Србија и Запад

Након трагичних догађаја током 90-тих, данас још мање можемо да схватимо шта такозвана међународна заједница тражи од нас. Слично мишљење имају и неутрални посматрачи као што је пољски професор Броњислав Лаговски. На пример, он тврди: "да су и даље остали нејасни циљеви америчког напада на Југославију".[1] Дакле, положај српског народа се није поправио, без обзира на све уступке (који су изазвали велике потресе унутар Србије). Зашто је тако, зашто српском народу још увек није призната ни основна равноправност са суседним народима?

У нашој и страној јавности се наводи се више разлога за незавидан положај Србије. Ти разлози се могу поделити на неколико основних:

1. Србија се наводно, налази на веома значајном геостратегијском правцу. Између Истока и Запада, на раскрсници путева. Зато велике силе хоће да загосподаре овим просторима. Ту је коридор 10, као један од најзначајнијих саобраћајних праваца у Европи, затим Моравско-Вардарска долина, плодне равнице, огромне залихе угља на Косову и Метохији правци за будуће нафтоводе и гасоводе који из зоне Каспијског мора треба да прођу кроз нашу земљу, река Дунав као велики европски пловни пут и слично.

По овим "географским" тумачењима, и наше тржиште мора по сваку цену да буде подређено великим транснационалним компанијама. У том контексту цитирају се и изјаве америчких званичника као што је она коју је дао Ентони Леијк, саветник за националну безбедност у Клинтоновој администрацији. Он је изјавио: "Током целог хладног рата одбијали смо глобалну претњу тржишној демократији, али сада можемо да пређемо на консолидовање победе демократије и отварање тржишта".[2] Дакле, одупрли смо се процесу глобализације и зато смо кажњени, наше тржиште мора бити део светског, а наши коридори и путеви део европских праваца.

2. Наводе се и други разлози за наш суноврат. Износи се да смо (искључиво због неспособности)изгубили медијски рат. Други народи су на време успели да ангажују ПР-агенције које су окренуле јавно мњење западних земаља против нас. Затим је западно јавно мњење приморало владе западних држава да ступе у акцију против нас. Такође, наводно ми данас немамо довољно јак лоби, посебно у САД, и зато трпимо последице. У том контексту помињу се разна имена антисрпских лобиста, прљави новац којим се и данас подмићују институције и појединци на Западу и слично.

3. Постоји и група аргумената која се заснива на такозваном хуманитарном разлогу. Наводно, међународна заједница (Запад) није више могла да посматра хуманитарну катастрофу и кршење људских права на Балкану 90-их. Она је зато интервенисала у име "Новог милитаристичког хуманизма" како га је назвао немачки интелектуалац Урлих Бек.[3] или "Новог интернационализма где се брутална репресија над етничким групама више неће толерисати"[4] како је то патетично објаснио британски премијер Тони Блер.

4. Као разлог за наш незавидан положај помиње се и ширење НАТО-а ка Истоку. Србија је била препрека ширењу НАТО на Исток, посебно ка Русији. Наводно, да смо били чланица НАТО не би било оружаних сукоба на овим просторима, (Такође, неће бити стабилности и просперитета док не уђемо у НАТО). Постоје и варијације ове основне теорије. Оне сугеришу да је ангажовање НАТО на овим просторима је имало за циљ и да подведе Европу под безусловну команду САД.

Тврди се и да је на Западу, (а посебно у САД)основ економије војна индустрија. Зато она покреће локалне ратове. У њима се испитују нова оружја и троше стара. Тако се покреће целокупна привреда и стичу велики профити.

5. У домаћој јавности се често износи и да српско руководство из 90-тих није схватило значај пада Берлинског зида. Наводно, оно је тврдоглаво је остало на комунистичким позицијама када се читав свет одрекао ових идеја. Целокупна политичка елита није показала флексибилност и прилагодљивост у односима са Западом. Зато нисмо имали ниједног савезника.

Дакле, ово су разлози који се најчешће наводе када се објашњавају трагична дешавања на овим просторима. Некада се наводе сви заједно (чешће појединачно) уз тврдњу да је управо тај разлог натерао САД да нас нападне 1995. и 1999. године. Те теза се ћемо анализирати у следећим деловима.

У тој анализи, применићемо научне методе. Користићемо јавно доступне податке и бројке. Упоређиваћемо и искуства других земаља. Нећемо се бавити разним теоријама завере (веома присутним у нашој јавности) јер као што каже познати руски социолог Александар Зиновљев: "Најдубље тајне основних социјалних појава нису скривене негде у подруму друштвеног здања иза кулиса политичке сцене, у тајним удружењима и кабинетима моћника овог света, већ су отворене обичном погледу као очигледне чињенице свакодневног живота. Људи их не виде углавном зато што не желе да их виде, нити да их признају као нешто достојно пажње. У свим сензационалистичким делима која су разобличавала неке тајне и скривене полуге друштвеног живота и људске историје, није било начињено ни једно озбиљно научно откриће. У њима нема веће количине истине него што је способан да запази здрав разум у најобичнијим животним стварима".[5]

Одбацићемо и другу крајност која је уобичајена у западној јавности. Сваки, па и најсложенији догађај се објашњава као "случајност", (на пример, бомбардовање кинеске амбасаде, или наводна "заблуда "око оружја за масовно уништење која је била разлог за напад на Ирак).

Једно озбиљно истраживање не сме бити ни оптерећено емоцијама (макар биле оне и најплеменитије врсте) јер iustum praeterit ira modum.[6] Дакле, отаџбини се понекад више доприноси реалним размишљањима него емоционалним изливима без обзира што су они често последица очигледних неправди према нашем народу.

Озбиљно истраживање догађаја на овим просторима још мање сме да буде засновано на "романтичном мазохизму" или "западофилији".[7] Овај метод, настао пре свега, из комплекса ниже вредности, неразумевања односа између малих и великих држава и "знања" који се црпи само из једног извора, некритички и површно за све окривљује само свој, српски народ. Њега често примењује данашња прозападна власт у нашој земљи.

Немамо намеру да претенциозно тврдимо да ће једна књига дати целовит и тачан одговор на питања која оптерећују нашу земљу од почетка 90-их до данас, али сматрамо да ће неки делови наше садашње стварности, (а можда и будућности) бити јаснији. Наша намера је и да елиминишемо неке обмане које се упорно потурају са Запада, ради скривања правих разлога наше трагедије.

Србија - мала и сиромашна земља

Становништво, БДП, струја, нафта

Целокупан простор бивше СФРЈ је био слабо насељен још пре избијања оружаних сукоба. СФРЈ је 1969. године имала 20,3 милиона становника и површину од 255.804 km².[8] Густина насељености на 1 km² је била 80 људи. Са друге стране, Италија је на површини од 301.255 km² имала 53,1 милиона становника, или 176 становника по km². Велика Британија је на скоро истој површини (244.030 km²) имала 55,5 милиона становника или 227 на 1 km². Да је бивша СФРЈ била насељена као Холандија она би уместо 20 милиона становника имала 90 милиона.[9]. Дакле, наш простор је слабо насељен а читав наш регион се налази на периферији Европе: "Природни услови и други фактори учинили су да је густина веома неравномерна. У већем броју земаља западне Европе а и средње Европе, и у неким другим мањим областима густина износи 200-383 становника на 1 km² (Холандија 383, Белгија 316, СР Немачка 237), а у појединим областима не северу, југу и истоку је испод просека... У целини тежиште густине становника је троуглу јужни део Велике Британије - Сицилија - Висла".[10]

Наш регион није био економски центар Европе ни у прошлости. Амерички професор историје Џон Лемпи пише: "Око 1800-те, упркос расту који је забележен у XVIII веку, популација будуће Југославије није бројала много више од 5 милиона, с просечном густином од двадесетак становника по квадратном километру... Оба недостатка била су оснажена географским баријерама, исувише ниским да би спречиле спољашње упаде, али исувише високим да би дозволиле ширу интеграцију у било које етничке групе са другом".[11] Амерички историчар истиче и да је Разноликост географских одлика... спектакуларна је на територији чија је величина од четврт милиона квадратних километара једва нешто већа од Уједињеног Краљевства. Преовлађујуће висије непогодне за обраду земље и одсуство екстензивног слива река за неку обимнију трговину допринели су да густина становништва остане јако мала.[12]

Такође, када упоредимо Карађорђеву Србију са другим земљама приметићемо да није тачна ни она позната фраза да смо у 19 веку имали становника као Француска или Велика Британија. Србија је 1815. године имала само око 0,5 милиона становника[13] (на простору где је избио устанак). Истовремено, на почетку XIX века Француска је имала око 28 милиона становника, Уједињено Краљевство 16 милиона, италијанске државе 18 милиона, Шпанија 10 милиона.[14] Дакле, сличан однос као данас.

Ни на почетку 21. века овај регион није био значајан. На пример, СЦГ су имале око 10,8 милиона становника 2004. године.[15] То је износило око 0,17% светског становништва[16], или око 1,5% европског становништва Наша држава нема ни економски значајно тржиште које утиче на светску економију. Нисмо ни држава која има релативно мали број становника у светским оквирима али заузврат остварује значајан део светског БДП-а. Укупан светски БДП у 2004. години је износио 55,5 хиљада милијарди долара.[17] БДП Србије и Црне Горе је у 2004. години износио 26,2 милијарди долара[18], БДП по становнику наше планете је износио 8.800 долара у 2004. години, а у СЦГ је био испод овог светског просека јер је износи 2.400 долара по глави становника. Дакле, економски и популациони разлози нису били основа за напад САД на Србију 1999.

Природна богатства

То нису била ни природна богатства. Бивша СФРЈ није била значајан произвођач нафте. Она је 1971. године производила 3,1 милиона тона нафте што је било занемарљиво у односу на светску производњу која је износила 2,4 милијарде тона, или у односу на производњу Источне Европе од 399 милиона тона.[19] Суседна Румунија у 1971. години произвела 4 пута више нафте од СФРЈ, или 13,7 милиона тона.[20] Наша земља је у 2001. години дневно трошила у просеку 64.000 барела нафте.[21] (Истовремено, производила је само 15.000 барела нафте дневно). У Србији и Црној Гори је у 2001. години произведено 31,1 милијарди киловат сати електричне енергије. Исте године потрошено је 32,3 милијарди киловат сати.[22] Такође, познато је да поред струје, наша земља увози и гас.

Између Истока и Запада (на раскрсници путева)

Ни такозвани географски разлог није основ за агресију. Главни саобраћајни правци не пролазе кроз нашу земљу. Највећи број железничких пруга се налази у северозападном делу европског континента, од Атлантске обале до Чешке. Слично је стање у погледу густине и распореда савремених аутомобилских путева и унутрашњих речних и каналских пловидбених путева, јер опште је познато да је: "Европа углавном, у западном и средњем делу добро комуникативна, а копнене комуникације су и у осталим деловима толико развијене да су задовољавајуће повезане међусобно као и са развијеним европским деловима. Изузетак чине подручја на северном рубу Европе (тундра) и унутрашњости планинских подручја (Пиринеја, Алпа, Балканског полуострва, Скандинавије). Најјаче препреке развоју саобраћајне мреже чине изразити планински ланци. Најзначајнији сноп комуникација води великом европском низијом на правцу Париз - Берлин - Варшава - Москва".[23]

Следећа карта Европе показује да је Србија одвојена од главног европског правца (Париз - Берлин - Варшава - Москва) Карпатима на истоку и Алпима на западу Европе. Дакле, простом логиком се може закључити да нисмо на значајном комуникационом правцу.

Карта показује и да између Париза - Берлина - Варшаве - Москве нема великих планинских ланаца као што су Пиринеји, Алпи или Карпати. То је европски главни пут, економски и историјски, а не подручје Балкана, (Наполеон и Хитлер су овим правцем наступали ка Русији. Руси су своје контранападе вршили на истом правцу). Такође, од 6 држава оснивача ЕЗ, 4 се налазе на овом главном европском путу. То су Француска, Белгија, Холандија и Немачка. Ту се и неке од највећих светских лука као што су Ротердам, Хамбург, Антверпен, индустријско развијени Париски регион, Рурска област у Немачкој са градовима и индустријским центрима као што се Есен, Диселдорф, Дортмунд, Вупертал и Бохум. На истоку су Гдањск, Варшава, Каљинград, Минск и Москва. Дакле, читав Балкан је на периферији Европе.