Vidovdan.org - Милорад Ступар: ЛИБЕРАЛИЗАМ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

ЛИБЕРАЛИЗАМ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

проф. др Милорад Ступар

Апстракт: У раду се разматрају појмови либерализма и глобализације. Примена анализе ових појмова води становишту да процес прикључења Европској унији може у великој мери да помогне решењу проблема економске и политичке координације у Србији. Према мишљењу аутора, решавање проблема координације кроз процес придружења Европској унији је истовремно пут неизбежног прилагођавања Србије глобалном окружењу либерално-демократског типа.

Увод

Овај рад састоји се из три дела. У првом је скициран појам либерализма, у другом појам глобализације, а у трећем се разматра проблем везан за кораке које Србија треба да предузме да би се прилагодила глобалном окружењу либерално-демократског типа.

У скицирању појма либерализма почећемо од једне упоршћене, а можда и нетачне дефиниције овог појма. У току даљег излагања ова почетна претпоставка ће бити допуњена и донекле побољшана.

Најпростије речено, можда би смо могли рећи да је либерализам једно уверење да људе, такви какви јесу, треба оставити на миру да раде шта хоће. Ово уверење полази од претпоставке да норме које регулишу међусобно одношење људи јесу израз воље самих људи. Извориште норми није неко објективно добро, утемељено на некаквој метафизичкој или пак религиозној, нужној, и непроменљивој истини, дакле, утемељено независно од преференција индивидуа. У томе се огледа отклон модерне визије од античке или средњовековне. Али, у томе се огледа и отклон либерализма од различитих облика тоталитаризама. Према модерној визији, људи сами успостављају правила колективног понашања као и стандарде на основу којих они та правила могу да контролишу. Коначни тест у контроли је одговор на питање да ли је дигнитет индивидуе испоштован, али и то да ли се њено благостање увећава. Овакав тест контроле у либерализму се најчешће назива стандардом правде. Видећемо, у оном што следи, да су стандарди правде, на нивоу једног појединачног друштва у ствари одређење степена државне интервенције у привреди. На нивоу међународних односа, проблем правде би био проналажење оправданог степена интервенције међународних институција у послове држава. Питање правде у овом другом случају је много теже.

Вратимо се почетној тврдњи да је либерализам веровање да људе треба оставити на миру да раде шта хоће. Ако ово симплификовано схватање проширимо на привредни миље, т.ј., на слободно тржиште као конститутивни елемент модерног друштва, онда би се једна оваква здраворазумска интуиција о томе шта је либерализам свела на тврдњу да људе треба пустити да раде шта хоће тако што би следили свој лични интерес у складу са тржишним правилима до којих су спонтано дошли у животу производећи и размењујући добра. Претпоставимо arguendo да је ово право значење либерализма. Можемо онда рећи да су либерализам и процес глобализације два комплементарна процеса. Наиме, ако процес глобализације сведемо на процес ширења тржишта, односно, ако га схватимо као процес уклањања граница и баријера у протоку добара и услуга, тако што се простор на коме се одвија неспутана трговина проширује на читав глобус, онда нам се чини да глобализација увећава слободу јер проширује простор слободне размене са тенденцијом да у слободну размену укључи све људе света. По многим тумачењима, у свом делу „Богатство народа“, зачетник модерне економске мисли Адам Смит сматрао је да је процес глобализације неизбежан пратећи процес стварања слободних националних тржишта.(2) Друга два великана ране економске мисли, Рикардо и Сеј такође су сматрали да ће народи између себе трговати ефикасно, а Сеј је дошао до закључка да ће се периодични економски проблеми везани за однос понуде и тражње разрешити у стању опште равнотеже (генералног еквилибријума) како у националним економијама тако и у међународном окружењу.

Проблем са овом визијом настаје када уочимо да је она превише идеализована и када дођемо до увида да људи у тржишним односима могу једни другима да нанесу штету и да остваре, како то економисти кажу, тзв. “субоптималне”, или пак неефикасне исходе интеракције. Идеја Адама Смита о томе да нас “не храни благонаклоност месара или пекара већ њихова брига за личну корист” је суштина тезе о “невидљивој руци” која људе води до равнотеже у понуди и потражњи, односно, до организованог и ефикасног облика материјалне производње у друштву. Како то каже Адам Смит, индивидуе, следећи властиту добит и вођени невидљивом руком тржишта, постижу циљ који није био део њиховог почетног плана, оне постижу циљ који се огледа у остварењу колективне добробити, а почетна намера им је била лична корист. Али, да би модел невидљиве руке остварио свој план, морају се претпоставити одређени услови који су идеални и који у стварности не постоје. Први услов је функционисање тзв. закона тражње у ситуацији савршене утакмице. Други услов је одсуство “екстерналија”. Први услов претпоставља да на тржишту мора увек да буде довољно велики број произвођача и потрошача који слободно могу да ступе на тржиште или да из њега изађу и који такође морају да буду спремни да робу увек користе или као крајњи потрошачи, или пак да робу, после остварене продаје, користе као непосредну инвестицију за своја предузећа у производњи нових добара за која се очекује да ће одмах бити пласирана за продају на тржишту. Такође, овај економски модел претпоставља скоро пуну запосленост. Даље, понашање произвођача и потрошача мора да буде рационално у економском смислу, наиме, њихово понашање се схвата као да увек тежи увећању користи. Лако је уочтии да су све ове претпоставке и још многе друге веома идеализоване.

Други поменути проблем је проблем негативних екстерналија. Екстерналије директно воде субоптималним друштвеним исходима, односно, нарушавају економску ефикасност. Екстерналије се догађају зато што активност субјеката на тржишту утиче на остале чланове друштва, с тим што ти утицаји претходно нису могли да буду предвиђени или “укалкулисани” у оквиру самих трансакција на тржишту. Примери негативних екстерналија су многобројни: од загађивања животне средине као последице рада индустријских погона, до буке у предграђима изазване прелетима авиона на млазни погон, нагомилавањ отпадака на улицама, итд.

Либерали наравно имају спреман одговор и на поменуте проблеме: слажемо се, кажу они, нису довољни само тржиште и тржишно-обичајна правила понашања да би људи били слободни и да би се у животу остварили; неопходна им је и заштита у виду државе да им онемогући да упадану, односно, да им олакша да се извуку ако упадну у субопитмалне или неефикасне облике кооперације. Речено терминологијом теорије игара, држава постоји да би се решио проблем координације и оптимизације. Држава најчешће интервенише кад тржиште не успева да регулише мањак или вишак добара, када треба да заштити приватну својину, када треба да заштити минимални стандард становништва, да заштити привредну грану од монопола, да смањи загађење животне средине, итд. Све ове интервенције држава изводи кроз различите институционалне облике као, на пример, кроз опорезивање, упумпавањем или позајмљивањем новца да би се подстакли производња или потрошња, кроз уредбе и остале законске регулативе, итд. У зависности од тога какви су предлози у погледу степена интервенције државе у привредну сферу имамо и различите типове либералне доктрине. Можемо у том смислу поставити скалу од екстремне “laissezfaire” варијанте минималне државе до јаче варијанте такозване либертаријанске државе благостања (неки то зову либертерском социјалдемократијом) која има шири опсег интервенције на тржиште и друштво и брине не само о формалној владавини права већ и о цивилизацијском нивоу друштва тако што штити и социјална и културна права становништва у складу са пројекцијом самог државног апарата и осталих сегмената друштва у погледу тога који би облик интервенције био адекватан. Јасно је да ће проналажење правог модела државне интервенције у приличној мери бити одређено културним и историјским факторима који су јасно препознатљиви у колективном животу једног народа. Ти фактори могу да олакшају проналажење адекватног модела координације. Али они могу и да га отежају. Видећемо да је у међународним односима управо због одсуства поменутих културних и историјских хомогенизујућих фактора на нивоу глобалне заједнице, много теже пронаћи решења проблема координације мада је тај проблем довољно тежак и у првом случају.

Да бисмо илустровали тежину овог проблема поменућемо два најзначајнија сазнања из теорије рационалног избора која се односе на проблем координације, односно, на проблем либералне правде. Први је “дилема затвореника”, а други је Еровљева теорема о немогућности рационалног друштвеног избора.(3) Модел дилеме затвореника јасно показује да нема нужне сагласности између индивидуалне и колективне рационалности. Постоји готово конклузиван доказ да чак и у ситуацији када се игра бесконачно понавља, и када је у игри Н играча, где је Н прилично велики број (а то је неопходно да би се симулирала реалност), да је за играча појединца најрационалније да не кооперише ма како та кооперција била рационална са колективног становишта. Овај закључак јасно указује на то да многе важне вредности са становишта колективне рационалности не могу да буду успостављене без спољне принуде. Еровљева теорема пак указује на то да не постоји конзистентна функција друштвеног избора која симултано задовољава неограничене и независне индивидуалне изборе, услов Парето-ефикасности, и услов одсуства диктатора (услов који захтева ненаметање преференција једног појединца свим члановима друштва). Еровљев доказ је на неки начин обесхрабрујући: он поткопава оптимизам јер показује да је немогуће постићи истовремено неограничену слободу и максимум благостања уз неограничен домен избора.

Очигледно је, дакле, да либерализам никако не може бити једна проста и неиздиференцирана доктрина. Већ се и у уобичајеним енциклопедијским дефиницијама либерализма јасно уочава овај проблем. Из овог разлога, једном појединачном друштву које би тежило томе да буде либерално, уопште није лако у погледу тога коју варијанту либералне доктрине треба да изабере и да је потом дугорочно спроводи, с тим да истовремено заштити дигнитет индивидуе и њено благостање и да уз то остане још и стабилно и ефикасно. Наиме, уопште није лако спроводити либералну политику која остварује ефикасност друштва и штити стандарде друштвене правде. Ово је нарочито важно за државе у транзицији у коју спада и наша земља, Србија. У оваквим државама либерализација се одвија по методу “одозго на доле”, т.ј., у друштво се споља уводе готови модели либерализације и није лако те моделе одабрати и касније имплементирати у пракси. Алтернативе су по транзициона друштва веома болне, а понекад драстичне и погубне. Оне се могу поређати на некаквој скали која би одражавала брзину и дубину имплементације либералних принципа односно брзину и дубину у реформи старог режима. На једном екстрему би била тзв.“шок терапија”,(4) а на другом одржавање постојећег стања. Ако други екстрем одбацимо као нереалан, оно око чега се можемо сложити је то да без обзира на брзину имплементације либералзма, јасно је да поменута стратегија “одозго на доле” представља један вид глобализације појединачног друштва у транзицији јер оно мора зарад реформи да укине баријере и да се по моделу приближи и прилагоди окружењу. О овом ће нешто више бити речи у трећем делу овог рада.

Да се вратимо поново односу либерализма и глобализације. У складу са начином размишљања у претходном одељку, када смо углавном говорили о могућностима либерализма у појединачном друштву, проблем односа либерализма и процеса глобализације се може сагледати као проблем проналажења адекватног облика оптимизације на макро плану који би био у складу са рационалношћу на микро плану. На микро плану, у контексту међународних односа, имамо државе уобичајено схваћене као нације-државе које своје односе не могу да ускладе без пристанка да ће следити прописе донесене од стране институција које творе оквир међународних односа, односно, уговоре који творе међународно право. Обично се овај међународни скуп институција и прописа заједно са тенденцијом и праксом држава да тај међународни институционални систем спроведу у живот назива међународни или светски поредак. Проблем либерализма у међународним односима је проналажење начина да се (1) успостави адекватан међународни поредак који би био ефикасан и да се (2) пронађе метод за контролу рада институција међународног поретка. Да бисмо о овим условима рекли нешто конкретно морамо сагледати, у мери у којој је то могуће, једну емпиријску слику о стању у савременим међународним односима vis a vis процеса глобализације.

После 1970. године у либералним политичким и економски доктринама, као и у ставовима и политикама утицајних светских државника са Запада (пре свих Роналда Регана у САД и Маргарет Тачер у Британији) потпомогнутим декларацијама и ставовима међународних организација попут Међународног монетарног фонда и Светске банке, углавном је превладало становиште у коме се инсистира на тзв. „дерегулацији“ у односима између државе и привреде. Дерегулација значи смањење утицаја државе на тржиште, односно смањење регулисања тржишних механизама од стране једног централизованог апарата у друштву. Идеја која стоји иза овакве доктрине и праксе је да ће децентрализовано планирање мноштва индивидуа који слободно економски одлучују произвести боље резултате у погледу ефикасније и продуктивније привреде од организације привреде која планирање ставља у један центар. Централистички организована привреда само производи непродуктивну бирократију која временом постаје велики баласт самој привреди јер постајући сама себи циљ, економске процесе води на погрешан пут, а саму себе увећава повећавајући тиме, тржишно гледано, и неоправдану потрошњу у држави. Као да се релевантни државници и научници враћају схватању о економији од пре Првог светског рата које се огледа у тзв. неокласичној економској доктрини. У историјске узроке овог повратка на неокласичну парадигму после седамдесетих година прошлог века овде нећемо дубље улазити али можемо навести неке од њих. Вероватно је на економисте и политичаре утицала чињеница да су неке водеће државе попут САД упадале у инфлаторне кризе због претераног интервенисања државе у виду повећаних издатака и потрошње инспирисане Кејнзовим моделом повећања тзв. „агрегатне тражње“.(5) Поред овог разлога, бесумње је и пад Берлинског зида и победа капитализма над диригованом комунистичком привредом увећао оптимизам оних који верују у владавину тржишних закона. Последица повратка неокласичном моделу, односно улазак у, како се то седамдесетих година прошлог века говорило, нови либерализам, одвијао се у складу са одлукама Међународног монетарног фонда односно у складу са стратегијама Вашингтонског споразума(6) према којем се равнала и економска политика ММФ-а. Пракса ових институција започела је са брзим укидањем баријера у међународној трговини, а подстицала је ширење тржишта и глобалних финансијских тржишта, а све то за последицу је имало јачање огромних транснационалних компанија, увећање директних страних инвестиција, а допринело је и брзом ширењу развијене технологије и информација. Због јачања улоге међународних правних, економских и војних организација попут Светске трговинске организације, Међународног суда, Светске банке и НАТО, као и због настајања јасних структура једне нове наднационалне творевине, Европске уније, може се рећи да до извесне мере опада и значај категорије суверене нације-државе. Све ове чињенице уз још неке трендове у свету као што је повећање броја међународних туристичких путовања услед развоја авионске индустрије, повећане миграције, развоја глобалне телекомуникационе структуре, интернета, приближавање до скора удаљених култура преко међународне културне размене, довело је до тога да у свету после Другог светског рата настане један нови, јединствени феномен, који обележава савремени свет, а то је процес глобализације. Из овог наравно не следи да се делови света раније нису повезивали. Постоје препознатљиви глобални облици привредног и политичког повезивања света који настају још у 19-ом веку када се међународна плаћања одвијају преко златног стандарда, а међународни односи равнају по систему Pax Britanica јер је у то време Британија имала улогу међународног хегемона. Конституисање Лиге народа је такође сведочанство о постојању неке врсте глобалног међународног поретка. Али, ти односи нису никада толико свеобухватно и рапидно прожимали све сегменте живота народа, те залазили и у културну интиму индивидуа као што је то био случај у последње три декаде двадесетог века и као што је то случај и дан данас, почетком двадесет првог века. Глобализацијски процес је једна чињеница. Рапидност и свепрожимајући аспект овог процеса данас лако може да детектује просечно образована особа нешто старијег животног доба склона рефлексији: на пример, неко рођен тридесетих година двадесетог века сведок је веома кондензованог процеса са учесталим променама парадигми у светским односима који почиње од тоталитаризама који су довели до Другог светског рата, преко биполарног света хладног рата, пада Берлинског зида и униполарног света током деведесетих и коначно до започињања декаденције САД и зачетка неке врсте мултиполаризма са пролиферацијом нуклеарног оружја и појавом међународног тероризма као битним обележјима глобализације 21-ог века.

Поставља се наравно питање до каквих још последица (поред поменутих) доводи глобализација и како се на те последице може реаговати. За ову прилику издвојићемо четири веома очигледне и важне последице глобализације. Прво, то је велико приближавање некад просторно удаљених култура, и то култура које историсјки и просторно никада нису биле блиске, а понекад су биле и непријатељске. Укратко, под једном глобалном капом долази до блиског контакта народа и култура са историјом дуготрајних сукоба као и култура које су екслузивистичке. Из овог разлога, мада је технолошки и информцијски веома повезан, свет је ипак тешко замислити као једну политичку заједницу која би ослонац имала у једној хомогеној култури. Друго, то је чињеница да је процес неолиберализма у свету довео до великих економских и политичких неједнакости између држава у свету. Због различитих почетних позиција у погледу ресурса, историјских околности, неке земље у процесу глобализације су изузетно ојачале како економски тако и политички. Не само што су њихове привреде добиле снажан замајац, већ је ојачала и њихова сувереност до нивоа положаја хегемона у светској политици (Сједињене Државе су најбољи пример). Трећа последица је у корелацији са другом, а то је узурпација међународних институција, па и поништавање самих основних либералних вредности од стране данашње најјаче силе света, а све то зарад наводне заштите самих либералних вредности. Наиме, углед САД у свету у 21-ом веку изгледа да нагло опада. Америчка политика више не повезује свет. Она га дели и доводи у сукобе. Од земље са великим угледом као водеће демократске земље света, агресивна и лицемерна политика нарочито администрације Буша млађег после 11. септембра 2001., довела је до тога да су САД постале земља према којој расту негативна расположења чак и у Западној Европи која са њом дели најсличнији културни образац. Четврта последица је јачање Азијског региона и зачетак неке врсте новог мултиполарног света са неколико препознатљивих снажних региона: Азијског (Кина, Индија, Јапан), региона Европске уније, САД и засад нејасног статуса Русије. Перспектива оваквог света је крајње неизвесна. По мом мишљењу, заснивати либерални оптимизам у погледу опстанка човечанства са великим полагањем наде у Азијски регион је веома непримерен. Не треба заборавити да овакав регион никад није био претерано близак прогресивним либералним визијама који достајанство и благостање индивидуе узимају за свој вредносни репер. Американизам је у својој историји бар имао слободу индивидуе као саставни део своје идеологије. У процесу кинезације Азијског региона овакве идеологије готово да уопште нема.

Постоје три типа одговора на ове последице:

1) антиглобализацијиски
2) проглобализацијски
3) алтерглобализацијски

Први тип одговора је анти глобализам који углавном има конзервативну садржину јер се преко њега инсистира на очувању партикуларног, етничког, или пак принципа нације-државе као искључивог принципа организације светског поретка, дакле, инсистира се на реализму у међународним односима по коме се светски поредак тумачи као modus vivendi, односно као договор апсолутно суверених држава. Из тих разлога глобализација је према овом схватању негативан феномен јер угрожава све ове вредности. Ово би био чист анти-глобализам који би бранио вредности локалних, излованих друштава. Редак је случај да данас неко брани ово становиште јер је очигледан утицај међународних институција, организација и међународног права на суверене државе у смислу да је класични концепт суверености до извесног степена ослабљен па се та чињеница мора узети у обзир и при изградњи визије једног светког поретка. Такође, економске негативне екстерналије данас по правилу превазилазе оквире територија нација држава и зато су непоходни интернационални или наднационални форуми за њихово решавање с тим што принцип рада тих форума не може да буде пука сагласност нација-држава које имају своје партикуларне интересе у трци за овладавањем ресурсима, већ мишљење експерата који раде на очувању еколошких вредности планете Земље. Трећа врста критике може се упутити на само виђење суверености у данашњем свету. Нису све државе света подједнако суверене па је тешко говорити о modusu vivendi као договору свих суверених земаља. Светска политика је тренутно под великим утицајем САД, који као хегемон осталим земљама омогућује ограничену сувереност. Анегдотално речено, теорија реализма у међународним односима која долази из пера њених водећих протагониста у ствари подсећа на теорију ограниченог суверенитета Брежњевљеве доктрине која је требало да важи за земље тзв. „реал социјализма“ седамдесетих година двадесетог века.

Други тип одговора је про глобализацијски. Про глобалисти подржавају интеграцију света преко слободних тржишта и сматрају да ће временом та фаза у глобализацији бити допуњена изградњом глобалних политичких институција које би биле израз воље грађана света. Према овој визији, свет се све више интегрише до тачке када би се можда могло говорити о свету као једној политичкој заједници са једном светском државом чији би директан политички субјект био светски грађанин. Критике проглобализацијског приступа почивају најчешће на следећим типу аргумената. Наиме, тешко би било замислити један легитиман централни политички ауторитет за читав глобус који би истовремено био функционалан и у неком минималном смислу демократичан. Наиме, да би демократија била смислена, неопходно је да политички ауторитет полаже рачуна изборном телу. Тешко је замислив у неком оперативном смислу директан однос релације грађанин света --држава света јер је централни ауторитет најчешће просторно а и културно веома удаљен од грађанина као основног актера.

Много клаузибилнији одговор на глобализацију је алтерглобализацијски и на њему ћемо се више задржати. Алтерглобализацијски одговор није нужно против процеса глобализације већ се он залаже за становиште међународне правде, мирно разрешавање конфликата, разоружавање (нарочито смањење нуклеарног арсенала), а све те уз очување етничких и културних разноликости. Покрет глобалне правде залаже се за алтернативне облике пословања који није базиран на неолибералном концепту корпоративног капитализма са неограниченом слободом у трговини, већ за фер трговину која узима у обзир интересе и проблеме сиромашних земаља. Такође, овај покрет се залаже и за фер коришћење светских ресурса. Постоје два типа проблема везана за алтерглобализацијски одговор. Први се односи на сам појам глобалне правде, а други на проблем изградње некаквог минималног светског поретка из алтерглобалистичке колективне акције која је веома хетерогена. Размотримо ове проблеме редом. Што се глобалне правде тиче, послужићемо се једним примером. Наиме, ја са симслом могу да кажем да са становишта праведности није фер да грађани, рецимо, Београда имају више бирачког права или бољи приступ здравственој заштити од грађана, рецимо, Лесковца, али је питање да ли такво питање има смисла када грађане Лесковца поредимо са, рецимо, грађанима Париза. Напросто ради се о стандардима праведности који су често саобразни вредностима посебне политичке заједнице, односно, одређене државе. Другим речима, мера праведности је најчешће стандард успостављен чланством у некој партикуларној политичкој заједници која има свој посебан институционални систем који дефинише статус грађана и њихова права и дужности. Што се другог питања тиче, проблем са алтерглобализацисјким покретом је недостатк заједничког програма и конзистентног институционалног делања услед велике разноликости актера и из тог разлога тешко је из тог покрета извући нешто налик међународном поретку. Овај проблем може да се илуструје једним примером. Многи алтерглобалисти сматрају да је концепт суверене нације државе у међународним односима непримерен јер је Вестфалисјки тип светског поретка превазиђен савременим глобализованим односима. Они се залажу за идеју мултифункционалне суверености. По тој визији, легитимни суверени актери на међународној сцени нису само државе већ и међународни институти и организације које би имале право суверености у завиности од датог проблема.

III

Шта можемо да научимо од неолибералне економске теорије? По мом мишљењу много. Поштујући елементарна правила економског либерализма ми ћемо тек почети да проналазимо начин за биолошким преживљавањем у ситуацији неколективистичке привреде. Ми тек треба да прођемо кроз абецеду бизниса. На почетку транзиције покушали смо да се супротствимо неолиберализму, али то смо извели на веома немушт начин, у ствари, на начин који је по нас испао веома трагичан. Упропастили смо сами себе. Инспирација се тражила у угрожености државе, нације, културе и традиције. Додуше, чињеница је да је СФРЈ, и Србија заједно са њом, имала много проблема. Прво, никада се није од периода од 1945. до данашњих дана направио јасан историјски, политички и морални биланс између два највећа народа у Југославији, Срба и Хрвата, по питању геноцида у Јасеновцу. Даље, нарочито је тежак био уставно-правни положај Србије по Уставу из 1974. и оправдан је био захтев за променом тог њеног положаја. Али начин на који је то изведено је потпуни историјски промашај. Углавном се ишло на мобилизацију популуса једне националне групе за одржањем Југославије и то је довело до њеног распада јер је сам Устав био једна врста конфедералистичко-консензуалног провизоријума базираног на националној основи. У политици се повлађивало најширем популусу, константно се упумпавао страх од угрожености и тиме се отворила пандорина кутија варваризма, одсуства контроле, одсуства представе о реланој величини и вредности нације у чије се име креира политика, итд.

Када данас размишљамо о односу према свету све то морамо поново да узмемо у обзир. Прво да видимо да ли можемо да се супротставимо корпоративном капитализму и међународним иснституцијама? Наша земља наравно томе може да се супротстави, али је целисходност и оправданост таквог става крајње сумњива. У нашој земљи и запослени једва биолошки преживљавају од свог рада, а незапосленост стагнира на тачки од 30%.(7) У међународном окружењу смо перципирани као земља која је изгубила ратове и којој је потребна помоћ. Дакле, сам наш почетни положај у некаквој, замишљеној алтерглобализацијској побуни је врло слаб. Уосталом, није Милошевићева држава никад ни била прави алтерглобализацијски одговор на корпоративни капитализам мада се понекад приказивала таквом и понекад на томе купила поене, али само у домаћем јавном мњењу. Та несрећна творевина је покушавала да изгради односе са Кином, а у време бомбардовања је подржавала ношење пароле “сви смо ми мета”, али таква политка је била борба до последњег човека за циљ који је водио потпуном уништењу целокупног друштва.

Глобализацијски процеси у неку руку могу да буду основ за решење проблема координације у економији и успостављању институција јавног добра. И поред нашег тешког положаја, шири међународни миље у којем се налазимо није према нашој држави непријатељски настројен. Дакле, неопходан је консензус свих политичких странака и елите да морамо да кренемо путем глобализације. У нашем случају то је пут ка учлањењу у Европску унију што подразумева прихватање њених услова за приступање. Тај консензус мора да буде објављен јавно у виду неке врсте документа усвојеног од стране свих релевантних странака у Парламенту и свих релевантних учесника у јавном животу. Ово је неопходно јер ће процес придруживања Европској унији трајати више мандата различитих влада. Такође, структурални резови у привреди биће веома болни са дугорочним последицама, а политика тражи брза решења. Најтежи структурални резови још нису ни почели, на пример, реструктуирање јавних предузећа. Због тога свака постојећа гарнитура на власти није склона томе да се трајно ухвати у коштац са врућим проблемима (штрајкови, на пример) јер страхује од резултата избора. И из тог разлога је неопходан косензус да следећа гарнитура на власти не би починјала све испочетка, односно да опозиција данас не тражи политичке поене у илузорној политици. Широки и чврст консензус је неопходан и због кохерентности унутрашње и спољне политике. На пример, не може један политичар из власти да буде за излазак грађана српске националности на изборе на Косову, а други, такође из власти, да не буде, односно, да буде против тога. Не може један политичар из власти да тврди да зна да тајна служба зна где је оптужени за ратне злочине, а да друга групација, такође у власти, да тврди супротно.

Даље, неопходно је што пре донети закон о реституцији, односно, закон о денационализацији, а потом и експлицитан закон о заштити приватне својине. Потом наша држава што пре мора да створи један легални оквир за одвијање пословања који симултано и пропорционално треба да штити све категорије које учествују у пословном процесу: и предузимаче и потрошаче и раднике и власнике хартија од вредности. Мора да се поштује владавина права, сузбију привилегије за приступ тржишту и корупција. Средства од приватизације (ако их још уопште има) морају се сливати најпре у инвестиционе фондове. Кејнзова метода повећања агрегатне тражње је код нас у овом тренутку транзиције по мом мишљењу непримерена јер само поспешује ионако већ велику потрошњу. Због тога стране кредите и стране донације морамо пре свега пласирати у инвестиције, а не у буџетску потрошњу. Мора да се изгради поверење у капитал и инвеститоре из иностранства - синдикати не могу да имају превелика очекивања. Синдикална политика не сме за циљ да има уништавање компаније, њено терање у банкротство, јер тиме потокопава сам положај радништва. Дакле, и у интересу радништва је да помаже опстанак фирми, а у интересу фирми је да понуде услове који мотивишу раднике. Благостање неће настати ако се фирме руше, а пословни људи извргавају руглу, подметањима у медијима итд.

Да би се остварио легалан оквир пословања мора да се изврши коренита реформа полиције нарочито тзв. тајно - обавештајних полицијских, и војних служби, и то је врло важно. Промотери тзв. бизниса, односно, крајње привилегованог бизниса, долазе из група које су подржане од те полицијске касте или су пак из саме те касте. Кажем намерно касте, јер је тајна полиција због лењинистичке инспирације у Уставу Југославије деценијама имала правно привилегован положај. Овај привилеговани положај преносио се и у сферу привреде и нарочито у област спољне трговине. На пример, готово да није било спољнотрговинског представништва СФРЈ које није било под контролом тајне службе безбедности. Већ се средином осамдесетих заснивала класа “клептократа” која је углавном долазила из поменутих делова друштва. Тај део апарата такође данас прави хаос у добром делу штампаних медија. Потпуно слуђује јавно мњење. Наравно, у тој реформи полиције мора се ићи опрезно и постепено. Брзоплетост, несистематичност и реформа “кратког даха” у том послу може да има веома трагичне последице.

Коначно, а то је најважније, морамо почети да верујемо самима себи. Морамо да покажемо елементарну благонаклоност према ближњем, али и лојалност према власти. Без делимичне интернализације колективне рационалности не може никакв поредак да се успостави и да се успешно одржи. Наиме, држава или поредак не могу да постоје само на принуди, мада је принуда нужан услов за то. Уз ово питање иде и питање одговорности и послушности. И то пре свега питање одговорности према широј заједници. Одговорност код нас донекле функционише на нивоу породице или села. Али то је недовољно, јер је за функционисање модерног друштва неопходна одговорнот у послу и јавном животу и на нивоу града и шире заједнице. Не могу се од државе очекивати само привилигије и заштита статуса. Да би се ствари помериле са места у овом погледу кључна је улога образовања и медија.

[1] Под овим насловом рад је саопштен као предавање на Трибини Српско-америчког центра, у оквиру циклуса "САД, Европа и ми" 25. априла 2005. године у Малој сали Коларчеве задужбине.
[2] Fonna Forman-Barzilai: “Adam Smith as globalization theorist,” Critical Review, vol.14, no. 4 (2002)
[3] Kenneth Arrow: Social Choice and Individual Values, Second Edition, Yale Univerity Press, 1963.
[4] О лошим последицама „шок терапије“ видети Џозеф Штиглиц: Противречности глобализације“ , SMB-x, Beograd, 2004.
[5] Исто
[6] Изворно, Вашингстонски консензус је скуп економских и политичких рефромистичких мера са циљем да се побољшају привреде земаља Латинске Америке током осамдесетих и деведесетих година 20. века. Три носећа стуба Вашингтонског консензуса су „фискална строгост, приватизација и либерализација тржишта“. Садржина политике Вашингтонског споразума била је изложена прво у раду Џона Вилијамсона са Института за међународну економију 1989. године, али се може наћи и касније у Извештају Светске банке о сиромаштву у свету из 2000. године. (Детаљнији приказ политике Вашингтонског споразума уз стручне и критичке коментаре о тој политици на српском језику може се наћи у књизи Противречности глобализације економисте Џозефа Штиглица, нарочито гл.3.).
[7] У периоду од 2000. до 2003. анкетна стопа незапослености стагнирала је на 30%. Према формланом регистру које воде службе за запошљавање тренутно је у Србији око 900.000 незапослених радно способних лица (Видети интервју „Економетра“, др Михаил Арандаренко, Политика, 7 јун 2005.).