Фермент победе или апатија пораза

„Највише боли неправда пропраћена цинизмом“.

(Наполеон)

СТРАНПУТИЦЕ СРПСКЕ ОВЧИЦЕ

После 5. октобра 2000. године „окренули смо лист“. Макар када се радило о нашем ставу према САД и ЕУ. Међутим, поново нисмо нашли прави „лист“. Можда и зато што су многи од нових властодржаца имали српска национална осећања по „титоистичким“ мерама! Њихов прагматизам није мога да буде у функцији српских интереса. А у континуитету, у већој или мањој мери, били су део власти. Што се тиче оних који су „национално свесни“, и они су подбацили. Премало су се бавили коренитим преображајем система, и утемељењем „новог патриотизма“ – свим оним што је требало да нас учини изнутра јачим и отпорнијим! С друге стране, сувише су се надали да ће Америка тек тако увидети да њој одговара да измени став према нама. Бар толико да можемо да нађемо modus vivendi! У питању је латинска фраза која значи: начин живота. Обично се користи за споразум између две стране, које не могу сасвим да превазиђу несугласице, али пронађу модел за обострано корисну сарадњу!

Јасно је да наша судбина зависи од САД, а њихова не зависи од нас. Међутим, и та моћна земља има интерес да са Србијом изграђује солидне односе. Балкан је „зона немира“, а Вашингтон нема више разлога да их подгрејава усред простора над којим је успоставио (асиметричну) доминацију. Поготово када велике напоре улажу како би одржали свој „Нови светски поредак“ у другим деловима света. Има Америка на нашим просторима, посредно или директно, и економске интересе. Колико год они били мали – та земља не би била тако моћна и велика, да не воде рачуна о „сваком долару“. А у нашем случају ипак се ради о милијардама.

Све то је, вероватно, имао у виду и Живорад Ковачевић, председник Европског покрета у Србији, човек који је врло прозападно оријентисан, када је написао крајем 2000. године: „Наша основна спољнополитичка оријентација јесте проевропска и наш стратешки циљ придруживање Европској унији, али до тога нећемо доћи без добрих односа са Сједињеним Државама. На добром смо путу да то остваримо. Време је да и једни и други окренемо нови лист“. Но, САД нису окренуле други лист. Јесте да су нас „тапшале“ по рамену – али то би радиле и са С. Милошевићем, да је удовољавао свим њиховим прохтевима. Како гласни јерменска изрека: „Трговац је увек љубазан према будали!“ Од ње живи, а она, кад би се којим случајем опаметила – пре свега требало би себе да криви. Колико год да је њој стало до размене – није једина којој је стало. Јер, и када налети на упорног преговарача – „Добар трговац се ценка, нећка па и љути, али од корисног посла не одустаје“!

Пошто смо, ваљда из рачуна, пали Солани у загрљај, и пољубили руку Медлин Олбрајт – почели смо да се понашамо скоро као заљубљена особа! Радили смо готово све што се од нас тражило, без инсистирања на (реалном) реципроцитету. Нисмо се поставили као неко ко цени себе, зна шта хоће, и спреман је ради тога да сарађује. А да јесмо, прагматични Американци би такво понашање одлично разумели. Сигурно би га више и ценили од ирационалне снисходљивости. Уосталом, много су уложили у успостављање „добрих односа“ са нама. И не би их олако угрозили. Када су новинари, пред Први заливски рат, питали једног високог америчког званичника – „Шта ће бити ако Садам Хусеин прихвати да повуче трупе из Кувајта?“, добили су следећи одговор – „Рат. Сувише смо много уложили у припрему кампање. Ми се држимо својих планова, били они мирољубиви или ратни“.

ВУЧИЈА ЋУД

Увидевши да тиме не угрожавају своје односе са нама, а с друге стране да смо ушли у фазу препуштања судбини, да нам економија постаје све зависнија и све даље од „производног концепта“, да копне наши одбрамбени потенцијали – САД су наставиле тамо где су стале. Наставиле су да раде на стварању предуслова за сецесију Косова, на одвајању Црне Горе од Србије, на поткопавању Републике Српске. Упоредо, наше приближавање ЕУ је намерно отежано. Жељена „шаргарепа“ је требало да буде увек „испред“ нас – како би наше жеље јачале а ми били покорни. Ми смо на ту „игру“ насели. Надали смо се, молили, чудили се и сарађивали. Томе су допринели и наши унутрашњи сукоби и настојање многих учесника у њима да задобију подршку САД и њених европских савезника, лични интереси појединих наших политичара, илузија да ће се ипак нешто променити. И наравно, деловање оних који „евроатлантске интеграције“ нису доживљавали као питање „националног прагматизма“ – већ идеолошки „камен темељац“.

Када је већ било тако, не треба да нас чуди још нешто. Упорно смо играли само на једну „карту“ – а реално нисмо морали. Скоро да смо занемарили односе са Русијом и другим све моћнијим земљама. Као да нисмо примећивали да се глобални односи мењају. Да је Русија од евроатлантског „привеска“ – поново постала равноправни играч. Сила која је била спремна да постане део „евроатлантског картела“, али са статусом достојним њене снаге, морала је да крене својим аутохтоним путем. САД су онемогућиле европске интеграције „од Атлантика до Урала“, у страху да њихова хегемонија не буде поткопана, а у односу на Русију наставиле са хладноратовском политиком ниског интензитета. У таквим околностима, Русија је присиљена да све отвореније демонстрира снагу и значај. Тако стоје ствари и са Кином. Наравно, обе силе избегавају да се на оштар начин конфронтирају са САД. Но, јасна је њихова намера да не угрожавајући оно од чега имају корист, стекну више утицаја на глобалном плану. Уосталом, као што те земље имају интерес да буду део светске „економске корпорације“, и САД су свесне колико је за њих важна сарадња са њима. Не одричући се своје агресивне спољне политике, и та земља пази да се „конопац“ сувише не затегне.

Ни унутар „евроатлантског блока“ нисмо доследно развијали посебне односе са неком од моћних земаља, нити смо на време лобирали за наше интересе. Уосталом, ни код „куће“ нисмо умели или хтели да их промовишемо. С друге стране САД и „мондијалистички кругови“ – итекако су „лобирали“ на нашем терену. Интензивирали су стварање мреже својих невладиних организација, медија, партијских контакта, као и придобијање људи од утицаја тзв. „лидера јавног мнења“ …. Тако су олакшавали својим савезницима у нашим владајућим структурама да све уверљивије и гласније понављају: „Морамо да испунимо све што се од нас тражи. Морамо да истрпимо све што нам чине. Без европских фондова, без америчке подршке у међународним финансијским институцијама – не можемо да живимо“. Уз то, „трована“ нам је душа причама о нашој (искључивој) кривици за „ратове за југословенско наслеђе“, „етничко чишћење“, о потреби да „окајемо грехе“. Тако је подгрејаван национални мазохизам који је већ постојао код немалог дела нашег народа. Тим пре, када је добио нови набој – вулгарно користољубље. Постало је уносно испољавати „малосрпство“.

Тако је „цар стигао до дувара“. Америка је закључила да смо спремни да прогутамо оно што не би „ни пас с маслом“. Да нам отму део територије, а ми да се мало љутимо – па онда кренемо даље у стилу изреке: „Ајде Јово, наново“. Али то више није „модел живота“, већ је то „модел смрти“. Ко може да тврди да када се одрекнемо једног дела територије, на ред неће доћи Војводина или Санџак? О укидању Републике Српске и да не говоримо. Није Америка нешто специјално против нас, али ако је много не кошта „тера“ своје. Што да не задовољи на наш рачун оне који су свесни својих интереса, и захтевају надокнаду за сарадњу?!

ИСТИНСКИ ПУТ СПАСА

Пре свега, сами смо криви за ово што нам се десило. Но, то није разлог за „самоубиство“. Живот иде даље, а ми имамо пред собом два пута. Један је овај којим смо ишли до сада. Да се надамо да „глобални моћник“ мисли да је било доста „касапљења“ српског етничког простора, и кажњавања нашег народа. И да ће нам стога бити отворене капије ЕУ, а оно што је од Србије остало уведено „унутра“, уз пружање економске помоћи. Надајмо се да ће нам омогућити и да нађемо неки модел опстанка за наш народ на Косову и Метохији, а да Р. Српску неће убудуће „дирати“. Но, плашим се да неће све бити тако „ведро“. Плашим се на основу досадашњег искуства са САД, и нашим политичарима који су безрезервно опредељени са сарадњу са том земљом, односно њеним „европским клијентима“. Плашим се да ће нам, можда не директно али кроз прекомерну децентрализацију – и даље „отимати“ комад по комад територије. Да ће и даље наставити да нам подривају национални идентитет некаквом „денацификацијом“ – поготово што домаће структуре задужене за тај посао и саме раде „пуном паром“. И при томе да ће „евроатлантски“ центри моћи наставити да нас „поткупљују“, више „фотографијама“ Брисела него нечим опипљивим. Међутим, ако наставимо да идемо досадашњим путем – и то ће бити довољно за нашу кооперативност!

Но, искрено се надам још нешто. Да сам као историчар сувише оптерећен прошлошћу. Да све посматрам „црно“. Да је дошао крај нашим патњама. Међутим, у нечему сам ипак непоправљиво старомодан. Мислим, да и рационално има своје ирационалне домете. Рационалан избор је онај који доноси више користи него штете. Али мора да постоји нека „црвена линија“ до које се прави такав избор. Ко нормалан, у психолошком и социјалном смислу, може и да размотри понуду да прода дете како би купио боља кола? Или да га отимачу преда, да не би ризикова да буде повређен?

Зато сам присталица другог пута. То није пут сукоба са САД или априори одрицања од ЕУ. Напросто, морамо јасно да дефинишемо свој национални програм – да кажемо шта желимо, и од чега нећемо одступити. И на основу тога да тражимо са САД и њеним европским савезницима modus vivendi. С друге стране – да почнемо да уређујемо земљу „изнутра“. Да и у погледу односа према патриотизму и националним вредностима – постанемо нормална земља. И не дозволимо никоме да нам „испира мозгове“ и од нас прави духовне инвалиде. Све то ће само наизглед успорити наш пут ка пуноправном чланству у ЕУ. Само док моћници не „сваре“ нову реалност, и док се не освесте од, до сада основаног, убеђења да је са нама „лако“. Кад прође „шок“, сигурно ћемо успети да на основама обостране користи дефинишемо међусобне односе.

То вероватно неће значити да ће САД поништити независност Косова, али можда нађемо неко прихватљиво (прелазно) решење које ће нама омогућити да идемо ка ЕУ, а да области настањене Србима унутар Косова, неометано функционишу као својеврстан corpus separatum! Иначе, ако будемо причали о односу према Косову у духу онога који Република Ирска има према северном делу острва, што раде наши „евроатлантисти“ на челу са Млађаном Динкићем – од Срба у нашој јужној покрајини неће остати ни С. То би значило да само формално не признајемо сецесију Косова, а чак ни у српским енклавама и на северном делу – немамо никакву јурисдикцију. А без сопствених свеобухватних институција, директно повезаним са Србијом, већина Срба неће остати на својим огњиштима.

Коначно, ако покажемо више самопоштовања и одлучности – вероватно ће престати даљи дезинтеграциони притисци на Србију, и генерално оно што је остало од српског етничког простора. А ми ћемо имати још једну прилику да се позабавимо лечењем свих оних „болести“ које нагризају наше друштво, а које наши политичари - реформатори углавном не лече, већ нас умирују причом: „Ма све ће се то средити кад уђемо у ЕУ, тамо је систем добар па ће и наш морати да постане такав“. Међутим, није тако. Погледајте корупцију и криминал који владају у Румунији и Бугарској, већ неко време чланицама ЕУ. Значи, на нама је да изграђујемо систем, да се позабавимо лечењем онога што код нас не ваља!

ГЛАВУ ГОРЕ И НАПРЕД У ПОБЕДУ!

Други пут, то је пут који не значи да једна спољнополитичка оријентација, по сваку цену, „нема“ алтернативу. То је пут рационалне потраге, без предрасуда и зловоље, за начином да нам економски, и у сваком другом погледу – буде боље. Али тај пут значи још нешто! Да нико више не може да своју неспособност, саможивост или идеолошку заслепљеност, сакрива иза „евроинтеграција“. Да нам прича: „Без мене нема Европе или прогреса“. Односно, да ћемо избором пута са „правом на избор“, одлучити да се коначно, после више од 60 година, одрекнемо „монополистичког концепта будућности“ – ексклузивног права „изабраних“ да нас воде у „светлу будућност“, без обзира какве резултате постижу. Тада ћемо, без вештачки изазване гриже савести да угрожавамо перспективу „деце“ и шансу да и нас „огреје сунце“, моћи рационално да мењамо наше предводнике, све док нам се не учини да је неко одговарајући, а они не утуве у главу да нисмо „овце“ које „шишају“ и страни и домаћи „пастири“!

Но, наши нови а стари, домаћи а страни властодршци, упорно нас воде првим путем – путем националне деструкције. Путем на коме су нас глобални евроатлантски разбојници већ масакрирали и отимали оно до чега нам је стало. На крају крајева, наши домаћи евроатлантисти и не могу да нас воде другачијим путем. Онда би морали да признају какву су штету до сада направили, да се одрекну обилне награде од стране својих ментора и да разбију пројектор лажи и заблуда уз чију помоћ владају. Нажалост, сво наше досадашње искуство и све изневерене наде, нису биле довољне да се велики део нашег народа освести. Штавише, и део оних који су свесни у каквом свету живимо – пасивизирао се. Оправдано жељан бољег живота, наш народ је неоправдано дозволио да стомак мисли уместо главе! А стомак „гута“ све могуће лажи, подстиче дремљивост и погодује лепим сновима.

Тако смо поново насели на превару. Међутим, нема тог сна који траје вечно, поготово кад заваран стомак почне да „завија“. Срби ће се пре или касније пробудити. Зато бар ми који смо и сада у пуној мери свесни онога што се око нас дешава, и куда иде српско стадо, не дозволимо да нас разочарење због тријумфа евроатлантских ешелона одведе у апатију. Не прихватајмо пораз јер ако га не прихватимо суштински и нисмо поражени, већ се само на новим позицијама спремамо за наредну битку! Последњи слој поквареног „крема“ на већ „бљутавој“ торти нека нам буде само додатни мотив да истрајемо у отпору пакленим куварима. И да будемо јак и активан фермент незадовољства – фермент који ће погодовати бржем буђењу омамљеног дела српског народа и затим његовом активирању.

Евроатлантска влада ће се брзо суочити са великим изазовима и тешкоћама. Много тога је обећала, а мало тога ће моћи да учини. С друге стране, враг ће брзо доћи по своје тј. да наплати са каматама оно што је инвестирао у њихову победу. Тражиће од њих да успоставе добросуседске односе са тзв. државом Косово, да активирају неки вид сарадње са Северноатлантском алијансом, итд. Наравно, и да забораве на тужбе против земаља које су признале акт сецесије наше јужне покрајине а да врате повучене амбасадоре у престонице тих „пријатељских“ држава. Зато је на свима нама да припремимо пиштаљке и сва друга пригодна „помоћна средства“ за демократско ванпарламентарно изражавање неслагања за влашћу. И да чекамо погодан моменат, а он ће брзо наступити. Отровно „воће“ је већ презрела и колико год власник „плантаже“ сада славио наводни тријумф, ако се ми не предамо и ако сваку прилику будемо користили да мало протресемо дрвеће – трули и црвљиви плодови ће брзо пасти, а Србија ће коначно моћи да крене „другим путем“, путем спаса. Зато не треба клонути духом већ главу горе и веровати у победу!