Na margini Olimpijskih igara

HARLEKINI SA BALKANA

Okruženi svitom telohranitelja, najbližih saradnika i stranačkih kamarata, u Peking su se medju prvima obreli Boris Tadić, Stipe Mesić i Filip Vujanović. Uz nevidjenu medijsku pompu u svojim zemljama, sva trojica posebno naglašavaju da su u glavni grad Kine, specijalnim avionima naravno, doputovali ne zarad prisustva olimpijskim nadmetanjima, već da bi se sreli sa svetskim zvaničnicima. A ti susreti imaju za cilj, kako objašnjava predsednik Srbije, dalji razvoj ekonomske i političke saradnje sa najrazvijenijim zemljama sveta, ponavljajući uz to, po ko zna koji put, kako se Srbija nikada neće odreći Kosmeta. Stanovište u vezi sa Kosmetom potvrduio je i prilikom kratkotrajnog, kurtoaznog, prijema kod predsednika Kine Hu Djintaoma. Taj neslužbeni susret, tokom kojeg je izgovoreno nekoliko ceremonijalnih rečenica, srpski mediji, posebno elektronski, dva dana zaredom, egzaltirano su prezentirali srpskom i svetskom TV gledalištu. Na svakih tridesetak minuta, kao da je ekonomsko-propagnadni program u pitanju, napadno do neukusa, javni servis TV Srbije, pod geslom “Vaše pravo da znate sve”, slavodobitno je naglašavao kako je predsednik Tadić dobio uveravanje od predsednika Kine da će njegova zemlja podržati Srbiju u njenoj diplomatskoj borbi za teritorijalnu celovitost, podrazumevajući pod tim problem proglašenja nezavisnosti Kosmeta.

Navodna podrška predsednika Hu Djiantoma, u interpretaciji Borisa Tadica, predstavlja značajan uspeh njegove posete Pekingu, mada je tokom prijema, koji je trajao nekih petnaestak minuta, obostrano izgovoreno nekoliko kurtoaznih rečenica. A od tih nekoliko uobičajenih rečenica u takvim prilikama, srpski televizijski centri, naklonjeni vladajućoj garnituri, ispredali su priče koje su bacile u senku ne samo sportska zbivanja na olimpijskim igrama, već i vodeće vesti u svim svetskim medijima koje se odnose na zbivanja u gruzijskim pokrajinama Južnoj Osetiji i Abhaziji. A sve je to bilo potrebno da bi se skupo turističko putovanje srpske političke elite, promovisalo kao retko uspešan državnički poduhvat predsednika Srbije i njegove brojne pratnje. I bez te posete, medjutim, gradjanima Srbije su vrlo dobro, i to poodavno, poznati zvanični stavovi Kine koja je, zajedno sa Rusijom i drugim zemljama koje tište slični problemi, odlučno rekla «Ne» samozvanoj nezavisnosti Kosova. Zar je trebalo potezati put u Peking da bi Kinezi to po hiljadu i prvi put potvrdili.

No, srpski se mediji nisu zadržali samo na pomenutom prijemu kod predsednika Kine. Pošto su nam puna tri dana reprizirali taj kratkotrajni pekinški susret, kao dar s neba pao im je još kratkotrajniji, slučajni, blic susret srpskog predsednika sa svojim bliskim prijateljem – američkim predsednikom Bušom. Predsednik Srbije se nije ustručavao da «dragom Djordju» u oči skreše ne samo da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, već da s tim u vezi očekuje punu podršku Sjedinjenih Američkih država. Održao mu je slovo i o Svetom trojstvu. Slušajući ovo pošteni Srbi ne znaju treba li da se smeje ili da plače. Ali, ni tu se ne završava «uspešna» politička misija srpskog predsednika ostvarena u Pekingu. Nije ostao dužan ni predsedniku «prijateljske» Francuske Sarkoziju koji je, priteran uz zid Tadićevim podsećanjima o višedecenijskom savezništvu dveju zemalja, obećao punu saradnju Francuske u vezi sa integracijom Srbije u evropske tokove. O priznanju Kosova od strane Francuske, insistiranju njenog ministra Kušnera da Srbija shvati političku realnost nezavisnosti Kosmeta i odustane od besmislenog zahteva da se Medjunarodni sud pravde izjasni o pravnoj validnosti otcepljenja Kosmeta od Srbije, prešlo se kao preko lanjskog snega. A i kako ne bi. Jer, svima je veoma dobro poznat zvaničan stav Francuske u vezi sa Kosmetom. Dovoljno je, ako ništa drugo, podsetiti se izjave Bernara Kušnera na dan proglašenja nezavisnosti južne srpske pokrajine u fantomsku državu Kosovo. Tog dana, naime, ministar Kušner je boravio u Izraelu, odakle je, sa konferencije za štampu, poručio da taj čin predstavlja političku realnost, da Srbi na to «ne trebaju gledati tragično», naglašavajući istovremeno da nezavisnost Kosova predstavlja «uspeh medjunarodne zajednice i Evrope». Nije ispustio, pri tome da «poželi sreću» novostvorenoj državi na Balkanu. O čemu posle toga treba razgovarati sa francuskim zvaničnicima? Zar je i zbog toga trebalo potezati put u Peking?

Slično srpskim medijima ni crnogorski nisu posustajali u informisanju crnogorske i svetske javnosti o uspešnoj misiji svog predsednika Filipa Vujanovića tokom boravka u Pekingu. TV Crne Gore, na primer, navodi kako je kineski predsednik Hu Djintao «pored brojnim državnih delegacija koje su prispele u Peking, medju prvima poželeo dobrodošlicu crnogorskom predsedniku Filipu Vujanoviću». I od tog razgovora, koji se sveo na nekoliko uobičajenih kurtoaznih reči, Nacionalni javni servis Crne Gore ispredao je priču o unapredjenju ekonomske saradnje izmedju Kine i Crne Gore, stvaranju uslova za dolazak kineskih investitora u Crnu Goru…

Slično, ali sa znatno manje pompe i uz više kritičkih osvrta, oglašavali su se i hrvatski mediji, komentarišuću put svog predsednika u daleku Kinu. Posebno je potencirana poruka predsednika Mesića koji je, pored ostalog, naglasio da će «nakom isteka mandata ostati u politici, ali ne kao član stranke…» Izjavi se, možda, ništa ne može prigovoriti, ali se javnost opravdano pita da li je zbog te izjave morao ići čak u Kinu, kada bi za državni budžet bilo mnogo jevtinije da je dao u Zagrebu.

Cilj izveštavanja srpskih, crnogorskih i hrvatskih medija, trebalo je da javno mnjenje ubede kako je boravak njihovih predsednika u Kini bio u službi dobrobiti gradjana, a nikako prohteva da se, makar na tren, sretnu i vide sa svetskim velikanima. Vodeće ličnosti mnogih bogatih zemalja, poput Italije i velike Britanije na primer, nisu krenule u olimpijski turizam. Mada su medju svetskom elitom delovali harlekinski, lideri sa Balkan nisu mogli da odole iskušenju olimpijskog izazova.