Војска Страдије на дну-дна

Случај Први

Официр, учествовао у рату у Хрватској, БиХ, није избегао чак ни „милосрдног анђела“ када је као избеглица дошао у Србију (у град у коме је рођен вратио се – као избеглица, бескућник и прогнаник). У склопу „реформе и реорганизације“ војске са непуних 47 година је експресно пензионисан, а управо је тада могао дати највише, искусан, стручан и веран Војсци и Отаџбини (ваљда је то доказао учешћем у три рата).

Сустигла га болест, супруга незапослена, двојица синова студенти, подстанар, без наде да ће икада решити стамбено питање. Госте ретко прима, јер газда „то не воли„. Другови и девојке не долазе код синова, јер немају где да седну. Живе сво четворо у једнособном стану, јер како платити већи стан када сви живе од официрске пензије. Свакога месеца пензионер због болести мора по лекове. Не постоје више гарнизоне амбуланте у Суботици, Сенти, Бачкој Тополи, Кикинди, Зрењанину, Руми.. Реорганизација, професионализација, модернизација, НАТО стандардизација...

Како се то зове ако горе поменути официр, а таквих је случајева данас много, не може да се лечи, ако нема новца да плати лекове и преглед код приватног лекара. Зове официр ВМА у Београду, јер је добио упут за преглед код ендокринолога. После дужег чекања и „пребацивања везе“, јавља се једна дама. Официр јој каже „ молим Вас, хтео бих да закажем преглед код ендокринолога„. Са друге стране дама пита „да ли сте војни или цивилни осигураник“? Официр одговара „војни осигураник“. Дама хладно саопштава „за вас до краја године нема слободног термина„! Официр пита „ шта да радим“, а дама одговара „ јавите се доктору да на упутницу упише хитно, дођите један дан рано ујутро, па ћемо видети можда ћете се моћи прегледати „.

До краја године је преостало још више од четири месеца, ... до Београда треба путовати, потрошити и можда ... ако не први одлазак, онда други, трећи, пети, ... тако редом док се неко не смилује и прихвати да прегледа овог просјака који по шалтерима моли да га прегледају доктори, колеге, официри! А пензионисани официр, прогнаник, подстанар,... само хоће да се лечи и ништа више! Народ ће то позлатити.

Случај Други

Умро је пензионисани пуковник Јово Ђого. Само су новине „Правда“ стидљиво објавиле ову вест. Не могу га више хапсити, затварати, оптуживати као „јатака и сарадника“ Младића. Отишао је, остали су само његови стихови. Стихови Јова Ђога, заточеног само зато што не негира да је пријатељ Ратка Младића, Ђога који се негде око Преображења Господњег опростио са овим светом достојанствен, поносан, сахрањен је и почива у овој напаћеној српској земљи. Тешко болестан, месецима заточен као тзв јатак Ратка Младића, умро је као – пријатељ Ратка Младића. Умро је човек!

Поклонио нам је прозу, поезију, човечност, патриотизам, родољубље, гордост, поштење, част, достојанство... Нека ти је лака земља српска, Србине Јово! Неко рече: Све ће то народ позлатити. Прочитајте у знак сећања ове две његове песме:

ОВО ДОБА

Срушене границе ко труо плот

Многи не знају ни где су биле

Тамо где некад није могао тенк

Сада пролази курва, шпијун и скот.

На гробовима за границе палих

Само још понегде затитрају свеће

Или труну по затворима туђим

Они што имадоше мало више среће.

Не сруши их душманин странац

Што највише пече и боли

Већ ови из Немањине и Српских владара

Дадоше им их на тацни-изволи.

Боје ли се душа мртвих предака

Боје ли се хиљада српских гробница

Неопојане што по гудурама леже

Или им је најважнија пуна зобница.

Ма није им то жена донела

Нити им је то, браћо, очевина

Знају ли да су те границе зидане

СРПСКИМ ГЛАВАМА НА КОЧЕВИМА!

НОВА КОСОВСКА ВЕЧЕРА

У прочељу стола Солана се кези

Уместо путира томахавк у руци

Са десна се мудро смешкају Енглези

А са лева Карла, због Ратка, на муци.

Ахтисари раширио карту

Поглед му застаје негде око Ниша

Немац прстом Војводину шара...

Улази ПОЛТ и све се утиша.

„ Где су домаћини!“ загрми са врата

Солана тихо“ Извините ако смем,

Па управо седимо са њима.

Изволите на моје место, Ујка Сем!“

И док они тако оргијају

Не бојећи се ни бога ни сведока

Заборављају да иза Карпата

Све будно прате два оштра ока.

Случај Трећи

Министар срећан, база „Цепотине“ ће бити готова, шта ће база ако КиМ више нису српски? Ако „неко“ покуша да нам отме Војводину, Рашку област (а не Санџак, како је званично зовете), Врањску долину (а не Прешевску долину како је званично зовете), да ли ћете на време изградити базе министре? Немамо војску, цивилно служење војске може сада и у ВБА, у МО.. Нема више никаквих препрека да „пријатељи из Охаја“ виде сво оружје војске, планове, ресурсе... Где је то дно-дна до кога треба доћи? Неко рече: Све ће то народ позлатити.

Милош Мошоринац