Dr Mila Alečković Nikolić 07. avgust 2008.

Dr Mila Alečković Nikolić svojim tekstom podseća na proterivanje Srba iz njihove krajne koju nikada neće i ne mogu zaboraviti

Viktor Igo i Branko među Krajišnicima

Možda je i srećan Branko Ćopić što je otišao ne videvši «Petrovačku cestu», da ne mora o njoj ponovo da piše. Da je živ, šta bi danas Branko, gledajući sav ovaj jad rekao? «Uporni su Krajišnici», kazao bi, najverovatnije. Vratiće se oni na tu zemlju. Vratiće se svi oni koji su živi, ako ništa drugo, iz inata.

Prvo moje upoznavanje sa srpskim Krajišnicima bilo je u detinjstvu, kada je kum majke i oca, Branko Ćopić, pričao o hrabrosti ovog srca srpskog naroda. Čuvena Brankova ironična hašekovska rečenica «a onda im je inicijativa iz ruku prešla u noge», kojom je opisivao kukavičluk ponekih saboraca u ratu, odnosila se, govorio je Branko, na sve osim na «moje Srbe Krajišnike». Kod njih je «inicijativa uvek ostajala u rukama». Oni su uporni, govorio je Branko, oni će uvek ostvariti sve što naume…

04. avgusta 1995. za četrdeset i osam sati izbrisana je istorija ovog vekovnog ukorenjenog naroda na teritoriji srpske Krajine. Ljudi vredni i ponosni, oterani su kao seoska stoka, potrpani na kamione i traktore, bez vidika i horizonta, bez «napred» i bez «nazad». Mirnodopski političari ubeđivali su ih da teritorija nije važna, da su važni jedino jezik i kultura, kao da nikada nisu čuli ni čitali Miloša Crnjanskog. Prave kulture naroda bez države ili bar atributa države nema, a države nema bez teritorije ili bar njenih atributa. U državama gde su nacionalno i građansko odavno spojeni, ovo nije problem, ali u Hrvatskoj, posle iskustva sa NDH, nije se ni u kom slučaju moglo računati na ovakav model. Čak i u današnjoj EU, u parlamentu, prava novopridošlih država, proporcionalna su upravo veličini i značaju teritorije.

Tako je, bar za sada, propalo legitimno pravo Srba iz Hrvatske da se jednom za svagda otrgnu od šahovnice i pripoje matici. Jer, posle otcepljenja Hrvatske od Jugoslavije, Srbi Krajine su, bar u tom trenutku, imali isto recipročno pravo kao što upravo u drugim regionima EU zagovara.

Tragičnog popodneva, pristup prestonici, tada već sve manje Jugoslavije i Srbije, bio je zatvoren. Može ovuda, ne može onuda, pusti ih tamo, nemoj da puštaš ovamo…

Zatekla sam majku kako plače sedeći ispred ekrana…Ljudi u Beogradu ćutali su dok se istorija vekovnih ratnika na obodima Carstava završavala u jednom letnjem Cezarističkom danu. Posle tragedije došla su poniženja. Nema tog čoveka koji nije dobro upamtio oči malog «Gavroša», dečaka koji je smrtno ozbiljan vozio traktor u koloni ka matici ili maćehi, Srbiji. Te detinje oči ostale su kao večna opomena. Gde je dečak danas, posle trinaest godina pojedenog detinjstva? Možda po trgovima prestonice prodaje majice i značke, kako bi se on nečega hranio…

Francuzi sa terena upozoravaju

Sasvim na vreme, pripadnik plavih šlemova, lekar i francuski pukovnik Patrik Bario sa suprugom Evom Krepin , upozorio je na dramu koja se nad Krajinom nadvijala. Knjiga koju njih dvoje pišu naslovljena rečima Viktora Igoa iz vremena turskih zuluma nad Srbima «Ubijaju jedan narod», završena je i u štampi je bila pre nego što je napad na Krajinu počeo. Sledeći je major Pjer Anri Binel, koji je takođe poznavao teren i upozorio javnost na vreme. Binel je čak predvideo da će se proterivanje Srba Krajine odigrati uz svesrdnu logistiku Amerike i da su pripreme za to počele još 1993. godine. Iv Bataj piše istorijske tekstove o kontinuitetu NDH i tadašnje države Hrvatske, sluteći istorijska ponavljanja. «Tri francuska B» upozoravaju na ono što će uslediti, ali ih zvanični Pariz na vreme ne čuje. Da li gluvoća caruje zato što učesnik «Oluje» Ante Gotovina ima dvojno francusko-hrvatsko državljanstvo, ili zato što je nečim drugim zadužio svoje kolege, ne zna se. List Humanite 1995. jedini jasno piše o «krvavoj hrvatskoj pobedi nad Krajinom» i o namernom bombardovanju kolona srpskih nenaoružanih izbeglica sa mnogobrojnom decom. List piše i to da se Zagreb oslanja na implicitnu podršku Vašingtona i Bona. Zvanični Pariz izražava zgražanje i uznemirenost... Srpska dijaspora u Francuskoj iz revolta je prepunila pariski trg Trokadero. Francuska javnost podelila se u dva bloka, onaj koji opravdava «Oluju» i onaj koji je oplakuje. Na prvoj strani su javni radnici: Finkelkrot, Anri Levi, neizbežni Kušner, izdavač knjiga Žak Žulijar, istoričar Pol Gard, Anre Gliksman. Na drugoj se nalaze: pisac Patrik Beson, Gabriel Macnef, Vladimir Volkof, akademik Žan Ditur, Peter Handke, Binel, Bario, Bataj... Sukobi su nepomirljivi. Želeći da se osveti, filozof Levi javno proziva francuskog predsednika Fransoa Miterana koji je upravo te godine završio svoj drugi mandat od sedam godina. Znate li šta mi je rakao na jednoj večeri Miteran, pita javno Anri Levi. Rekao mi je: «Dok sam ja živ Francuska sa Srbima neće ratovati, nego će im pomoći»...

Ali, Miteran napušta vlast tog decemra 1995. godine, uoči strašnih događaja, a Širak u primopredaji moći prihvata vazdušne udare na Srbe koje su predložili Amerikanci.

Mnogobrojni francuski poštovaoci Aleksandra Solženjicina (neka mu je večna slava !), koji je tih dana progovorio o strahoti Srba, pod uticajem njegovih hrišćanskih reči, iako ne znajući mnogo o ovom ratu, javno reaguju. Čuveni «radio Kurtoazi», čiju slušalačku publiku čine najviše ruski emigranti u Francuskoj, posvećuje te 1995. emisije i svedočanstva krvavim događajima u Krajini.

U zimu 1995. godine, na poziv srpske radiklane stranke u Beograd dolazi Žan Mari Lepen da se izvini zbog učešća francuskih aviona u bombardovanju Srba. Do tada su mu, kako je kazao, Srbe predstavljali kao paganske divljake koji se bune protiv hrvatskih smernih Hrišćana.

Veoma pobožna, unuka generala iz prvog svetskog rata Andre Tranijea, An Mari Tranije sa grupom francuskih katolika ulazi 05. avgusta u katedralu Notr-Dam da se moli za Srbe Krajine.

Najzad, Francuski komesarijat za izbeglice, dobija naredbu da širom otvori «nove kapacitete za dosije eks-Jugoslavija».

Na istom mestu Jasenovac i „Oluja“

U Jasenovac ove godine, otišla sam na komemoraciju žrtvama svoga oca i čula iz usta potpredsednice hrvatske vlade kako se, vlada da «uštedi» vreme i hodanje, na istom mestu klanja i žrtvama poslednjeg «domovinskog rata». Podrazumeva se, i onima koji su sproveli «Bljesak » i «Oluju». Ako hrvatska nova država 4. avgust već naziva «Veličanstvenom Pobjedom», možda to njeni trubaduri ne bi morali da govore u kompleksu logora smrti Jasenovac. Oko mene je bilo malobrojnih Hrvata «antifašista» koji su u trenutku dok je zvaničnica govorila demonstrativno okrenuli leđa bini i glasno zazviždali.

Treba li danas vezivati «Jasenovac » i «Oluju» ? Treba li uspostavljati uzročno-posledičnu vezu oko koje se vrte sve optužnice i sve odbrane namenjene srpskoj strani? Ta veza je istorijski i logički oduvek postojala. Ko ovo nije shvatio, u trenutku dok Hrvatska država tuži Srbiju za genocid, nikada ništa neće shvatiti.

Brankova poruka

Možda je i srećan Branko Ćopić što je otišao ne videvši «Petrovačku cestu», da ne mora o njoj ponovo da piše. Ili ju je možda pred svoj tragičan odlazak on upravo «video? Možda je, jadan Branko, prilazeći mostu, proročki baš video novu krv na Petrovačkoj cesti? Nikada to nećemo znati. Da je živ, šta bi danas Branko, gledajući sav ovaj jad rekao? «Uporni su Krajišnici», kazao bi, najverovatnije. Vratiće se oni na tu zemlju. Vratiće se svi oni koji su živi, ako ništa drugo, iz inata.

A možda bi dodao i reči svoga junaka: «Rekla je partija, majko, da nema Boga..., «Kako nema sine, pobogu, kad znaš da ga ima?, prošaputala je majka.

Mila Alečković Nikolić