоци да ли сада плачете, с обзиром на то да је Надежда умрла од тифуса у Ваљевачкој болници 1915? Ово је напомена за еврослинавце који нису ни чули за Надежду). Седма - комична. Амбасадорка на пријему представља свога мужа и каже: „She is my husband” (она је мој муж). Осма: књижевника, кога су иначе на једном острву често пијаног скидали са ограде Амбасаде, новинарка пита да опише један радни дан, а он одговара: „Дођем у Амбасаду, потпишем неколико налога, углавном за тоалет папир, ха, ха...” (ето радног дана амбасадора који пореске обвезнике мјесечно за плату, резиденцију и друге привилегије кошта око 15 хиљада евра.
