Dr Ivan Pajović: Da li će Južna Afrika ugrejati Ukrajinu?

Podelite:

Dvadesetog juna predsednik Ukrajine Petar Porošenko počastvovan je susretom sa Donaldom Trampom. Ukrajinski lider je izjavio da upravo SAD mogu odigrati ključnu ulogu u učvršćivanju energetske sigurnosti Ukrajine, obezbeđujući za nju resurse u svim sferama.

U Ukrajini je ranije radilo oko 150 rudnika, od kojih se apsolutna većina nalazila na teritoriji Donbasa. Posle uvođenja potpune ekonomske blokade Donbasa, u Ukrajini su se javili ozbiljni problemi zbog nedostatka antracita, koji se eksploatisao prevashodno u današnjoj Donjeckoj i Luganskoj narodnoj republici. Na toj vrsti uglja radi šest od petnaest ukrajinskih termoelektrana, pre svega Tripoljska, koja snabdeva Kijev.

U februaru 2017. godine ukrajinska vlada je bila čak prinuđena da uvede vanredno stanje u energetici, koje se od tada produžavalo već pet puta. Poslednji put produženo je 14. juna. Započela je kriza neplaćanja u komunalnoj sferi. Polovini Kijeva isključena je topla voda zbog neplaćanja računa.

U proleće su zbog deficita uglja moralo je da prekine sa radom pet električnih centrala: Pridnjepropetrovska, Slavjanska, Tripoljska, Zmijevska i Krivorožska. U uslovima vanrednog stanja atomske centrale u Ukrajini rade pod maksimalnim opterećenjem, što po rečima eksperata skraćuje njihov vek trajanja. Američko nuklearno gorivo ne odgovara u potpunosti tehnološkim standardima ukrajinskih nuklearnih elektrana, koje su sagrađene još u vreme Sovjetskog Saveza korišćenjem drugačijih tehnologija od današnjih američkih. Reaktori se moraju preraditi i modernizovati, ali Ukrajina za to nema novca.

Stalno se izdaju saopštenja o remontima te jednog, te drugog bloka, koji su prilično stari, a koji se preopterećuju do krajnje granice izdržljivosti zbog deficita energije. Ukrajinske nuklearne elektrane zavise isključivo od izdržljivosti, koju su projektovali i izveli sovjetski inženjeri i graditelji. Dugotrajna eksploatacija nuklearnih elektrana u režimu maksimalnog iskorišćenja može dovesti do havarija, čije posledice mogu biti katastrofalne.

Međutim, čini se da su u Ukrajini na vlasti vrlo hrabri ljudi. Vrlo moguće da je to povezano sa time da oni i ne planiraju da ostatak svoga života provedu u toj zemlji, već planiraju da nekuda odu posle odlaska sa vlasti, pa se stoga ničega i ne boje. Tako su, na primer, prekinuli kooperacione veze sa Rusijom u vojnoj sferi, pa su sada ukrajinska armija i avioindustrija osuđene na lagano umiranje.

Vodeći se tom apsurdnom logikom, Kijev smatra donbaski ugalj politički nepodobnim, pa je zato spreman da ugalj kupuje bilo gde i po bilo kojoj ceni. Međutim, kontingenti uglja iz SAD i Južnoafričke republike nikako ne mogu zameniti ugalj iz Ruske federacije.

Jasno je da ugalj iz dalekog inostranstva košta mnogo više nego iz Donbasa, a pritom je za njega neophodno platiti devizama, a ne ukrajinskim grivnama. Čak i prilikom kupovine po povoljnoj ceni, mora se u obzir uzeti trošak transporta, ali i perfidne manipulacije koje omogućavaju dobru zaradu na takvim poslovima. Južnoafrički ugalj, na primer, Ukrajinu košta oko 10 dolara za tonu skuplje nego ugalj iz Donbasa. Uprkos niskoj ceni morskog transporta, troškovi logistike su prilično veliki, pa su stoga takve nabavke veoma opterećujuće u finansijskom smislu.

Eksperti predviđaju skori rast cena za otprilike jedan ipo do dva puta. Kao rezultat, nabavke skupljeg uglja odraziće se na novčano opterećenje stanovništva, a neophodnost kupovine za devize (posebno u uslovima blokade Donbasa) izazvaće rast inflacije i cena na tržištu.

Ostaje pitanje infrastrukture. Ukrajinske luke i železnica su danas preopterećeni, budući da se iz zemlje usiljenim tempom izvoze agrarni proizvodi, pre svega žitarice. Moguće je, naravno, rešiti taj problem direktnom naredbom iz Kijeva u korist prednosti uvoza uglja, međutim tada će Ukrajina gubiti deo svog izvoza i prihoda od njega. Takođe, vlast mora da razmišlja sme li da provocira nezadovoljstvo „agrarne kaste”, među kojima se nalaze predstavnici uticajne oligarhije i krupne zapadne korporacije.

Problem predstavlja i kompatibilnost uvoznog uglja sa ukrajinskom opremom. Ukrajinci pamte ne tako davni skandal iz 2014. godine kada je Kijev, ponesen antiruskim talasom, brzopleto kupio ugalj iz Južnoafričke republike, koji se pokazao neodgovarajućim za korišćenje.

Afrički ugalj se, uzgred, dostavlja Ukrajini isključivo kao unapred plaćen, jer inostrani trgovinski agenti ne žele da preuzimaju na sebe rizik mogućeg kasnijeg neplaćanja. U takovoj situaciji glavne ukrajinske energetske kompanije (DTEK i Centrenergo) pokušavaju da uštede tako što ne plaćaju usluge radnika u energetici i rudara, a takođe zanemaruju svoje investicione programe.

Faktički, odlukom da se pređe na američki i južnoafrički ugalj, Ukrajina seče ne granu, već celo stablo na kom sedi. Jasno je da je idealna varijanta zaključivanje dogovora sa preduzećima u Donbasu i razvijanje sopstvenih preduzeća, ali za to je neophodna politička volja, koje u Kijevu u ovom trenutku nema.

Ekonomija zemlje je ubijena, treba tražiti put povećanja njene efikasnosti i smanjivanja troškova. Ali Kijev te troškove, naprotiv, veštački povećava. Kako će se završiti sadašnje igre ukrajinskog režima oko uglja – ostaje otvoreno pitanje.

Isto to događa se sa gasom. Umesto da ga kupuje direktno od Rusije, Kijev kupuje isti taj ruski gas u Evropi i sam priznaje da za to plaća 30 dolara više za svaku hiljadu kubnih metara.

Apsurd je još i veći kada se ima u vidu da Kijev zatvara sopstvene ugljenokope. Zbog nedostatka narudžbi i posla, ne jednom su štrajkovali rudari Lavovske oblasti i drugih regiona Ukrajine. U medijima se pojavljivala informacija da će u Tripoljskoj termoelektrani zaposleni raditi samo tri dana nedeljno, zbog čega će se inače niske zarade smanjiti na 60 procenata. Iz tog razloga radnici su počeli da daju otkaze. Nije isključena situacija da kada stigne uvozni ugalj, sa njim neće imati ko da radi.

Izborna godina u Ukrajini je 2019, a Porošenku je rejting krajnje nizak. Iz tog razloga on može da obećava posle 2019. godine sve što mu padne na pamet: da će otplatiti sve kredite, povećati penzije, pokloniti po 1000 evra svakom građaninu… Obećanje da će termoelektrane biti prevedene sa antracita na ugalj drugih proizvođača – takođe je iz takvog kruga obećanja.

Krajem juna Kabinet ministara je, na zaprepašćenje javnosti, doneo odluku o dodeljivanju bankarskog kredita od oko milijardu grivni pod državnom garancijom, namenjenom avanturama oko nabavki uglja. Očigledno je da će deo tog novca, kao i uvek, biti pokraden od strane činovnika. Prošle godine na tome je pao rukovodilac Nacionalne komisije za kontrolu elektroenergetike, Dmitro Vovk.

Dr Ivan Pajović

VIDOVDAN

Podelite:

1 komentar

  1. Ko da je to puknuti prstima – i stvore se milioni tona uglja? Prvo pitanje: postoji li način da se od južnoafričkih rudnika dovezu do broda i ukrcaju, kome je dosad odlazio taj ugalj – kako će on da se snađe? Onda u Ukrajini treba izgraditi postrojenja za pretovar, pitanje je da li je dovoljno to vagona što je išlo za Donbas? I poslednje pitanje: ko će sve to da plati?

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here