Србија поново на раскрсници: Референдум као претња

Поделите:

Судећи према новинарској знатижељи, долазак делегације Србије на Светски пословни форум који се одржава у швајцарском скијалишту Давос, није могао да прође без приче о Косову, недавном убиству лидера тамошњих Срба Оливера Ивановића, положају српског живља у покрајини и њеној судбини уопште.

Заинтересованост представника међународне „седме силе“ посебно су изазвале недавне опречне изјаве највиших српских званичника, председника Александра Вучића и шефа дипломатије Ивице Дачића, посвећене овој теми. Док је први јасно ставио до знања да би под притиском међународне заједнице (читај: САД и Европске уније) био спреман много чега да се одрекне, па и пуног суверенитета државе на чијем је челу, његов министар је одлучан: „Да Србија призна Косово, да Косово добије столицу у Уједињеним нацијама, да сугеришемо Русији да за то гласа, није бајка, то је фатаморгана. Ништа од тога!“

Председник тврди да је „за дијалог“ и да настоји да пронађе праву солуцију за ваљано расплитање косовског чвора. Али резултати тих напора, за сада, нису опипљиви. Трагична судбина Оливера Ивановића то најбоље потврђује.

По Вучићу, тек ће се видети шта је решење за јужну покрајину. Како каже: „за два или два и по месеца“. А шта он лично под тиме подразумева може се наслутити и из изјаве да ће народ „на неком референдуму“ морати о свему да се изјасни. Укратко, Вучић са себе скида одговорност и пребацује је на грађане. Али не само то. Његова прича о „најдемократскијем облику изјашњавања“ садржи и јасан став који би сажето могао да се искаже речима: „Гласаћете на референдуму, али одлучићете онако како ја кажем!“

Овакво размишљање о косовском проблему, у садашњим околностима, више је претња него покушај истинског изласка из кризе. Наиме, не постоји референдум који би у овом тренутку могао да разреши драму на југу Србије. Шта би, на пример, значило „не“ на претпостављено питање: „Да ли сте за останак Косова у оквирима Србије?“. Да ли би они који не живе у покрајини одречним одговором, практично, запечатили судбину својих јужних сународника? И откуда им право на то? Да ли би били спремни да прихвате колоне избеглица које би сигурно кренуле ка делу земље у којем је могуће, барем за прво време, сачувати живу главу? Да ли би се латили оружја?

Уколико би одговор био – „да“, ко би стао иза њега? Рат са Албанцима био би неминован. А Србија од војске има тек фудбалске навијаче. Па ко од наших генерала уопште може да се похвали борбеним искуством које би Србији у евентуалном рату гарантовало макар нерешен резултат?

Укратко, референдуму нема места све док се одлучује усијаних глава. За озбиљну одлуку неопходно је пажљиво одмеравање свих елемената, постојећих околности, моћи и немоћи, преиспитивање сопствене позиције унутар међународне заједнице, консултације са евентуалним савезницима… Јер без признања резултата изјашњавања, какви год исти били, цео посао нема никаквог смисла. Напротив. Нема смисла ни без прихватања референдумске одлуке од стране суседних земаља и оних које нам, заиста, кроје судбину. Међународна заједница је у свему одиграла кључну улогу. А она отворено тражи да и даље о свему води главну реч.

Вештина државника огледа се у његовој способности да помири непомирљиво и да издејствује највише користи за земљу на чијем је челу. Било је таквих људи кроз историју. Њихови споменици данас красе највеће светске метрополе. Али једнако и опомињу… Александар Вучић сигурно није такав државник.

Михаил Суслов

Патриот

Поделите:

1 COMMENT

  1. Nije moguće da se na Vidovdan sajtu objavljuju ovako bogohulni tekstovi koji, istina neuspješno, pokušavaju diskvalificirati srpskog Mesiju KaliNera kao nacionalno odgovornog državnika, čiji spomenik neće krasiti glavni grad Beograd.
    Kada bi autor i bio u pravu, Mesiji KaliNeru ne treba, jer su ga srpski patrijarh i Nebeski narod već proglasili Božjim izaslanikom, a ovima se ne podižu spomenici, već samo slikaju ikone.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here