ПОГЛЕД СА КАВКАЗА

Планине су за људе често представљале много више од облика рељефа. Планински врхови који високо стреме према небу одувек су у себи носили одређену духовну усмереност ка вишем па и мистичност и били део сакралне традиције многих народа. Чувени италијански писац Јулијус Евола, који се и сам значајан део свог живота бавио планинарењем, освајање планинских врхова није доживљавао само као лични, физички подвиг, већ и као духовно узрастање и уздизање човека. У нашем српском народу планине су одувек биле уточиште људи који се нису мирили са страном силом која је поробљавала, већ су се борили за Крст Часни и Слободу Златну као синови слободних српских планина. Постоје и планине где се спајају, али и сударају културе, цивилизације и народи. Једна од таквих планина где се прелама судбина целе Евроазије је и Кавказ.

Погубна политика САД, која је на себе преузела улогу једине светске суперсиле и глобалне империје у виду наметања неолибералног атлантистичког глобализма остатку света, почела је да жање олују од онога што је посејала. Рушење међународног права, кршење Повеље УН, санкције, дрске и отворене војне агресије, постале су најочигледнији пример глобалне тираније водеће светске силе САД. Ми Срби смо доста од те политике осетили и на нашим леђима. Последња дешавања око проглашења лажне и терористичке шиптарске творевине на исконској српској земљи Косову и Метохији, цинизам и дрскост глобалних западних господара који су се одлучили на комадање једне суверене државе уз објашњење да је то ''јединствен случај'', управо су довели до рушења целог међународног поретка.

Таква је америчка и западна политика према Србији, а каква је на Кавказу? У духу лицемерне и агресивне политике двоструких стандарда САД су у случају Грузије стале иза своје бедне, корумпиране марионете, а и зета, Михајла Сакашвилија. Док на Балкану раде на разбијању Србије, овде подржавају ''суверенитет'' Грузије у односу на њене одвојене републике, Јужну Осетију и Абхазију.

А шта каже историја ? Јужна Осетија и Абхазија су Стаљиновим декретом припојене Грузији, како би Коба својим земљацима обезбедио највећу совјетску републику у Закавказју у односу на Јерменију и Азербејџан. То се десило крајем 20-тих година прошлог века. Док је постојао СССР и док су били у истој земљи није било већих проблема, али распадом истог 1991. године они су се појавили.

Грузија је прогласила независност од СССР-а, а то је по уставу могла да учини једино уз сагласност својих аутономија Јужне Осетије и Абхазије. Међутим, власти Грузије то нису учиниле, а реакција Јужне Осетије и Абхазије је била проглашење независности од Грузије, јер је устав погажен и имали су суверено право да одлуче о својој судбини и јер нису хтели да живе одвојено од Русије. Избио је кратак, али крвав рат, у коме је Грузија поражена, а по споразуму из 1992. године мир одржавају руске мировне снаге, а са грузијске стране границе према Јужној Осетији и Абхазији, грузијске снаге. Абхазија и Јужна Осетија од тада функционишу независно и суверено од Грузије, изван њеног уставног поретка, иако међународна заједница није признала њихову самопроглашену независност. Иза овог мировног споразума стале су Русија, Грузија и све земље ЗНД-а као и УН које су подржале ове мировне напоре. Од тада је конфликт замрзнут, али је и даље тињајући.

Године 2002. на улицама Тбилисија долази до онога што смо и ми доживели 5. октобра 2000. године у Београду. Сакашвили улицом долази на власт после још једне ''обојене револуције'' након одржаних избора. Чим америчким клијентима не одговарају резултати избора, онда је ту улица и рушење државних институција да се на тај начин освоји власт. Тада Грузија не само да наставља са прозападном политиком, већ и отвореним антируским држањем и тежњом да глуми регионалну силу и да уђе у НАТО, који би у том случају избио на јужне границе Русије. Сакашвилијев режим у Грузији отворено је подржавао, наоружавао и пружао логистику чеченским терористима и убицама, заједно са САД, како би америчка политика нанела Русији ударац у тзв. ''меки трбух'' на југу Кавказа и како би америчке и британске нафтне компаније стекле контролу над енергентима богатим Каспијским регионом. Грузијски режим показује и ратоборну реторику и тежњу да проблем одцепљених република Јужне Осетије и Абхазије реши силом.

На иницијативу САД оснива се организација ГУУАМ (Грузија, Украјина, Узбекистан, Азербејџан, Молдавија), удружење држава које, наводно, представљају противтежу Русији по питању енергетике како би Европа мање зависила од руског гаса. У ствари, оснивање ове организације је део стратегије опкољавања Русије око њених граница, њена изолација и припреме терена за њено разбијање изазивањем сукоба и пљачке њених ресурса. Узбекистан је одмах препознао превару и напустио ову организацију определивши се за Шангајски споразум и Евроазијски савез са Русијом и Кином. Ускоро и Молдавија замрзава своје чланство, јер је на време схватила да проблем Придњестровља може да реши само са Русијом заједно, а не против ње, а и да без руске економске помоћи не може да опстане као држава.

Овај јад од савеза, који сада гласи ГУА, подржавају прибалтичке државе и Пољска, које ће учинити све што могу да кваре односе између ЕУ и Русије и да спроводе англоамеричку доктрину стару више од сто година да се не дозволи савез између Русије и Немачке, две континенталне силе. Односи између Русије и Грузије постају све гори. Иако се ради о два братска православна народа, који баштине заједничку прошлост, историју, политичке и економске односе, корумпирана и криминогена власт у Тбилисију ради све што може зарад америчких интереса, а против елементарних интереса сопственог народа. Довољно је рећи да Грузија по питању гаса и енергетике потпуно зависи од Русије, да грузијски гастербајтери на раду у Русији чине знатну ставку у буџету и да Грузија има велико руско тржиште за своје пољопривредне производе. Карикатурни диктатор Сакашвили, познатији као Јудашвили, јер је издајник и отпадник од православља и продао се као и Јуда издајник, показао је зимус своје право лице на последњим изборима у Грузији, када је увео ванредно стање, и по многима фалсификовао изборе и брутално се обрачунао са опозицијом. Међутим, за САД он је ''демократски изабрани председник''.

Како то обично и бива када узурпатор и диктатор на власти изгуби подршку сопственог народа услед неиспуњених обећања, а пошто је у служби туђих интереса, остаје му само да крене у неку ратну авантуру како би бар ту постигао неки циљ и мобилисао јавно мнење и на тај начин себи подигао рејтинг. Грузијска агресија се дуго спремала. Наоружани и обучени од САД кренули су у општи напад на Јужну Осетију са намером да је збришу са лица земље са свих 70.000 становника.

Посебну дрскост представља сам моменат почетка операције, која се може отворено поредити са хрватском усташком и злочиначком операцијом ''Олуја''. Два сата пре почетка свеопштег војног удара потписан је споразум о мирном решењу кризе уз посредовање Русије. Док је пажња светске јавности била усмерена на отварање олимпијских игара у Пекингу, грузијска војска је кренула у акцију спржене земље и отворену агресију убијајући руске мировњаке и цивиле у Јужној Осетији, сравњујући њен главни град Цхинвали и десетине села са земљом. Очекивања Сакашвилија и његових америчких ментора су била да Русија неће одмах војно реаговати, већ само осудом и дипломатским средствима, а дотле би Јужна Осетија већ била заузета. То је била и последња Сакашвилијева заблуда.

Када би се председник Русије звао Борис Тадић, његова би процена била на месту, али Русију предводи тандем Медведев и Путин. Путинова Русија је стала на своје ноге и постигла значајну духовну, моралну, политичку, економску, војну, а све више и демографску обнову. Русија је показала како свака нормална земља реагује на агресију када се убијају њене мировне снаге и спроводи злочине над њеним држављанима. Руска војска моментално је реаговала и разбила грузијске снаге натеравши их у безглаво повлачење.

И онда, као по команди, креће западна пропагандна машинерија. Толика количина клевета и лажи на рачун Русије виђена је још само на Балкану када смо ми Срби исто тако оптуживани. Никоме на западу није пало напамет да говори о преко 1600 погинулих цивила Јужне Осетије који су гађани насумично артиљеријом и вишецевним ракетним бацачима, о разрушеном граду Цхинвалију и десетинама уништених села као и о десетинама хиљада осетинских избеглица. Одједном жртва је постао агресор и злочинац Сакашвили. То све није сметало Русији да успешно приведе војну операцију крају, сломи грузијску војску и присили их на повлачење и примирје.

Историјско искуство нам говори да се често ситуација са Балкана пресликавала на Кавказ и обрнуто, па би се требали позабавити питањем како ће последња дешавања на Кавказу утицати на нас и уопште на међународну политику. Једно је сигурно јасно. Ако ово још није почетак краја, онда је бар крај почетка стварања америчке глобалне хегемоније и униполарног света и ударање темеља за мултиполарни свет и нове односе у међународној заједници. Русија је свима ставила до знања да је поново светска сила и да неће дозволити да САД и НАТО тек тако продиру на постсовјетски простор и у дубину Евроазије. Крах Сакашвилијеве авантуре је у ствари пораз америчке политике.

Следећи тектонски судар може се очекивати у Украјини, на Криму око Севастопоља. Уколико актуелни украјински марионетски и корумпирани проамерички режим настави са својом пронатовском политиком русофобије и гажења споразума са Русијом и елементарних права русофонског становништва, ризикује поделу и нестанак саме Украјине као државе. Сада је свакоме јасно да случај Косова и Метохије не може бити ''јединствен'' и без последица по остале земље света где постоје кризна жаришта. Међународно право важи за све или не важи за никог, а у том случају важи закон јачег и онда говори оружје.

Што се нас у Србији тиче крајње је време да се у потпуности и до краја одбаци политика ненародног режима Бориса Тадића, јер својим сервилним служењем интересима НАТО-у води у комадање и нестанак Србије. Не може се ићи у евроатлантске интеграције са онима који нам дезинтегришу државу и не сме се дозволити такво штетно деловање проамеричких људи Динкића и Шутановца, који чине све што могу да упропасте гасни споразум са Русијом, а са друге стране наше министарство одбране са све Шутановцем на челу извозило је оружје Грузији којим су убијани руски држављани, по налазу руских експерата. Док се Русија бори са територијални интегритет Србије, наша власт извози оружје њеним непријатељима. Да је и од Шутановца, много је.

Зато се наша војска припрема да буде колонијална пешадија САД и уместо да се спрема дуго и темељно за ослобођење дела сопствене земље Косова и Метохије од окупације а промене у међународним односима већ су почеле да се догађају као што видимо, она ће ићи и гинути за америчке интересе.

Политика актуелне владе Србије, коалиције Цветковић – Дачек, води земљу у директну изолацију и зависност од наших непријатеља са запада, који би били најсрећнији да нас уопште и нема, а са друге стране води нас у конфликт са Русијом, Кином и осталим земљама које подржавају наш територијални интегритет и суверенитет и са којима имамо и политичке и војне и економске интересе да сарађујемо. На Истоку се рађа Сунце Слободе за све само је српска елита и даље загледана у Запад.

Жарко Јанковић, Нови Сад.