Пол Мејсон: Будућност Фејсбука

Поделите:

Технолошке компаније примењују политику „напада и пљачке“

Фејсбук је допустио компанији GSR да преузме 50 милиона корисничких профила и податке прода другој компанији, Кембриџ Аналитика, која их је онда користила да манипулише изборним преференцијама гласача у корист Доналда Трампа. То је, у једној реченици, прича која пуни новинске ступце ових дана.

Компанија Кембриџ Аналитика се нашла на удару јавности зато што је лагала чланове британског парламента, па је сад под истрагом у Масачусетсу где је регистрована. За Фејсбук је то само последњи у низу скандала који отварају важна питања о будућности највеће светске корпоративне друштвене мреже.

Ево зашто: тржишна капитализација Фејсбука од 200 милијарди долара није одраз текуће профитабилности компаније. Тржишна вредност Фејсбука одређена је пре свега очекивањима будуће добити од „монетизације“ корисничких података.

Заправо, као и код свих технолошких гиганата, њен дугорочни успех зависи од способности развијања апликација које примењују вештачку интелигенцију (AI) на огромне количине прикупљених података о корисницима.

Највишем менаџменту свих технолошких гиганата већ дуго је јасно да а) садашње стање не може дуго потрајати, и да се б) будућа добит не може остварити без темељне промене односа између корпорација, корисника и држава које регулишу те односе.

Поменутих 50 милиона профила прикупљени су и коришћени без дозволе корисника. Фејсбук тврди да није било кршења уговорног односа, што вероватно значи да једнострано формулисани услови коришћења које су корисници принуђени да прихвате дозвољавају такву трговину.

Фејсбук је допринео проблему одбијањем да призна да су подаци коришћени на описани начин, све док новинари упорним инсистирањем нису натерали компанију да изненада повуче дозволу дату компанији Кембриџ Аналитика да приступа подацима.

Ако таква пракса заиста не представља кршење уговорне обавезе, то значи да се пословни модел Фејсбукa може описати као наметање корисницима уговорног односа који се коси са њиховим интересима. То није добро за Фејсбук јер би могло довести до губитка поверења и угрозити оно што се назива „друштвеном пословном лиценцом“. Питајте дуванске и нафтне компаније шта то тачно значи.

Мени лично је мука од производа који Фејсбук нуди. Мој тајмлајн је истовремено толико хаотичан и толико досадан да га више готово и не отварам. Али не желим да досипам со на рану док Фејсбук пролази кроз кризу. Мислим да нам је уместо тога потребније да започнемо зрелу расправу између технолошких компанија, држава које их контролишу и људи чије би интересе државе требало да штите.

Скандал је отворио проблем са којим ће морати да се суоче све технолошке компаније на путу даље аутоматизације и све шире примене алгоритама и вештачке интелигенције.

Кључне информације за све AI програме налазе се у регистру идентитета. Лако ћете открити да млади очеви у супермаркетима купују пиво и пелене већ на основу података о продаји. За то вам нису потребна имена и адресе купаца. Али вештачкој интелигенцији је потребно да зна ваш тачан идентитет.

Да бисте развијали и продавали прилагођено здравствено осигурање, финансијске и друге услуге – што је ћуп злата за којим јуре све технолошке компаније – потребан вам је регистар са провереним подацима милиона корисника и потребна вам је експлицитна дозвола да те податке користите.

Ипак, у првих 10 година револуције друштвених медија, Фејсбук – као и сви технолошки гиганти – задовољио се манипулисањем корисничким подацима за краткорочну добит.

У исто време су примењивали класичну монополистичку стратегију и куповали све технологије које би могле створити алтернативу оном облику друштвене мреже и тајмлајна какве нам сервира Фејсбук.

Они којима је Фејсбук досадио па су прешли на Инстаграм или „Воцап“ заправо су се само преселили из једног дела Фејсбук империје у други.

Чак и у класичном монополистичком капитализму било је уобичајено да у сваком сектору доминирају четири велике компаније које се истовремено надмећу и сарађују и ратују са регулаторним телима да би кроз време развиле продуктиван симбиотички однос са њима.

У банкарству за грађанство, на пример, постоје четири велика играча; исто је у рачуноводству, међу малопродајним ланцима и произвођачима мотора за млазне авионе.

Али технолошки сектор не жели да толерише чак ни тај ниво конкуренције. Велике технолошке компаније – Фејсбук, Епл, Гугл, Самсунг, Амазон, Тенцент и Алибаба – граде секторске монополе. Инфокапитализам не подноси више од једне компаније за претраживање, једне за дружење и једне за онлајн трговину. Када кажем не подноси, заправо мислим не подстиче – зато што регулаторна тела у САД, ЕУ и Кини нису учиниле баш ништа да зауздају ту огромну агломерацију моћи и богатства.

Технолошке компаније примењују политику „напада и пљачке“: уводе нове технологије на тржишта која, наравно, још немају одговарајућа правила за њихово коришћење, уверене да им „нико ништа не може“, јер парламенти и државни службеници не поседују ни знање ни вољу ни интерес да им се мешају у посао.

Скандал у који су умешани Фејсбук и Кембриџ Аналитика показује да је време да се томе учини крај.

Срећом, капитализам има на располагању три проверена метода за обављање тог задатка. То су регулација, разбијање монополистичких компанија и национализација. Технолошке компаније врло добро знају шта их чека и њихови шефови у приватним сусретима већ расправљају о томе.

Ево како би то могло функционисати. Ако већ на сваком тржишту морамо имати 5 или 6 банака, авио компанија или великих грађевинских фирми – захваљујући законима о заштити конкуренције – онда не видим шта нас спречава да и Фејсбук поделимо на шест делова на сваком тржишту на којем је присутан.

Као што могу да узмем свој новац из Натвест банке и пребацим га у HSBC у року од 24 сата, требало би да ми буде омогућено да своје корисничке податке са Фејсбук узмем од једног провајдера и пренесем их код другог. Та предузећа би морала да поштују исте стандарде као и досад, а могла би и да се надмећу – на пример – смањивањем количине реклама и глупости на мом тајмлајну или одбијањем да моје податке предају политичкој партији коју не подносим. Такође, једна од тих конкурентских компанија могла би бити у власништву својих корисника.

То је природна тржишна разноликости коју су чак и високо концентрисана тржишта успевала да произведу, пре него што смо технолошким гигантима дозволили да диктирају правила игре.

Ако вам се чини да је то пренагљено, уверавам вас, људи у управним одборима гигантских корпорација одлично знају да је то минимум који ће морати да прихвате.

Има и других решења: на пример, друштвено власништво над делом техничке инфраструктуре потребне за функционисање нових мрежних технологија.

Ако сте помислили: „Не желим да владине агенције приступају мојим подацима“, сасвим сте у праву. Али једина ствар која спречава Фејсбук да ваше податке прода Русији или Кини јесте демократска држава у којој живите.

Ако желимо да будемо сигурни да технолошке корпорације користе наше податке на фер и одговоран начин, онда се над њима мора успоставити чврста и спроводива државна контрола – оно што је недостајало у случају Кембриџ Аналитика, јер власти у Британији, ЕУ и САД не спроводе законе о заштити података.

Али у догледној будућности, када нам буде било потребно да искористимо максимални потенцијал вештачке интелигенције за лично и јавно добро, најоптималније решење за тај проблем вероватно ће бити регистар личних идентитета у јавном власништву за који гарантује држава.

Ако Кембриџ Аналитика већ има по 5000 података о милионима појединаца, вероватно може да прорачуна када ћете и од чега умрети. Ако бисмо почели да делимо здравствене и друге личне податке са пружаоцима услуга вештачке интелигенције, потенцијална корист би била огромна. Питање је чија корист би то била: осигуравајућих друштава која би вам ускраћивала здравствену заштиту или појединаца који би знање генерисано на основу искустава милиона људи, из садашњости и прошлости, искористили да воде здравији и дужи живот?

Да бисмо остварили највећу могућу корист и свели на минимум ризик од трговине великим количинама личних података, можда је неки облик друштвеног власништва и контроле централног регистра боље решење од разбијања монопола и примене регулативе којом се компаније приморавају на конкурентски однос.

Ево како би се то могло извести: сваки грађанин би имао на располагању опцију да са централизованим телом склопи уговор о коришћењу података. То би био уговор који се може раскинути у било ком тренутку. Инфраструктура за размену података би била у друштвеном власништву – под пуном контролом јавности – као железничке шине у полуприватизованом систему железничког превоза у Британији.

Онда би корпорације могле да се надмећу између себе у иновативном коришћењу таквих података. Али крајњи власник података и управљач њиховим коришћењем био би сваки члан заједнице – са правима која гарантује држава.

То није исто што и пуна национализација Фејсбукa. Али не заборавимо да се кроз историју капитализма управо то догађало компанијама које су градиле критично важну, али непрофитабилну инфраструктуру.

Друштвено власништво над регистром идентитета у комбинацији са строгом демократском контролом и могућношћу опозива дозвола за коришћење података – ако се изведе како треба – пружиће подстицај технолошким компанијама да раде на иновацијама; то би такође омогућило улазак нових актера на тржиште које је сада организовано тако да њихов улазак спречи. И то би оснажило најслабијег играча у трилатералној технолошкој економији – корисника – довољно да изађе на крај и са корпорацијама и са државом.

 

Пешчаник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here