Oliver Vulovic

Srpske knezove i dalje seku

Ako neko nije shvatao šta je značio atinski Tadićev zagrljaj Dačića, posle objave hapšenja jednog od najhrabrijih i najlucidnijih vodja srpskog pokreta otpora u 20-om veku od strane briselskih kvinslinga u Beogradu (koje je u saradnji sa stranim tajnim službama obavljeno još u petak 18.jula) dr Radovana Karadžića, od sinoć je počeo da shvata sve. Tamničenjem Karadžića smo se sada i definitivno prebrojili. Sada se tačno zna kosu oni, ko smo mi, gde se nalaze oni, na kojima smo pozicijama mi. Uspeli su. Zacmentirali su postojanje dve Srbije. Zacementirali su grobove poginulih ratnika koji su živote ugradili u stvaranje Republike Srpske čije su postojanje Tadić i nekadašnji suvlasnik 'Ruskog cara' i sadašnji vlasnik Socijalističke partije Srbije, Dačić, ovom bestidnošću doveli u pitanje.

Sigurnom presudom za genocid protiv Radovana Karadžića, sigurrno na osnovu sigurnosti kojom smo znali da će Orić, Haradinaj, Tudjman, Izetbegović, Ganič, Čengić i da ih ne nabrajamo biti oslobodjeni ili uopšte neprocesuirani za bilo kakvu krivicu za svakojakih krvolovština nad Srbima, tzv Medjunarodna zajednica će sarajevskim i šiptarskim islamofašistima podupreti njihovo neprestano ponavljanje teorije o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini, što će dovesti ili do njenog ukidanja ili novog rata. O nastavku razvijanja teorija o srpskom narodu u celini kao genocidnom i da ne govorim.

Na osnovu svega, globalističke poturice od Andrićevog venca do Nemanjine moraju znati da je njihova odgovornsot za buduća stradanja našeg naroda i za njegove nove egzoduse potpuna. Dosadašne delovanje na štetu naroda od strane svih dosadašnjih vlada pod vodjstvom Demokratske stranke, hapšenjem Karadžića ih je prozvelo i de jure u otvorenu kolaboracionastičku stranku čije ljuda sa vrha po njihovom odlasku sa vlasti treba u dobroj meri lustrirati. Ako su ovakvo i još gore mišljenje za Socijalističku partiju imali pravo da slobodno iznose i dalje iznose Čankovi III prizrensko-vojvodjanski Ligaši, onda Bogme i ja imam pravo da izložim svoje stavove u ovoj demokraturi neostvarenih sportista, muževa na popravnom ispitu i političara sa sopstvenim kafanama i provincijskim despotima koji misle da sa zoo i akva parkovima mogu pokriti kosmički ogromno štetočinstvo protiv sopstvenog naroda. Njihova pomirenja koja su trebala da prethode opštem pomirenju u Srbiji su jednako ostvarljiva koliko je bilao ostvarljiva izmedju Pinočea i njegovih oponenata ili svojevremeno Hitlera i Jevreja.

15.novembra 1944 godine, Hitlerova avijacija je bombardovala grad Konventri. Izginuo je nepodnošljiv broj civila. Prethodno su saveznici provalili šifre mašine zvana Enigma i znali su kada, čak i tačno vreme, sledi krvav napad na engleski grad, ali da ne bi neprijatelju stavili do znanja da su otkrili njihov način komunikacije, žrtvovali su ceo jedan grad svesno i to su opravdali višim ciljem, dobijanjem rata u celini protiv Hitlera. Nasuprot tome, srpski narod koji je dvadeset godina izložen neprekidnoim oružanim, ekonomskim i političkim napadima, u poslednjih osam godina neprestano kukumavče u interesu očuvanja mrvica hedonizma koje su nam neprijatelji dopustili sa serijom lažnih obećanjau cilju odeljivanja novih benefita. Srbi su odavno, od pada RSK, sopstvenim izbornim odlukama sebe premestili u rang kukavičkih i ropsko nastrojenih naroda, i kao omadjijani smo prihvatili nametnuto mišljenje ćaperovske kuhinje da smo postali taoci dva čoveka za kojima tragaju naši ratni i posleratni neprijatelji, i ako nikome nije pretilo nikakva pogibao poput stvarnih žrtvovanih mučenika iz Konvertrija. Kao dodatak celoj agoniji imali smo i dalje imao situaciju u kojoj domaće kolaboraacioniste koristeći sve invalidnosti demokratije, poput Hitlerove naci partije 1933-e, neprekidnom šejmovsoko-gebelsovskom propagandom ovom kukavičkom narodu uvlače u gene još na dublje podaništvo i apsolutnu odsutnost saučestvovanja za muke naših sunarodnika na Kosmetu, Crnoj Gori, Hrvatskoj kao i strah od birokratskih poteškoća od strane Brisela a radi hedonizma u svakodnevnom životu. Prepadnuta jedna Srbija nije svesna toga da bi neprilike koje nam neprijatelji neprestano prave, pravili i dalje pa makar mi sutra priznali Kosmet kao državu i javno se izvinili što uopšte kao narod postojimo.

Od ove dve Srbije, od kojih jedna nije ponela balone na trgove ali se ipak neskriveno raduje poslednjem iz niza samoponiižavanja sopstvenog naroda, i one koja plače i neskriveno tuguje, šaljem poruku onoj koja plače i tuguje. Sotona voli plač, Sotona voli tu očajnu tugu. Uz Hrista se braćo i sestre više zbijmo, jer će nas On tako, jer i medju nama tužnim i plačljivim zbog poslednjih dela dahija iz našeg naroda ima netrpeljivosti, više zbližiti i učiniti nanovo radosnim i pobediocima. I Gospod ima tomahavk, ali će njegov više boleti od onih koji su na nas leteli, kada istinski naidje pravi čas.