Да ли несрећно детињство мора да нас обележи за цео живот?

Поделите:

Колико несрећно мора бити нечије детињство како би се са сигурношћу могло предвидети да ће неко живети лоше у одраслој доби или чак умрети у младости?

Постоје истраживања на ову тему. Слично питање је, заправо, постављано много пута до сад, а један од најопсежнијих покушаја да се на њега одговори је Студија негативних искустава у детињству (Adverse Childhood Experiences Study, ACES). Аутори ове студије осмислили су начин да дефиништу факторе из детињства који могу да предвиде лош квалитет нечијег живота у одраслом добу.

Они су именовали десет фактора ризика, као што су разведени, алкохоличари или родитељи зависни од дрога, сексуално злостављање, физичко насиље у породици, као и ментална болест члана породице. Потом су истраживачи пратили стотине деце како би испитали утицај оваквих фактора на њихове животе.

Пронашли су да, уколико неко испуњава четири или више ових фактора ризика, шансе да ће имати срећан живот су слабе, односно вероватноћа да ће живети лоше је прилично велика.

То су, наравно, само бројеви, статистике, вероватноће и шансе, али оно што они показују је да ако имате испуњавате четири и више ризик фактора, шансе нису на вашој страни.

Наравно, вероватноћа је само то – вероватноћа. А ова студија није се бавила проценом позитивних људи и догађаја који могу спасити децу изложену факторима ризика. Уколико имате среће, можете добити на лутрији, надмудрити игру, срећа може бити на вашој страни. Али не желите да се коцкате са њом.

Али, ја се јесам коцкао, и то у свој живот. То је зато што, без да сам на то икако утицао, имам резултат од осам на АЦЕС скали фактора ризика. Са резултатом од осам, шансе су ми толико мале, да се нико здравог разума не би кладио да ћу постићи ишта у животу, можда чак ни преживети. Према статистикама, требало је да постанем алкохоличар, да болујем од депресије, будем неспособан да се оженим и створим породицу или чак зарађујем за живот, или је требало да умрем млад, самоубиством или од последица стања као што су алкохолизам, депресија, наркоманија.

Шта је то слабило моје шансе? Имао сам психотичног оца, затим насилног алкохоличара за очуха, мајка ми је постала алкохоличар и два пута се развела, сведочио сам њеном злостављању, водио сам рачуна о себи кад би се одрасли изгубили у пијењу, мушки саветници у кампу су ме спопадали, имам два поремећаја учења – АДХД и дислексију, а са десет година послали су ме у интернат.

Али, сада имам 68 година, ожењен сам истом предивном женом од 1988, имамо троје одрасле деце која су сјајна, ја сам лекар, дечији и психијатар за одрасле са специјализацијом у, разуме се, поремећајима учења, аутор сам 20 књига које су се продале у два милиона примерака, укључујући најпродаваније књиге о поремећају пажње, говорио сам широм земље (САД; прим. прев) и света, виђам клијенте сваког дана у својим ординацијама у близини Бостона и у Њујорку, у процесу сам проширивања своје праксе како бих допро до што већег броја људи. Другим речима, снажан сам и без жеље да успорим.

Док сам писао своје мемоаре, „Зато што долазим из луде породице: Стварање једног психијатра”, који излазе у јуну 2018, ретко би ми падало на памет како је мој живот био необичан. Најзад, ја то нисам посматрао или изучавао, већ живео. Тешко је испитивати талас који те потапа док стојиш на обали.

Готово никад нисам мислио о вероватноћама против којих играм сваког дана. Али, кад се осврнем на своје детињство и пишем о њему, и кад погледам на истраживања деце као што сам ја, морам да обзнаним присуство слона у просторији. Како је могуће да сам ту где јесам? Шта се десило? Како сам, за име света, успео да победим вероватноћу?

Оно што ме је спасило може да се сведе на једну реч. Та реч је љубав. Љубав има толико појавних облика и места: случајна љубав, намерна љубав, успутна љубав, кратка љубав, трајна љубав, љубав коју вас је срамота да именујете, поломљена па поправљена љубав; другим речима, свака врста љубави коју можете замислити.

Прилично је вероватно – тачније, то је доказана чињеница – да љубав прави највећу разлику у животима нама који смо у детињству патили. Хвала Богу да је љубав бесплатна и у неограниченим количинама. Тужно је то што је понекад тешко пронаћи је и како људи могу да је се боје.

Позивам вас да пронађете оно што помаже вама, правила и алате који су вам највише били од користи, а онда проверите да ли је оно што је помогло мени можда и вама потребно. Питање како неко превазиђе лошу срећу, неправду, злостављање, лишавање и сусрете са злим људима у већој мери него други људи ме запањује и наводи да се њиме бавим готово сваког дана, као психијатар и кроз, наравно, осврт на сопствени живот.

Осим љубави, имам конкретнијих одговора, а већина њих су очигледни, као што су негујте своја пријатељства, учите да праштате, усвојте пса (или мачку), посећујте гробља, шетајте напољу у цик зоре, гледајте горе, навијајте за своје омиљене тимове и посматрајте Победу и Пораз једнако (хвала, Radjarde).

Такође осећам бескрајну задивљеност и понизност спрам тога како мистериозни и необјашњиви исходи могу бити чудесни и срећни, како непредвидиви, као гром из ведра неба.

Позивам вас да ми се придружите у дивљењу том небу. Што нас је више који га посматрамо, то ће оно постајати веће.

Аутор: Edvard (Ned) Halovel, M.D, Ed.D.

Извор: Psychology Today

Превод и адаптација: Ина Бореновић

psihoverzum.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here