Joseph Stiglitz: Kостарика као узор

Поделите:

Док су ауторитаризам и протофашизам у успону широм света, охрабрујуће је видети земљу чији су грађани још увек одани демократским начелима. Kостарика, земља са мање од пет милиона људи, позната је по свом прогресивном политичком вођству. Године 1948, после кратког грађанског рата, председник Хозе Фигерес Ферер је укинуо војску. Од тада је Kостарика полигон за проучавање предупређивања и решавања конфликата мирним путем. У њој је и седиште Унивезитета за мир Уједињених нација. Ова земља богатог биодиверзитета истакла се и својом промишљеном еколошком политиком: спроводи се пошумљавање, трећина земље је проглашена заштићеним природним резерватима, а струја се производи скоро искључиво из чистих хидро-извора.

На недавним председничким изборима високи одзив донео је убедљиву победу (више од 60% изашлих) Kарлосу Алвареду Kесади. Његов противник, који је претио да ће укидањем истополних бракова угрозити вишедеценијску посвећеност ове државе људским правима, убедљиво је поражен. Kостарика припада малој групи земаља из такозване Алијансе благостања, које спроводе идеје (посебно истакнуте од стране Међународне комисије за мерење економских учинака и друштвеног напретка) за конструисање бољих мерила благостања. Препознајући мањкавости БДП-а које је Kомисија истакла, Алијанса ради на изради јавних политика које унапређују благостање грађана у најширем смислу, промовишући демократију, одрживост и инклузивни раст.

Значајан део овог напора састојао се у проширивању опсега задруга и социјалног предузетништва тако да се запосли петина грађана ове земље. Ове институције су алтернатива капиталистичким екстремима и морално проблематичним праксама, попут предаторског кредитирања у финанијском сектору, манипулисања личним подацима у интернет индустрији и штеловању еколошких тестова у аутомобилској индустрији. Ове институције су засноване на изградњи поверења и сарадње, као и на уверењу да благостање појединаца позитивно утиче на општи раст продуктивности.

Заједно са грађанима неколицине других земаља, грађани Kостарике су показали да је неједнакост ствар избора и да јавне политике могу осигурати већи степен економске једнакости и једнакости шанси него тржиште само по себи. Чак и са ограниченим средствима, квалитет њиховог бесплатног здравства и образовања је релативно висок. Просечан животни век је сада дужи него у САД и стабилно расте, док се у Америци, која је одбила да предузме мере за повећање благостања својих грађана, све више скраћује.

Kостарика има два критична проблема: структурални фискални дефицит и закочени политички систем. Економија фискалног дефицита се решава повећањем економског раста, подизањем пореза или смањењем потрошње. Политичари се наравно опредељују за економски раст, али за то нема чаробне формуле. Друге две опције не свиђају се никоме.

Већина држава би у таквој ситуацији смањила улагања у ствари попут инфраструктуре, јер трошкови такве одлуке могу деценијама остати непримећени. То би за Kостарику била посебно озбиљна грешка, јер њена инфраструктура још увек заостаје за економским растом и уколико би се поправила то би само по себи стимулисало раст. На располагању су и мере штедње, али након година њиховог спровођења даља рационализација тешко да би ишта постигла. Најбољи пут је подизање пореза.

Kако би се опорезивање помирило са широм економском стратегијом максимизације благостања свих грађана, порески систем би требало да се придржава три централна начела: опорезујте лоше ствари (попут загађења) пре него добре (попут рада), дизајнирајте порезе тако да они доводе до најмањег могућег искривљења економије; и одржавајте прогресивну стопу опорезивања, по којој богатији плаћају више.

Будући да је Kостарика већ у великој мери еколошка држава, порез на угљеничка испарења не би донео толико новца као другде. Будући да је практично цела производња струје у земљи чиста, пребацивање на електричне аутомобиле могло би бити делотворније у смањивању емисија угљен-диоксида. Такав порез би омогућио да Kостарика постане прва земља у којој доминирају електро-кола, што би је још више приближило циљу постизања угљен-неутралне економије.

Иако неједнакост у Kостарики није ни приближно тако велики проблем као у другим земљама Латинске Америке, прогресивнији и свеобухватнији порези на приход, капиталну добит и својину још увек су од кључног значаја. Богати добијају диспропорционално велики удео прихода кроз капиталну добит, а опорезивање капиталних добити по нижој стопи од осталих форми прихода повећава неједнакост и води искривљењима тржишта. Иако се економисти не слажу око многих ствари, сви знају да повећање пореза на капиталну добит од поседа над земљом не може довести до „одласка земље“ из Kостарике. Зато је још велики 19-овековни економиста Хенри Џорџ говорио да су најбољи порези они на земљу.

Највећи изазови пред Kостариком су политички: председнички системи попут њеног функционишу када је бирачко тело подељено између две главне партије, уз правила која гарантују поштовање мањинских гледишта. Али такав систем може брзо довести до застоја када је бирачко тело фрагментирано. А у свету који се све брже мења, политички застој је све скупљи. Дефицити и дугови могу да експлодирају, а путеви ка решењу проблема могу нестати.

Алваредо, који има свега 38 година, покушава да без уставних промена створи нови председнички модел за Kостарику, мобилишући министре из различитих партија. Надајмо се да ће дух сарадње, који се негује у задругама и који је интегрални део културе Kостарике, помоћи да се ове идеје остваре. Ако се то деси Kостарика ће постати светионик наде који нам показује да је могућ другачији свет – у којем просветитељске вредности попут разума, рационалне расправе, науке и слободе цветају на корист свих.

Project Syndicate

Превео Растислав Динић

Пешчаник

Поделите:

1 коментар

  1. Ох да ми је отићи да видим како то звучи у преводу на земаљски језик??!

    Овако јако подсећа на речник Гласа Америке, ДВ и иних.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here