ОЛИВЕР ВУЛОВИЋ
ВЕЛИКИ ВОЂА И ВЛАДА НАЦИОНАЛНОГ УЗНЕМИРЕЊА
Модификовани ЦК ДОС-а је успео да метармофозира у Владу Србије. Улогу ССРН-а су заједнички преузеле и поделиле већ одавно овде инсталиране антисрпске НВО са једне стране и РРА са друге стране а улогу АФЖ-а Соња Лихт и њена заиста изузетно добро споља организована 'политичка изузетност'. ЛДП се задовољио истом оном позицијом коју је њихов гуру Латинка у истој причи, али пре 50 година и тада имала све до свргавања, што исто њеним пуленима спрема садашњи Велики Вођа, али се одлучио на стрпљивост.
Пројекат комбиноване војнополитичке окупације Србије је, барем у овом моменту, доведен до краја. Последњи камичак у ципели мондијалистичке окупационе армаде у Србији је српска скупштина на Космету. Колико ће и она издржати, остаје да се види. За разлику од предака из 1945-е, садашња црвена колона је у своје редове укључила и сопствене дисиденте који су колеге из садашње коалиције до недавно називали националсоцијалистима и које „треба вешати“ по теразијама, а сада су мишљења да треба подржати напоре Великог Водје да исте по сваку цену мора прогурати у Интернационалу.
Пошто су увидели да у Србији има још људи који за себе мисле да нису блесави, крупну крилатицу -национално помирење- су покушали да замене са још глупљим изразом - политичко помирење. Веле да су и једни и други пропатили због прераних смрти председника својих партија и да је то један, поред левичарске провенијенције, од битнијих интеграционих момената у њиховом садашњем политичком зближавању. Дакле, њихова коалиција је исходована из смрти. Насилне смрти сопствених водја, где су се смрти другог, ови првожалошћени са балонима по Београду искрено радовали и на све начине опструирали укоп, а насупрот томе, смрт свог лидера политички толико раубовали да не би било чуда ни да га је под тадашњом силном импресиојом и пресијом и лично Надбискуп београдски предложио Папи за бетафикацију, пошто српски митрополит током државне сахране није задовољио њихова очекивања високе дозе глорификовања.
У старом добром комунистичком маниру, и данашњи ЦК се понаша као да је све редовно, као да држава није у комплетном расулу и ванредном и економском и политичком стању. Уместо на решавање горућих питања, а шта је више горуће него косметско питање, пала је одлука да се прво ради на скидању глава Смаиловићке, Тијанића и осталих који и мало имају респекта према мишљењу и оне друге Србије која није била предвиђена за громогласно национално помирење, већ су по Хатишерифу из изборне ноћи прекомандовани, то јест заменили места са СПС-ом, у силе мрака 90-их.
Што се тиче Коштунице, да није огромне политичке штете друге врсте, његов одлазак у опозицију ми и не би измамио сузе, што због закаснелог преласка из салонског у јавнополитичко деловање у циљу истинске а не козметичке одбране српских националних интереса на косметском случају а што због његовог олаког преласка преко европске преваре на црногорском референдуму. Што се Радикала тиче, изгледа да док и њихов председник не напусти амбицију да води странку (а пре ће напустити овај свет), они још дуго неће моћи да буду део Водјиног замишљеног националног помирења и захтеви за лустрацијом и денацификацијом ће остати још само њима на политичкој сцени Србије да висе над главом.
Дугогодишњим агресивним деловањем у смислу инсистирања на етичким разликама и бескомпромисним политичким разликама у оквиру истог етноса, а да се при том не искористи ни једна права прилика за детант и политички компромис, /ово између ДС-а и СПС-а због свакојаке дегутантности и понижавања самог изборног процеса као продукта демократије не спада под израз компромис /лако се ускочи у процес вештачког етничког раслојавања и сецесије, осим ако не дође до грађанског рата и јасне победе једне од страна у некадашњем етничком и политичком сукобу.
Блажи случај / без рата / у оквиру српског етноса смо већ имали на примеру Црне Горе, где је тамошња криминална дружина дуго година агресивно, стрпљиво и успешно играла на карту баналних разлика у језику, неким модификацијама у традицији и кратком периоду самосталности у прошлом веку које је било слично самосталности које су имале и многе друге српске државице на Балкану кроз историју, и тако успела да издејствује референдум под патронатом ЕУ и на њему изборном манипулацијом (читај крађом) формира државу којој су сада од Срба ближи и Турци и Албанци, а посебно Хрвати.
Ово помињем јер се у политичком животу данашње Србије дешавају опасне ствари којима је врата широм отворио својим диктаторско претећим говором Велики Вођа након краја у бројању гласова на парламентарним изборима. Њихово непрестано инсистирање на постојању -две Србије- при чему се у оној њима супротстављеној не врши политичка пропаганда него се шири говор мржње, не бори се за Космет већ се врши повратак у мрачне деведесете, правно аргументовано не оспорава тзв Трибунал у Хагу већ се иде на сукоб са Међународном заједницом, не инсистира на што равноправнијем односу са ЕУ него се држава одвраћа од европске перспективе и не оспорава аргументовано наше евентуално чланство у НАТО пакту већ се ради на гушењу и атлантске преспективе а која је по њима неодвојива од европске.
Уз све то се набројано прети Србима који другачије мисле да ће Србија у ЕУ ући са или без Срба, већ је дало за резултат дубоку поделу Србије. Све ово даје шансу да код нама по правилу ненаклоњеним западним политичким креаторима криза у свету се роди идеја да ову дубоку политичку али и ет(н)ичку поделу, једног дана и прогласе и за етнички сукоб јер ће се Србима имати да се сматра само онај део нашег народа који буде беспоговорно извршавао наредјено му.
Када већ постоје европски Срби и они који то нису а после креирања босанских Срба, црногорских Срба, косметских Срба, нашим непријатељима и њиховим савезницима у самој Србији неће бити велики проблем и да направе неке војвођанске Србе / јер се у Војводини сличан сценарио делимично већ одиграва/, па касније што да не и санџачки Срби, шумадијски Срби и слично.
Од ове владе се не очекује неко посебно инсистирање на пажњи према косметском питању јер знамо коју је састављао, али морамо молити Бога да не буде баш толико ревносна у тоталном спровођењу бриселске политике, јер или ће Србија заиста у ЕУ ући без Срба или ће се претходно ет(н)ички и политички толико удаљени људи у овој држави поделити на неке етничке подсрбе и европске надсрбе и тако можда одлучити и да се другим средствима осим политичких сукобе и тиме подсрби натерају на борбу и за биолошки опстанак а затим и за само постојање сопствене државе, а што је у оба случаја катастрофално. Онај ко успе овакав сценарио да спречи имаће права у Србији да говори и о националном и о политичком помирењу.
