NARASTANJE BRANKOVIĆEVSKE POŠASTI
Postavši i zvanično sastavni deo Vlade Republike Srbije, čelni ljudi Socijalističke partije Srbije i njihovi koalicioni partneri u liku Krkobabića (oca i sina) i jagodinskog “čudotvorca” Dragana Markovića Palme, zaseli su na mnoga rukovodeća mesta koja podrazumevaju i vlast i slast. Oni iz vrha Socijalističke partije i PUPS-a, uvališe se u ministarske i druge dobrostojeće fotelje. Njihovi podrepaši nadjoše uhlebljenje kao savetnici ministara, predsednici upravnih odbora, direktori profitabilnih preduzeća i ustanova… Naravno, i njihove najbliže - supruge, sinovi, kćeri, kumove, bližu i dalju rodbina, takodje očekuju radna mesta na kojima se gotovo ništa ne radi, ali donose enormna novčana primanja, razne privilegije i, kako očekuju, visok društveni ugled.
Nema sumnje da će se ta očekivanja, izuzimajući društveni ugled, u celini ostvariti. Jer, političkom trgovinom putem koje ostvaruju snove da posle osam godina opet budu deo vlasti u Srbiji, ponovo će se vratiti u fotelje iz kojih ih su ih 5. oktobra 2000. godine istisnuli današnji koalicioni partneri. I ne samo da su ih posle tog “revolucionarnog” dana prognali sa mnogih rukovodećih mesta na republičkom i lokalnim nivoima, već su im ozbiljno pretili hapšenjima, lustracijama i drugim sankcijama kojima su na osnovu zakona, a još više mimo njega, raspolagali novi vlastodršci.
Mnogo je primera koji govore o besomučnim progonima Socijalističke partije Srbije posle 5. oktobra. O tome je moguće, kada bi se svi slučajevi sabrali, napisati tomove knjiga. Hajke protiv socijalista preko novorežimskih medija su priča za sebe. Gotovo da nije bilo dana posle datuma označenog kao “narodna revolucija” da se o vodećim ljudima SPS, čak i njihovim simpatizerima, nisu ispredale najogavnije priče. Pripisivane su im kradje, ubistva, zločini protiv čovečnosti, genocidi nad nesrpskim stanovništvom… Sve su to, izgleda, zaboravili, ili ne žele da se na to podsećaju, današnji čelnici nekada najveće i najmoćnije političke partije u Srbiji. Naprasno zaboraviše da protivustavno i mimo svih zakona ove zemlje, njihovi današnji politički partneri oteraše u Hag na Vidovdan – najveći srpski praznik, Slobodana Miloševića gde ga mučki usmrtiše prijatelji sadašnjih prijatelja Socijalističke partije Srbije.
A bukvalno do juče, do trenutka kada su okrenuli ledja svojim pristalicama - ljudima koji su im omogućili da premaše izborni cenzus i udju u parlament, Dačić, Mrkonjić, Obradović i ostali iz redova bivših socijalista, svakodnevno su se putem izjava i programskih opredeljenja kleli kako će poštovati želje i htenja svojih birača. Ispostavilo se, medjutim, ne samo da ih nisu ispoštovali, već su, stupanjem u koaliciju sa sa Demokratskom strankom, G-17, SPO i ostalim pripepcima Demokratske stranke, jednostavno namagarčili svoje pristalice.
Više je nego jasno da gro gradjana Srbije koji su zaokružili brojku ispred koalicione liste SPS, PUPS i Palmine Jedinstvene Srbije, ni u snu nisu uzimali u obzir varijantu da će posle izbora uslediti dil njihovih izabranika sa listom “Za evropsku Srbiju”, naslednicu i produženu ruku DOS-a. Kao grom iz vedra neba pogodila ih je odluka da se SPS utapa u stranke koje su do juče bacale na socijaliste drvlje i kamenje, tražeći čak i zabranu rada njihove stranke. Još više ih je pogodila činjenica da su Dačić, Mrkonjič, Obradović, Bejatović, Ružić i drugi iz vrha SPS, podržavajući hapšenje Radovana Kasradžića, sasvim “legli na rudu” koalicije sa kojom, programski gledano, nemaju ničeg zajedničkog. Isto tako, dojučeranji simpatizeri i birači socijalista, sa gnušanjem komentarišu boravak Dačića i Mrkonjića u Atini na 23. kongresu Socijalističke internacionale gde se, naočigled svetskog javnog mnenja, otvoreno grle sa svojim ideološkim sabratom Borisom Tadićem. Otvoreni protesti i glasne osudu upućuju se i drugu Mrki koji je do juče kočijaški psovao Evropu, Evropsku uniju – time i njihove pulene u Srbiji, a danas ulagivački i panegerički govori o Mladjanu Dinkiću i premijeru Cvetkoviću.
Mada to nikako ne žele da priznaju, socijalisti su praktično izvršili sopstveno političko samoubistvo, a umiruću Socijalističku partiju Srbije probili “glogovim kolcem”, čime su je za sva vremena uklonili sa političke scene Srbije. Očigledno je, medjutim, da su oni (čelni ljudi SPS) svesni toga, posebno posle nemoralnog čina u vezi sa izborom Gradske vlade Beograda i Dragana Djilasa za gradonačelnika Beograda. Nimalo im nije smetalo saznanje da tim činom stavljaju prst u oko svojim biračima, dokazujući istovremeno da im ništa nije sveto kada su njihovi lični interesi u pitanju. Jer, kako drukčije shvatiti pristajanje da sa LDP Čede Jovanovića “duvaju u istu tikvu”, solidarišući se time sa strankom koja se javno odriče Kosmeta, mada je Dačić tokom predizborne kampanje govorio da će se za južnu srpsku pokrajinu, odnosno teritorijalnu celovitost Srbije, treba boriti svim sredstvima, ne isključujući pri time ni oružanu borbu.
Očajni su, naravno, i ljudi koji su poverenje ukazali PUPS-u, odnosno Krkobabićima. Mnoštvo penzionera koji su naseli verbalnim trikovima oca i sina, otvoreno govore kako je njihovo svrstavanje uz DOS i LDP, ravno izdaji svojih birača. Nažalost, lideri PUPS-a su se, ističu mnogi penzioneri, svesno ili nesvesno, pridružili narastajućoj brankovićevskoj gamadi koja Srbiju sve više uzima pod svoje.
Radisav RISTIĆ
