Слободан Радета, по образовању хемичар, а по избору и љубави гастроном

Поделите:

Слободан Радета, по образовању хемичар, а по избору и љубави гастроном, крајем 2010. године покренуо је школу кућног кувања Ил Примо. У питању је место на коме свако, уз забаву и одлично друштво, може научити како се припремају различита јела и уживати у њиховим укусима.

МФ: Kако је дошло до тога да гастрономија постане посао једног хемичара?

Слободан: Пре школе кувања годинама сам, као хемичар, радио у бранши, али сам се бавио продајом лабораторијске опреме и ствари везаних за биотехнологије. И то ми је прилично добро ишло. Почео сам да радим са малим фирмама, да бих на крају био директор и водио фирму у којој сам почео да радим на најнижем нивоу. Све је ишло сјајно док није дошло до извесних промена на светском нивоу. Наиме, бренд који смо ми дистрибуирали купила је једна већа фирма која је имала разрађен свој систем и било је јасно да ће бити различитих турбуленција. Зато сам одлучио да изађем из свега и потражим нови посао. Међутим, током наредних 6 месеци нисам успевао да нађем ново запослење у струци.

Нисам имао много обавеза и, будући да сам био љубитељ кувања, пало ми је на памет да би могао да отворим нешто везано за гастрономију, а што би, макар на микро нивоу, учинило да се ствари помере на боље.

МФ: Шта је пресудило да то буде баш школа кувања?

Слободан: Тако се десило да сам у једном београдском ресторану на високом гласу наручио туна стејк. Таман сам заустио да конобару кажем да га не препеку већ само да га “пецну”, када ми је он одговорио: “Знам, знам, да га скроз спалимо”. Тада сам схватио да су људи њему много пута тражили да то тако испеку и да ни не знају да то тако не треба.

Ту се негде преломило да ћу отворити школу кувања. На руку ми је ишло и то што је тада само кување почело да бива популаризовано код нас у већој мери. Почеле су да се емитују емисије светски познатих кувара, а у том периоду и канал 24Kитцхен је по кафићима и ресторанима почео да замењује модне канале који су се емитовали на телевизорима.

Тако сам кренуо са једноставним бизнис планом који се огледао у реченици – “Београд сигурно може да преживи једну школу кувања”. Идеја је била да школа кувања буде место које окупља људе заинтересоване за гастрономију и споји оне који имају знање и оне који желе да га стекну. Е сад, на самом почетку нисам мислио да ће ми школа кувања бити главни посао, већ сам то посматрао као неку врсту хобија, мада ми је односило много сати рада и доносило неки новац.

Зато сам и даље тражио посао у струци све до тренутка када сам схватио да од школе кувања може заправо да се живи. Занимљиво, таман када сам одлучио да више нећу тражити посао у струци, сутрадан ујутро сам добио понуду. Међутим, одбио сам и ево супер је испало. За све ово време, кроз школу је прошао велики број људи и верујем да смо направили неку промену.

МФ: Kако је изгледао сам почетак, прво окупљање?

Слободан: Поставио сам сајт и припремао прву радионицу. Занимљиво је да сам имао пријављене људе за њу, али да још нисам имао простор у коме ће у је одржати. Срећом, нашао сам један стан у центру града, у коме смо провели прву годину. Међутим показало се да је то лоша прича због буке, зграде, великог броја људи, мириса, самог центра града у коме је немогуће наћи паркинг… Зато смо се касније преселили у ову кућу у којој смо и данас.

У старту све је било посвећено хедонизму. Нагласак је био на уживању, радионицама прављења луксузне клопе… Мало људи је у старту знало за нас и практично смо функционисали као место затвореног типа.

Све је имало формат радионице на којој су људи резервисали своје место и трајало једно вече. Предавање је држао Филип Ћирић из Хоме који је био веома ентузијастичан у вези са читавом идејом и баш јој се посветио и људи су га обожавали, а ја сам анимирао људе, фотографисао… Сви смо уживали у лепој атмосфери, храни коју човек није могао да поједе на другим местима, вину…

Ствари су функционисале тако да људи дођу око 19 часова, радионица траје до 23х, а после тога се седи до четири ујутро, ужива у вину, разговара. Били смо као терапија, нарочито за жене које су ту исповедале своје љубавне јаде. Све у свему излазили смо често из оквира гастрономије. Ј

Све је то било онако баш хедонистички оријентисано. Фића, ја и још један момак који нам је помагао око набавке и судова, смо се у тих првих годину дана угојили по 10 килограма. Чак смо направили и опкладу ко ће у наредна два месеца да смрша највише. Пало је мерење и, два месеца касније, испало је да смо се заправо још угојили сви. На крају је свако узео своје паре и правили смо се као да се ништа није ни десило.

МФ: Значи радили су се, што се каже, дуги сати?

Слободан: Продаја радионице подразумева да се, прво, она осмисли, да се уради набавка, да се ураде визуали са дизајнером, затим да крене оглашавање на друштвеним мрежама, па телефонирање и слање маилова… И таман кад се све заврши, креће се изнова за наредну радионицу која ће бити одржана неколико дана касније. Имали смо 8 радионица месечно, да би то могао да буде посао од кога се живи. То је било баш много рада.

МФ: Поред уобичаених мука, да ли имате неки проблем који вам значајно омета пословање?

Слободан: Наравно. То је био први проблем са којим смо се срели, а са којим ја ни данас не могу да се помирим – да је ово сезонски посао. Лети људе не можеш да заинтересујеш да дођу на кување, ма шта радио. Тај летњи период је и данас велики изазов, као и период на прелазу децембар – јануар.

МФ: Kако сте се изборили са свим мукама?

Слободан: Ствари су се промениле када сам почео да сарађујем са Небојшом Анђелковићем Шобајом који је био отворен за нове идеје и имао пуно слободног времена. Пошто су ме многи питали да ли, поред радионица, држимо курсеве кувања. Ту се родила идеја да направимо нови формат, јефтинији и народнији, односно курсеве кувања који ће бити окренути ка интернационалној кухињи, али и ка нашој домаћој и јелима која свакодневно конзумирамо. Kако би смо постигли нижу цену избацили смо пиће, смањили количине хране тако да ствари буду дегустационе, а не луксузне вечере. Испоставило се да је то била права ствар и формат курсева од 6 недаља и данас носи 60% нашег пословања.

С друге стране, за мене је то значило да су маркетиншке и активности које претходе курсу значајно смањене, то јест временски уместо два пута недељно, сада се њима бавим једном месечно и радно време је заправо смањено по броју сати.


МФ: Поред курсева и радионица, чиме се још бавите?

Слободан: Радимо теам буилдинге са разноразним фирмама. Они нам представљављају финансијске ињекције које помажу да се посао одржи. Занимљиво је да у овом контексту фирме праве анимацију или за своје клијенте или за своје запослене. Kухиња је некако природно станиште теам буилдинга и показало се као права ствар којом су фирме одушевљене и враћају нам се стално. У нашем простору то радимо за до 50 људи, али ако их има више, увек постоји могућност одржавања теам буилдинга у неком другом простору.

Такође, у зависности од броја људи, постоје различити концепти како то радимо. Неке ствари радимо у сарадњи са удружењем Сомелијера Србије који паралелно са кулинарским, држе винске радионице, па се онда гости замене.

С друге стране у Миxер Хоусу смо радили теам буилдинг за 120 људи који су радили на 10 станица и правили клопу, а на крају је све било послужено као заједничка вечера. Било је заиста феноменално.

Чин спремања хране и на крају њено служење као вечере је део посебне магије. Људи редовно говоре да је та храна коју су заједнички спремали боља него ли у неком ресторану.

С друге стране, десило се да смо се наметнули као ауторитет у смислу свега гастрономског. Тако често за неке фирме и брендове радимо консалтинге на нивоу развоја рецепата. Рецимо имали смо захтев да развијемо 60 рецепата са мајонезом које је наручилац касније користио за маркетиншке сврхе, своје евенте, а стављани су и на полеђене кесица мајонеза.

Такође стално се овде одржавају нека снимања и сликања која простор омогућава јер се не ради о ресторанској кухињи која је нон-стоп у употреби. Ако нешто хоћеш да снимаш у ресторану ометаш рад његове кухиње, а овде је то могуће учинити далеко практичније.

МФ: Kо су најчеће полазници школе кувања?

Слободан: Имамо случајева да муж пошаље жену, али и да жена пошаље мужа Ј Много је различитих људи прошло, али је свима заједничко да воле или су заволели кување. Било је и оних који никаквог додира са кувањем нису имали, да чак чај не знају да скувају или не знају разлику између црног, црвеног и белог лука, а да су на озбиљним пословним позицијама. Ипак, овде су увек позитивни људи који воле да се друже, опусте и уче.

Моја фирма

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here