ТРАГ У ВРЕМЕНУ ИЗ ЦРНОГ ШЕШИРА

„ОЈ КАРЛОВЦИ МЕСТО МОЈЕ ДРАГО К’О ДЕТЕНЦЕ ДОШАО САМ ’АМО“

Бранко Радичевић

Возачи и националне мањине тренирају некултуру

Да ли можете замислити да неко након више од 50 година живљења у Београду, на Дорћолу, и након живота у највећим градовима свијета, одлучи да живи у Сремским Карловцима и да не може да пјева као што је Бранко пјевао, „к’о детенце дошао сам ’амо“? Супруга, иако из срца Шумадије, такође одабра тај лијепи сремски градић. Кћер (14) која се једно вријеме школовала у руској школи, уредној у сваком погледу, дисциплинованој, није могла да подноси јавашлук у једној тзв. култној школи у Београду. Школа у Сремским Карловцима за њу је била препород. Као каратиста (браон појас) наставила је у једном од најбољих карате клубова у Србији. До центра Новог Сада аутомобилом се стиже за 7 минута, аутобусом за 15, а до Београда за 45 минута. Да је нека од карловачких влада изградила мост преко Дунава до аутопута, до Београда би се стизало за 25 минута. О Карловачкој гимназији да се и не говори. И прошле године проглашена је најбољом у Србији.

Многи сматрају да је градоначелник за четири године урадио много, а има и оних који тако не мисле, иако је убједљиво побиједио све кандидате на недавним изборима. Сам је направио општинску Владу (ДС).

Тек што смо се преселили у Карловце, уредништво једног недјељника у коме сам редовно писао сматрало је да је требало да напишем текст о једној певаљки, која је у свечаној сали Гимназије скоро обнажена снимала спот. Зли језици кажу да је неки пјевач из БИХ, муслиман, прије годину дана снимио спот у Патријаршијском двору. У то нисам повјеровао.

Одбио сам да напишем негативан текст о сада мојим Карловцима, али остао сам без колумне. Но то нисам тешко доживио, јер ме ионако нису плаћали. Уосталом, било би неозбиљно да пишете негативно чим стигнете у нову средину. Примијетио сам неке ствари које би требало мијењати. Ни то нисам потенцирао. Али како сматрам једну партију патриотском, за коју сам гласао и којој сам помагао у предизборној кампањи (уређивао лист, говорио на трибинама и сл, а све под мотивациом да супротну страну не би требало пљувати), један број достојанственика општинских, односно припадника разних других партија, одмах су почели да окрећу главу и да се не јављају, иако су у почетку били изузетно љубазни. Знали су да сам новинар, да сам дуго био дипломата.

ДИВЉИ У СЕДЛУ

Позвали су ме на састанак Скупштине града када се одобравала потрошња буџета. Било је поприлично критике и примједби од опозиционих одборника (мањина). Међутим, све су оне падале у воду пошто владајућа страна има већину. Критикују, критикују, износе чињенице... Предсједник, само каже „молим гласајте“, њих 14 дигне руку и све је усвојено. Усвојен је буџет, односно одобрена је потрошња по свим позицијама за 2007. годину. Нисам написао текст, поново због тога да не бих, као новајлија, стварао злу крв. Е онда сам се замјерио, и то грдно, – опозицији!

Немам ни сада намјеру било кога поименице да прозивам. Међутим, овим текстом желим да помогнем, да укажем на нешто што није тешко мијењати: улице су уске, посебно што су електрични стубови (тзв. Ајфелове куле), као и телефонски, посађени по 50 цм и више на улици, умјесто на тротоару. Сад су почели радови увођења подземних каблова. Централна улица је прекопана у сред туристичке сезоне. Електровојводина је свима онима који су сами затражили да пребаце струју испод земље наплатила по 40 и више хиљада, умјесто да је то урадила о свом трошку, односно о трошку Општине, као што то сада морају да ураде. Због таквог стања и разрованих улица, саобраћај је у Карловцима постао велики проблем. Њега отежавају и лоши возачи. По тако уским улицама возе као да су на аутопуту. Неколико клинаца на моторима не дају никоме мира. Улице Стратимировића и Рајачићева су пуне паркираних аутомобила становника и туриста и са једне и са друге стране (људи немају гдје да паркирају). Вожња по њима је чиста смртоловница. Примјећујем да даме возе агресивно посебно оне које имају џипове.

Наиме, многи до јуче нису имали једног коња, а замислите када сједну у сто педест! Тешко крену, али када се залауфају не могу да се зауставе. Психолошки гледано, озбиљан проблем је када се са југића и фиће пређе на велики џип, ауди или неки други „бијесни“ аутомобил. Ту мозак стаје и паметнијим, а зна се ко вози „бијесне“ аутомобиле. Велики проценат, посебно младих, није полагао возачки испит. Био сам у једној латиноамеричкој земљи када је новоизабрани Предсједник донио декрет због хаоса и несрећа у саобраћају, по коме су сви становници земље који су имали дозволе морали да полажу (провјере) возачки испит о трошку државе. Одузето је више од милион дозвола (земља има 38 милиона становника).

Возачи мотора су посебна прича. Почели су да долазе и да се окупљају код чесме „Четири лава“ у Сремским Карловцима, додуше њих 5 - 6, али они код тунела који излази на мост слободе у Новом Саду су праве убице и самоубице! Суботама и недјељама када, посебно кроз тунел, пролете поред вас, кожа вам се јежи и коса диже на глави. Шетали смо једне суботе са пријатељима уским стазама кроз шуму на Фрушкој гори. Наједанпут се по шуми разлегла вика: „бјежите, бјежите“! Налетјела су двојица на моторима, један на оном великом троточкашу. Једва смо се бацили у страну у шуму! Како је било блато на тој шумској стази, остали смо замалтерисани. У друштву је био један професор, к томе и академик из Новог Сада. Углас смо повикали: „ову стоку треба побити“, јер та стока умало није побила нас шесторо и ко зна колико других, посебно жена и дјеце, на тим дугачким, уским стазама Фрушке горе.

(НЕК)УЛТУРНИ У КУЛТУРИ

Сремски Карловци често имају културна и друга збивања. Ту су и сајмови вина, меда и др, а посебно грожђебалови. За вријеме предизборне кампање пао је један значајни празник, годишњица „Српске Војводине“. Више од 5 дана трајале су предивне културне манифестације (изложбе војвођанских сликара, воштаних фигура Музеја из Санкт Петерсбурга, књижевне вечери, пријеми, концерти на Тргу познатих пјевача, група). Све лијепо, али мали број посјетилаца. Опозиција је сматрала да није баш тада требало одржавати те манифестације и пропагирати само једну или двије партије. У то нећу да улазим, али је тачно да опозиција није учествовала у организацији, као ни у манифестацијама. Од угледних личности била је режисерка Вида Огњеновић. Ако су Сремски Карловци спали само на ту даму која наступа у јавности са ставовима попут оних које промовишу „јахачице српске апокалипсе“ Соња Бисерко или Кандићке, немам коментар. У нормалним условима, позивнице је требало слати и нама, угледним и „неугледним“ житељима, без обзира којој страни припадамо.

Ових дана у Сремским Карловцима гостовали су руски хорови. На крају концерта, што је уобичајено, отпјевали су „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. Присутни, угледни и „неугледни“ гости, су устали. Међутим, био сам шокиран да неки не устају ни са столица ни иза столова разних кафића и сластичарни. Био је поред мене један човјек из старе карловачке породице. Питао сам зашто ови не устају? Одговорио је: „То су припадници других нација, углавном Хрвати“. Иначе, све вријеме концерта причали су гласније од осталих посјетилаца. Један је устао и направио од муке три-четири круга око стола, окрећући задњицу позорници, док је извођена та ђачка химна. Нисам био изненађен, али сам био тужан и несрећан, не зато што нису устали, а да не кажем пјевушили, већ зато што ми их је било жао. А жалити некога је тужно и ружно.

Био сам у многим земљама свијета. Присуствовао сам разним манифестацијама. У католичким земљама, као Аргентини, Мексику, Бразилу, Словачкој, шефови држава или влада позивали су на разне црквене датуме и мисе. Сви смо се крстили у божјим храмовима, без обзира што је било и једних и других и трећих и четвртих вјероисповијети. Културан и васпитан човјек тако и треба да се понаша. Шта би било на великим стадионима да се устане за вријеме интонирања једне химне, а не и за вријеме друге? То је било толико вулгарно да сам, на сву срећу само тога момента, пожалио што сам са породицом свио гнијездо у Сремским Карловцима. Посебан доживљај је био да су клинци и клинцезе на травнатом дијелу трга сво вријеме концерта играли лопте, јурили псе луталице, викали, дакако мали су и плакали, тако да ми, који смо били даље од позорнице, а у непосредној њиховој близини, нисмо могли да чујемо неке арије. Хтео сам да интервенишем, али ми мој пријатељ Карловчанин није дозволио. Ракао је да бих изазвао мржњу тих вајних родитеља, а можда би ме и тукли!

Драге моје „угрожене“ нациналне мањине, нека вас буде срам што не устанете ако сви други устану на Карловачком тргу! Уосталом, ко вам је дао право да се за вријеме извођења било које арије клиберите, да причате, галамите, окрећете задњицу извођачима? То је концерт, и то концерт страних извођача. Ако је устао владика, предсједник Општине, руски гости, ваљда је био ред да и ви устанете?

Ваше вође којекакве касе и чанкови не раде за ваше добро, већ за добро својих газда. Њихове газде нисте ви. Да ли стварно мислите да су вам угрожена права? Ароганција и непоштовање државе у којој живите је неким од вас тако ударио у главу да не знате гдје живите.

Какве разлике има у школи између моје кћери и дјечака и дјевојчица хрватске, мађарске, њемачке, ромске или неке друге националности? Напротив, ромској дјеци наставници многе ствари гледају кроз прсте. На жалост многи припадници мањина су серадовали српским поразима и проглашењу независног Косова. Ко не воли ову земљу и ко јој не жели добро не мора у њој да живи.

Неко би могао рећи да не волим припаднике других народа а то није начно. Напротив, говорио сам, говорим и пишем да је богатсво, културно и свако друго када има више нација, чак су и потомци интелигентнији када долази до њиховог мијешања. Ако ништа друго, учите од Бугарске, а да се не говори о Бразилу, САД и другим земљама. Сви људи у САД су Американци, више од 50 нација у Бразилу називају себе Бразилцима, сви људи у Бугарској су Бугари... Бугарски Турци, који имају трећу партију по јачини и увијек су у Влади, себе називају Бугарима исламске вјероисповијести. Овде вас нико не тера да се изјашњвате као Срби али минимум лојалности је услов нормалног живота. Завршићу једном народном: „Подижи сиротињу за своју срамотињу“. На жалост многи нису материјална сиротиња, већ духовна, прва се да превазићи док је друга често неизлечива.