МАНАСТИР СТУДЕНИЦА

Ово је текст, који ће вас вратити осам векова у прошлост и предочити вам непроцењива, српска духовна блага, која треба да буду оквир пута у будућност.

Прича о манастиру Студеници није обична и не може се лако испричати, јер Студеница је огромна ризница духовног блага, у којој се крије и прави начин управљања државом и целим народом. Али, кренимо редом.

Лоза Немањића

Немањићи су прослављени род српских владара, који су Србијом владали од краја XII века до 1371. године. Оснивач династије је Стефан Немања (свети Симеон Мироточиви), који је владао од 1168. до 1196. године. Стефан је био најмлађи Завидин син. Имао је три сина: најстаријег Вукана, Стефана (краља Стефана Првовенчаног – светог Симона монаха) и најмлађег Растка (Светог Саву). Жена му је била света Анастасија (Ана). Немања је српски престо предао (1196. године) свом средњем сину Стефану, који је владао од 1196. до 1227. године. Стефан је најпре био жупан, да би 1217. године био крунисан за првог српског краља, због чега је прозван Првовенчани. Вукан је владао Дукљом, а Растко Захумљем, да би се касније определио за монашки живот и отишао на Свету Гору.

Краљ Стефан Првовенчани је имао четири сина, од којих су тројица владали Србијом, сваки у своје време, по реду рођења: Стефан Радослав (1127 – 1234), Стефан Владислав (1234 – 1243) и Стефан Урош I (1243 – 1276). Четврти син би је Предислав, који се замонашио и, попут његовог стрица Растка, добио монашко име Сава. Касније је постао српски архиепископ Сава II (1263 – 1270).

Краља Уроша И је са престола збацио његов син Стефан Драгутин (1276 – 1282), који је власт предао свом млађем брату Стефану Урошу II Милутину (1282 – 1321). Затим је на српски престо дошао Стефан Урош III Дечански (1321 – 1331), кога је збацио његов син Стефан Душан, односно цар Душан (краљ 1331 – 1346, цар 1346 – 1355). Душана је наследио његов син Урош (цар 1355 – 1371), на коме се прекида лоза Немањића, која је оставила дубок траг у историји српског народа. Готово сви владари, из лозе Немањићке, су својим богоугодним животом, подвигом и сваком хришћанском врлином, постали светитељи, а највећи међу њима су два светилника српског рода и цркве – Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви.

Подизање Манастира Суденице

Манастир Студеница подигнут је 1186. године, као задужбина великог жупана српског Стефана Немање, потоњег светог Симеона Мироточивог. Крај XII века представља велику прекретницу у српској историји. Србија је стекла дуго очекивану независност и међународно признање. То је пошло за руком Стефану Немањи, који је објединио све српске земље у пространу државу. Стефан Немања је показао свој светли хришћански лик многим подвизима, као што су: одлучне борбе за одбрану свог народа, побијање богумилске јереси и других секти на српским просторима, утврђивање српског народа у Православној вери и подизање многих цркава… Стефан Немања је, заиста, живео у великом хришћанском подвигу, који га је чинио и савршеним владаром. Своју захвалност Богу и Његовим светим угодницима показао је грађењем манастира Ђурђеви Ступови (код Новог Пазара), у знак захвалности светом Ђорђу, за помоћ у многим биткама. Уз небеску помоћ светитеља, Стефан Немања је успео да се избори за врховну власт у српској држави.

Манастири Студеница и Хиландар представљају и својеврсно заокружење Немањиног владарског подвига, као и његов ктиторски врхунац и хришћанско савршенство.

Стефан Немања је Студеницу саградио на месту које је најповољније за монашко тиховање у тишини манастирских келија. Свети Сава символичку слику о подизању Студенице описује речима: “Оче благослови! Овај наш свети манастир, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и кад је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради овај манастир на покој и умножење чина усамљеника”.

Стефан Немања је у својој Студеници дао и монашки завет, поставши Симеон, заједно са својом супругом Аном, потоњом светом Анастасијом. Након годину дана боравка у Студеници, Симеон је отишао на Свету Гору, где се придружио свом сину Сави, са којим је саградио и манастир Хиландар (1198). Монах Симеон је своју свету душу Богу предао 1200. године, чиме је завршио свој земни живот, препун духовних подвига и добродетељних плодова, чиме је започео свој небески живот у окриљу Господа нашег Исуса Христа, поставши свети Симеон Мироточиви[1]. Студеница је наставила да живи и после одласка свог ктитора и његовог упокојења, да би након пола деценије дошло до братског сукоба између Краља Стефана Првовенчаног и Вукана. Због избијања братоубилачког рата, Сава се вратио у Србију, доневши са собом и мошти Светог Симеона Мироточивог. Сава је браћу помирио пред својим светим оцем у Студеници, након чега је одлучио да остане у Србији због потреба свог народа, поставши и игуман студенички. Осликао је главну цркву (Успеније Пресвете Богородице) у периоду 1207. и 1208. године. Тада је настало и импресивно дело православног фрескосликарства – студеничко распеће Христово. Свети Сава је написао и студенички типик, којим је уредио целокупно усртојство манастира, а његове речи, исписане на унутрашњости куполе главне цркве, сведоче о великој улози у довршавању Студенице (саградио је трпезарију, испосницу, конаке….) и уређењу монашког живота, првог архиепископа српског. Свети Сава је, као игуман, у Студеници остао до 1215. године.

И потоњи владари, из лозе Немањића, уткали су своја имена у манастир Студеницу. Краљ Стефан Радослав је саградио спољну припрату главне цркве (1234), а свети Краљ Милутин је, почетком XIV века (1314), саградио цркву посвећену светим родитељима Пресвете Богородице – Јоакиму и Ани. Историјски подаци говоре да је у оквиру манастира постојало, чак, 14 до 16 цркава, од којих су до данас сачуване само три.

Студеница је имала веома бурну историју, коју је преживела захваљујући благослову Божијем и заступништвом Светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање), Светог Саве (принца Растка), Светог Симона (Краља Стефана Првовенчаног), Свете мати Анастасије (Ане – Немањине жене) и других светих Божијих угодника.

На зидовима Студенице остали су трагови многих освајача, који су нападали српске земље, а један печат је посебно посебан, иако није направљен освајачком руком. Половина фрескописа наоса (источни део) главне цркве је доста оштећен. На фрескама се налазе рупе (удубљења), која нису настала, како многи мисле, услед напада турака, нациста или комуниста. Оштећења су настала средином XIX века, када је власт у Србији кренула у обнову српских светиња. Вероватно због наслага дима, јер се претпоставља да су Турци скидали олово са крова, у намери да од њега праве муницију, тадашњи српски властодршци су одлучили да у том делу главне цркве насликају нове фреске. То су и учинили, али су претходно морали да испикују (избуше) зидове, а тиме и старе фреске, да би се нови малтер боље “примио” на подлогу (фреске се сликају на свежем фрескомалтеру). Нове фреске су “красиле” источни део наоса, главне манастирске цркве, нешто више од једног века. Почетком педесетих година прошлог века, нове фреске су скинуте, а испод њих су се указале првобитне фреске из 1207., односно 1208. године, али доста оштећене.

Ипак, фрескопис у Студеници није само оштећиван, већ је био и обнављан. У другој половини XВИ века (1568), фрескопис главне цркве (унутрашње припрате) је обновљен руком фрескосликара Лонгина.

Студеница је највећи и намучкији напад доживела у време комунистичке владавине, када је, педесетих година прошлог века, у манастиру остао само један монах. Касније је монаштво обновљено монасима из манастира Раче.

Студеница данас

Данас се до манастира може доћи путем Краљево – Рашка, скретањем код мале варошице Ушће. Манастир се налази у долини реке Студенице, а опасан је планинским венцима Голије, са северне, и Копаоника, са јужне стране.

Када дођете надомак манастира, угледаћете огромне зидине, којима је манастир ограђен. Оне у себи чувају непрегледан низ историјских података о свим освајачима, који су јездили просторима западне и централне Србије. Када покушате да их, једним погледом, сагледате, видећете савршенство у градитељском смислу. Зидине су направљене скоро у савршеном кругу, у намери не само да молитвено тиховање монаха заштите од спољњег света, већ и да манастир може лакше да се брани од освајача. Круг је, наравно, и символ Бога, јер он нема ни почетка, ни краја.

У манастир се може ући кроз две капије, западну и источну. Источна је већа, и служи за улаз возила. Када се улази на западну капију (пирг), иде се право ка вратима главне цркве, односно храма посвећеног Успенију Пресвете Богородице. Када бисте се окренули на леву страну од улаза, видели бисте реновирану Савину трпезарију, која је некада служила за обедовање монаха, још од времена Светог Саве, а данас Савина трпезарија служи само за повремена предавања и када треба угостити већи број гостију, али само у летњим месецима. Данашња велика трпезарија налази се десно од западног улаза у манастир, у склопу конака, који је задужбина династије Карађорђевић. На конак Карађорђевића наслања се, један век старији, конак династије Обреновић. Оба конака служе за смештај монаха и искушеника. У оквиру конака династије Карађорђевића налази се и ликовни атеље у коме игуман манастира, архимандит Тихон (Ракићевић), када му многобројне обавезе дозволе, свој ликовни таленат претвара у предивне иконе. У манастирској порти се налазе и велика и добро опремљена продавница суванира, ризница, конаци из осамнаестог века, и већи број темеља порушених цркава, што од зуба времена, што од руке непријатеља. У порти се налазе и три веома добро очуване цркве: поменута Богородичина црква (Успеније Пресвете Богородице), Краљева црква (Свети Јоаким и Ана) и Никољача (Свети Николај чудотворац).

У време блаженопочившег игумана архимандрита Јулијана и садашњег Епископа шумадијског г.г. Јована (некадашњег студеничког игумана), током две последње деценије прошлог века, манастир је доживео велику експанзију. Наиме, асфалтиран је пут од Ушћа до манастира, саграђен је нови велелепни конак, ван порте, за смештај гостију, у коме се налази и велика библиотека (преко 10.000 књига). Манастир поседује и велике површине обрадиве земље, шталу са преко 20 крава, овце и све што једно велико и успешно домаћинство треба да има. Читава пољопривреда, сточарство и занатство називају се економија, на којој, поред искушеника, ради и већи број радника из оближњих села. У манастиру се много ради, па је благословом дозвољено јести три пута на дан, ван поста, и два пута на дан, у току поста. Наравно, у манастиру се месо никад не једе. У манастиру влада општежитељски начин живљења. У Студеницу непрестано долазе нови искушеници, од којих мали број остаје у манастиру и монаши се. Разлог томе је што монашки живот није за свакога, јер да би пошао тим путем човек мора имати благослов Божији, односну чврсту намеру да се одрекне свега у свету и да се подреди вољи игумана. Монаха у манастиру није мало, али је Студеница толико велика, да ни стотину монаха није довољно. Некада је на северној страни порте (садашњи конаци су на јужној и источној) постојао је велики конак, о чијем месту нам данас сведоче само његови темељи. Историјски подаци говоре да је Студеница некада имала и преко 200 монаха. Али, над манастиром је велики немањићки благослов и он неће дозволити да се Студеница угаси, јер нам је свима, који живимо у тами овога света, њена светлост преко потребна.

Богородичина црква

Но, вратимо се у манастирску порту. Манастирска целина је организована тако да јој жариште буде централни део Богородичине (главне) цркве. То је мистични центар космоса над којим столује Сведржитељ, јер у том делу храма се свакодневно одвија сусрет Бога и човека. Богородичина црква је доминантна грађевина у Студеници, која датира из времена настанка манастира, односно са краја XII века. На овом храму се одлично може видети чињеница да је Црква исто што и тело Христово. То је истина која је уграђена у Студеницу, а символизује је савршена пропорционалност унутрашње површине храма са доминатном храмовном фреском – Распећа Христовог, рачунајући од царских двери олтара до западног улаза и од врата северне до врата јужне певнице. Наиме, бедра Христова, до колена, поклапају се са западним делом наоса. Руке до лаката су у певницама, а ноге до колена урањају у припрату. Попрсје Христово наткриљује централни део храма, односно поткуполни простор. Иначе, Богородичина црква је једнобродна и изведена је са наглашено издвојеним простором припрате. У наосу, у подужном правцу, се јасно примећују три литургичка одељка. То су олтарски, поткуполни (солеја) и западни травеј. Олтар је, такође, троделан, али у попречном смислу и одељен је иконостасом, који је скоро у потпуности обновљен средином XIX века. У наосу су представљени светитељи и догађаји из Јеванђеља, на иконама са почетка XIII века, са елементима из друге половине XVI века. На северном зиду од истока, према западу, у доњем реду, представљени су свети ратници (у монашким одорама), свети Јован Крститељ, свети Козма и Дамјан…, а у горњем делу се налази велика фреска успенија Пресвете Богородице, чије је канонско место на западном зиду, који је у Студеници украшен фреском Распећа. Све фреске, које су настале почетком XII века, насликане су руковођењем Светог Саве. Први архиепископ српски је био Богом умудрени државник, који је успео да издејствује самосталност Српске Православне Цркве (1219), а то је предвидео годинама раније, тиме што је наредио да се на студеничким фрескама исписују црквенословенска слова, а не грчка, како је пре осамостаљивања наше Цркве било правило. Зашто је Свети Сава изволео да се на западном зиду, мимо устаљених правила, наслика фреска Распећа? Одговор на то питање остао је негде у непрегледном ковчегу наше бурне историје, али сваком студеничком поклонику намеће се неколико разлога. Први је, наравно, везан за богослужење. Када свештеник служи Свету Литургију, у тренуцима када је окренут ка верном народу, он истовремено гледа и у фреску Распећа, која у њему треба да изазове посебна покајничка расположења душе. Други разлог је везан и за положај гроба светог Симеона Мироточивог, који се налази у углу јужног и западног зида. Познато је да је фреска Распећа насликана након преноса моштију Светог Симеона Мироточивог из Хиландара у Студеницу (1207), па се може рећи да је Свети Сава поставио фреску Распећа, поред гроба свог оца, да би нам показао вечну истину. Треба рећи и да се изнад гроба Светог Симеона Мироточивог налази његова фреска, на којој је приказан како своју задужбину предаје Пресветој Богородици и Сину њеном Господу Исусу Христу. Изнад ове ктиторске композиције налази се фреска васкрсења Христовог и она је, можда, кључни елемент везе измећу гроба Светог Симеона и фреске Распећа. Дакле, вечна истине је без јаке вере нема ни јаке Цркве, а без јаке Цркве нема ни јаке државе. То значи да се јака држава базира на јакој вери, а Свети Сава је то хтео и да нам покаже, односно да покаже да је то знао и његов отац велики жупан српски Стефан Немања (Свети Симеон). Ктитор Суденице је знао да прво мора оснажити веру у свом народу (вера у Васкрсење Христово, Који је ради нас страдао на рапећу), да би имао јаку Цркву, на којој је изградио велику и моћну српску државу, а свака држава некад мора доживети и падове, али и то је Стефан Немања знао, што је приказано фрескама Распећа и Васкрсења – после праведног страдања мора доћи Васкрсење. Да ли је српски народ, кроз протеклих осам векова, остао праведан?

Фреска Распећа је посебна прича. Ова фреска је, по оцени светских стручњака, најлепша фреска у православном свету, а и шире. На њој је приказано све што православни хришћани, као основно, морају знати. На централном месту је Господ Исус Христос, који је прикован за крст. Видно спуштен стомак сведочи нам да је на фресци, наш Спаситељ, приказан у последњим тренуцима свог земног живота или непосредно након смрти. На Његовом лику се , по оценама стручњака, могу видети сва расположења душе, која човек може да осети (око 40), а у случају Христа на, студеничком распећу, не могу се видети изразити бол и туга, иако су присутни као жалост забог огреховљењне људске душе. На Христовом лику се најпре уочаве блаженство и спокој, јер зна да Својим чином страдања спашава род људски и побеђује зло, у виду Сатане. Са Његове десне стране, а наше леве, налазе се Пресвета Богородица и Жене Мироносице. Богородичин израз лица одаје мајку, којој мач туге за Сином пробада срце. Ипак на Богородичином лику може се видети и јасна нада у васкрсење. Лево од распетог Христа насликани су свети апостол Јован и свети војник Лонгин. Свети апостол Јован је био омижени ученик Христов, а на његовом лику се такође може уочити нада у васрсење, иако се у положају његове руке и у дубини очију види људска туга због Христовог страдања. Војник Лонгин је војник из Јеванђеља, који се, након што је Христос на крсту прободен копљем, покајао и поверовао да је Исус заиста Месија. Из ране на Христовим ребрима, коју је копље направило, истиче крв, коју у путир сакупља анђео, којим је представљена Црква Новог Завета. То значи и да без искреног покајања и причешћивања (крвљу и телом Господа Исуса Христа) нема ни вечног живота. Анђео са путиром се налази испод десне руке Господње. Испод Христове десне руке налази се други анђео који са сцене одводи жену у црном, која представља Синагогу, односно Стари Завет[2], али и све људе из тог и данашњег времена, који нису поверовали у Христа. Изнад Часног Крста, са распетим Господом, налази се, са леве стране, млади свети пророк Мојсије, који у рукама носи свитак са заповестима Божијим, а са десне, свети пророк Исаија, који је у Старом Завету прорекао страдање Христово, а који у рукама држи свитак са старозаветним речима “Као јагње на заклање вођен…”, што успоставља везу између Старог и Новог Завета. Измећу Светог пророка Мојсија и светог пророка Исаије, представљени су небески анђели, који посматрају израз небеске љубави Бога према човеку и његовог страдања ради спасења верног народа. У позадини су предсатвљене зидине Јерусалима, јер је Господ разапет ван града. Позадина фреске осликана је, такозваном, византијско - плавом бојом, која је у време настанка фреске вредела као злато, а настајала је од ретког плавог камена. Читава фреска је испуњена звездама, које нам говоре да догађај распећа нема само земаљски значај, већ његов значај прелази и границе васцелог света.

Изнад фресеке Распећа нелазе се Васкрсење Лазарево и Улазак Господа Исуса Христа У Јерусалим (Цвети). Лево од Распећа налази се фреска Светог Саве која је досликана у XVI веку, заједно са трећом Женом Мироносицом и светим Јованом Лествичником. Са леве стране од гроба (кивота) Светог Симеона Мироточивог налази се фреска Светог Саве Освећеног, по коме је наш Свети Сава добио монашко име. Лево од Свето Саве Освећеног је фреска Богородице Студеничке. Она се налази изнад игуманског трона, тако да је она, слично Хиландару, врховна игуманија манастира. Даље, на левој страни јужног зида, налази се фреска Рођења Христовог. У олтару су фреске Богородица Знамења, Поклоњење Логосу – Светлости Истинитој, Причешње апостола, Свети Роман Слаткопојац и други Бољији угодници. Лево и десно од иконостаса, на северној, односно на јужној страни, су фреске светог архиђакона Стефана и Светог Николаја чудотворца.

Унутрашња припрата Богородичине цркве, осликана је фрескама на којима су приказане сцене из последњих тренутака земног Спаситељевог живота. На источном зиду се налази фреска Страшног Суда (са друге стране зида на којем је Распеће). Испод Страшног Суда је насликана фреска Пресвете Богородице Ширшаје (шире од небеса). Северни зид припрате остао је, услед вековних оштећења, без фрескописа, док се на запаном зиду налазе, у горњем делу, свети архиепископи и суђење Господу Исусу Христу, пред Понтијем Пилатом, а у доњем делу западног зида су фреске на којима су Тајна Вечера и Христово прање ногу апостолима. На јужном зиду припрате налазе се, у горњем делу, фреске на којима је наставак сцена из последњих тренутрака Христовог живота, а испод њих су фреске светих пустињака и свете мати Анастасије, чији се гроб налази испод њене фреске у углу источног и западног зида. Њен гроб откривен је у години прослављања осам векова Студенице. Тада су мошти стављене у мали дрвени ковчег, да би средином деведесетих година прошлог века, свештеник Војислав Билбија направио златно – сребрни кивот, који се налази лево од царских двери на иконостасу Богородичине цркве. Са десне стране од двери је кивот у коме се налазе нетрулежне мошти светог Краља Стефана Првовенчаног (Светог Симона), чији се гроб налази преко пута гроба његовог оца, Светог Симеона, у углу западног и северног зида наоса. Изнад гроба Светог Симона налази се његов стари кивот. Сваког дана, а посебно недељом и црквеним празницима, “река” људи се слива из свих крајева Србије и света у намери да се молитвено поклони светим и чудотворним моштима трију светитеља, који су саградили Србију, а сада враћају веру у српски народ. Свети Симеон Мироточиви је саградио оца и мајку свих српских манастира, Хиландар и Студеницу, поставио је темељ српске државности, Свети Краљ Стефан Првовенчани је својим краљевским жезлом наставио мудро управљање државом свог оца, а Света мати Анастасија је својим супружништвом и мајчинсвом подржавала и васпитавала такве светитеље као што су: земни муж Симеон и синови Сава и Симон.

На излазу из унутрашње припрате, односно на вратима која одвајају унутрашњу и спољну припрату налази се портал, који је некада, пре 1234. године, био први улаз у цркву. Овај портал је типичан пример коришћења камене пластике у стварању уметничких бравура. На порталу је приказана Пресвета Богородица, која нам говори да је њој црква и посвећена, док су лево и десно од ње два арханђела, вероватно Михаило и Гаврило. Она је у делу који представља царство Небеско. Одмах испод Богородице, налази се Господ Исус Христос, окренут ка доле, Који гледа и благосиља сваког ко у цркву улази. Он је истовремено и глава новозаветне Цркве, која је представљена оквиром врата (непрекидна винова лоза), а на чијим стубовима су представљени свети апостоли – стубови цркве. Изнад портала (небеске и земаљске Цркве) налази се полукруг на коме су представљена сва зла овога света. Тако да нам портал говори и то да, ако смо у Цркви и ако смо њени достојни чланови, бићемо заштићени од светског зла и вечно ћемо бити благосиљани руком Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа.

Спожашња припрата остала је, готово у потпуности, без фрескопипса, али у оквиру ње су и две капелеице. У јужној су фрескама предтављени свети Немањићи и пренос моштију Светог Симеона Мироточивог.

Богородичина црква је грађена од мермера из оближњих брда.

Краљева црква

Друга очувана црква у Студеници је Краљева црква, која је посвећена светим Јоакиму и Ани. Она је задужбина српског краља Милутина, праунука Стефана Немање, а сина Краља Стефана Уроша И и краљице Јелене Анжујске. Подигнута је 1314. године и дело је искусних градитеља, што се може видети и на први поглед. Осликана је фрескама, чију лепоту одају племенити ликови, смирена ведрина и ред, као израз, такозваног, зрелог стила ренесансе доба Палеолога. Основа цркве је крстообразна, што је доводи у везу са Богородичином црквом. На западном зиду, у овом случају канонски, налази се фреска Успенија Пресвете Богородице. На северном зиду су, с лева на десно, свети великомученик Димитрије, свети великомученик Георгије, Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава. На јужном зиду, такође с лева на десно, налазе се свети Јоаким и Ана, Свети краљ Милутин и његова жена Симонида. Њихов распоре није случајан. Симонида је у правцу светог Димитрија, претпоставља се, због поштовања према њеном брату Димитрију. Свети Краљ Милутин је у правцу светог Георгија, јер је хтео да покаже да је за живота био храбар ратник. Свети Јоаким и Ана су у правцу Светог Симеона и Светог Саве, јер представљају знак Милутиновог поштовања предака. Наиме, он је своју задужбину посветио родитељима Богородице, којој су његови преци посветили њихову задужбину. У горњем делу фрескописа налазе се догађаји из Христовог живота: на јужном – рођење (Божић) и крштење (Богојављење), на западном – Преображење и улазак у Јерусалим (Цвети), на северном – распеће (Велики Петак) и Васкрсење Христово. И у случају Краљеве цркве понавља се идеална пропорционалност површине храма и крста на распећу, што доказује да то није случајно ни у примеру Богородичине цркве. У угловима, у подножју куполе, налазе се четворица апостола, а изнад њих, у прстену, се налазе свети преци Исуса Христа, од Адама и Еве. У само врху куполе је Исус Христос Пантократор (Сведржитељ). Иконостас је новијег датума, односно потиче из 13. века.

Фреска светог краља Милутина одаје великог покајника. Без обзира на његов живот, најважније је његово искрено покајање. Свети краљ Милутин нам са његове фреске говори да није јак онај ко никад не падне, већ онај ко устане чима падне и да, када паднемо, не треба да плачемо поред пута, већ треба да плачемо успут, настављајући да ходимо путем покајања и спасења у Христу.

Краљева црква је једна од четрдесет заветних задужбина светог краља Милутина, који се заветовао да ће саградити онолико цркава, колико година буде владао српском државом, а владао је пуних четрдесет година.

Никољача

Најмања, од три постојеће студеничке цркве, је Никољача (свети Николај чудотворац). Она је, истовремено, и најједноставнија. Грађена је једнобродно, са полукружном олтарном апсидом на истоку. Сматра се да је саграђена пре главне цркве, да би се у њој служило Богу, док се Богородичина (главна) црква градила.Никољача је грађена од ломљеног и притесаног камена у кречном малтеру. Фрескопис је готово у потпуности нестао, деловањем зуба времена. А остаци, који су данас видљиви, датирају из четврте деценије XIII века. Фресеке су драгоценост локалне сликарске радионице, а то су тетраморф, Богородица са анђелима, рамена и глава светог Јована Крститеља, фрагменти сликаног сокла и две новозаветне сцене: Цвети и Жене Мироносице на Христовом гробу.

Студеничка ризница

Студеничка ризница данас поседује само део блага и црквених предмета из протеклих векова, јер је Студеница неколико пута била пљачкана од стране Турака и других освајача. Данас се у њој налазе, углавном, предмети из XVIII века и касније. Међу њима је најзначајниј прстен Светог Краља Стефана Првовенчаног, на коме се налазе жезло и круна, симболи јединства црквене и државне власти. У ризници се налази и ћилим који је изаткала султанија Оливера, ћерка светог кнеза Лазара, барјак из доба Косовске битке, рукописно четворојеванђеље из XVI века, неколико окова за Јеванђеља и др.

О монаштву

Како можемо назвати овај живот животом, кад у њему има толико неправде, бола, злобе, превара и осталих животних непријатности? Запитао би се човек, зар је то живот? Зар не постоји ништа боље, лепше и узвишеније од тога? Оваква и слична питања мучила су човечанство до рођења Христовог, а Његовим рођењем откривене су нам све тајне вере и живота, у оној мери у којој нам је то неопходно за спасење. Чак је и време почело да се рачуна изнова од Спаситељевог рођења, доказујући, на тај начин, да се у свету и целокупној творевини десило нешто веома значајно, преломно и битно за све нас. “Видећи како се Бог на необичан начин учовечио (родио), уклонимо се од сујетног света и усмеримо ум на Божанске ствари, јер Бог ради тога на земљу сиђе, да на небеса узведе нас” (кондак 8. акатист Господу Исусу Христу).

Монаштво је интегрални део живота Православне Хришћанске Цркве и односи се, пре свега, на начин живота и подвига који је најближи јеванђелском идеалу. Изворно, сам појам монаштва означава усамљенички начин живота побожних хришћана, живот одвојен од лажних радости света. Као облик живљења, настао је на истоку (Египат, Палестина, Сирија) у IV веку, у виду тежње ка узвишенијем, чистијем морално – духовном животу православних верника.

То је живот посвећен молитви за све људе, богомислију и борби против зла у нама и око нас.

Монаштво је најкраћи и најбезбеднији пут ка спасењу, али не и једини. То је пут којим се ређе иде, али који је прав и поуздан. “Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст и много их има који њиме иду, јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.” (Мат. 7, 13 – 14).

Треба видети и схаветити праву вредност свих ствари, земаљских и небеских, а не посматрати их кратковидо, јер задовољство живота, у његовој пуноћи, не осећају ни они који га доживљавају по мерилима света, него они који га духовно живе.

Студеница је манастир који, када се, бар једанпут, посети, остаје вечно у срцу, без обзира што у Студеници остају само они, који су Богом благословени, да наставе пут осмовековног студеничког монаштва.

Владимир Васојевић, новинар и потпредседник Удружења грађана “Истина” из Бачке Паланке