Због чега смо толико аутодеструктивни?

Поделите:

Реченица „Желео је себи да одузме живот!“ најчешће је констатација и неверица након ситуације у којој је особа извршила или намеравала да изврши суицид. У професионалном раду искусили смо или смо били изложени, неком виду аутодеструктивног понашања и углавном се питамо да ли смо добро као професионалци одреаговали и да ли смо могли превентивно да реагујемо. Након тога јавља се чувено зашто. „Зашто је једна млада особа радила нешто што је угрожава? Шта је узрок таквом понашању?“

Аутодеструктивна понашања

Аутодеструктивна понашања имају различите облике испољавања и исто толико оправдања зашто се јављају. Самоубиство је најекстремнији облик аутодеструктивног понашања, али и сва она понашања која штете самој особи,а немају моментални исход властиту смрт,већ самоповређивање (покушаји самоубиства,размишљања о самоубиству,узимање алкохола и дроге,извршење кривичних дела, одлагање извршења важних задатака и др.) спадају у аутодеструктивна понашања. Било како било, аутодеструктивна понашања могу бити свакодневна иосновни циљ им је да раде у корист штете.

Није могуће набројати све узроке аутодеструкције,јер се свако себи на својствен начин брани од неког незадовољства,па је индивидуалност главна карактеристика аутодеструктивног понашања. Да би се олакшало разумевање узрока иу складу са тим пружање помоћи, треба открити шта такво понашања ради за ту особу, коју „корист“ доноси за њу тј.коју емоционалну добит особа остварује за себе на такав начин. Наравно, та „корист“ није рационална, али особа осећа да из аутодеструктивних понашања извлачи нешто што јој је потребно, задовољава неку своју емоционалну потребу.

Чудно звучито да сенеко самоповређује,а од тога има неку корист. Ипак кроз анализу тих радњи можесе видети да,на пример,особа тимеублажава осећај кривице, потврђује своју изграђену слику о себи , уништава бол који осећа, кажњава некога на кога је бесна… и, на тај начин,покушава да уништи непријатност коју осећа(тугу,бол, бес…) и постигне олакшање и задовољство. Међутим,начин на који то ради доноси,могло би се рећи,више штете него користи.

Агресивност усмерена ка себи

Аутодеструкција садржи у себи агресивност која је усмерена ка себи. Анализа агресивности је једна широка тема која захтева посебно разматрање,али свакако треба напоменути њен механизам који прати аутодеструктивност. Психоанализа и Фројд говоре о психичкој енергији или либиду којег свака особа поседује у мањој или већој мери. Тако можемо видети људе који свој енергију инвестирају у друге објекте (нпр.посао који воле,особе које воле и др.) или је усмеравају ка себи . Добро избалансирани однос улагања психичке енергије у друге објекте и у себе доноси задовољство и развој личности. Међутим, дешава се да психичка енергија буде инвестирана само у друге објекте, па ти објекти постају најзначајнији и највреднији део личности (нпр.родитеље). У том случају губитак објекта значи и губитак себе.

У случају инвестирања само у себе, особа ради све оне ствари које потврђују да она вреди,да је савршена и најбитнија у односу на друге који су безначајни,небитни и неинтересантни. Исто се дешава и са агресивним нагоном, он се може везати или за себе или ће бити усмерен ка другима. Kада је агресивност усмерена ка другима,агресивне особе нападају друге објекте,понижавају их,оговарају…све до чињења тешких кривичних дела. Други су криви за незадовољство и лоша осећања. У случају самоповређивања,агресивност је усмерена ка себи, јер особа жели да уништи оно што је боли, мучи и неда јој да „дише пуним плућима“. Самоповређивање је решење или пут ка постизању задовољства.

Kао што сам у претходном делу рекла, самоубиство је екстремни облик аутодеструктивности. Једна од опште прихваћених дефиниција самоубиства је аутодеструктиван чин који има за циљ одузимање властитог живота. Међутим, ако се осврнемо на горе речено можемо се питати да ли је главни циљ: одузимање властитог живота или нестајање неподношљивих осећања.
Толеранција на егзистенцију-способност за подношење живота

Зашто неки људи подносе животне тешкоће без покушаја да побегну од живота, без аутодестукције, а неки не? Знамо да је живот тежак и да често фрустрира наше потребе. Адекватним сазревањем човек стиче одређене емоционалне компетенције које га чине способним да се носи са тешкоћама и фрустрацијама које живот са собом носи.

У О.Л.И. Интегративној Психодинамској Психотерапији та општа способност да се подноси живот са свим својим развојним и свакодневним проблемиманазива се толеранција на егзистенцију. То је сложена способност изграђена од одређеног броја базичних емоционалних компетенција које развијамо током живота.Указаћу на неке од базичних емоционалних компетенција које чине човека отпорнијим на фрустрације живота, а чији недостатак у развоју доводи до бројних емоционалних проблема, па и до проблема аутодеструкције.

Амбиваленција и аутодеструктивност

Једна од базичних особености суицидних особа је амбивалентност према животу – стална клацкалица између живота и смрти. Постоји неодложна потреба да се побегне од патње, а са друге стране скривена жеља да се живи. Желе да тренутни бол који осећају нестане како би наставиле да живе. Због њихове амбиваленције особе из околине увек су на њиховој клацкалици . Прилично стресно и фрустрирајуће делује, јер се стално пребацује одговорност на околину да својим чињењем или не чињењем одлучују о туђем животу. Међутим, главну одлуку ипак доноси сама особа,а околина може само утицати на смер одлуке. Живот на клацкалици није баш занимљив, не доноси потпуно задовољство(разрешење проблема).

Никада не можеш да одлучиш чему желиш потпуно да се препустиш. Живот увек са собом носи и пријатне и непријатне ствари. Разрешити амбиваленцију према животу значи имати јасну унутрашњу одлуку „желим да живим, и поред непријатних ствари које живот доноси“. Способност за подношење амбиваленције (способност за толеранцију на амбиваленцију) развија се током детињства и када је претходно развијена способности за подношење фрустрације (способност за толеранцију фрустрације). Значи,да би особа могла нешто да одлучи мораће да поднесе одређени степен фрустрације који долази са одлуком.

У овом случају, суицидна особа живи у зачараном кругу доношења одлуке: да ли да живим,а то значи да морам да поднесем своју неподношљива осећања или да умрем,иако ми се живи,али ћу тиме да решим свој проблем. Могло би се на различите начине посматрати амбивалентност – како се развија и како се одржава ,али оно што је за рад са оваквим особама битно јесте пружити им подршку да одлуче у корист свог живота. У зависности од узраста особе, оклностима које прате њен живот,може се направити план по коме ће се радити на превазилажењу амбивалентних осећања,развијању толеранције на фрустрацију и са тим доношење одлуке да се живи.
Импулсивност и аутодеструктивност

Друга особина суицидних особа јеимпулсивност -одмах и сад желим да не осећамнепријатност. Особа је под налетом енергије за сопственим уништењем. Не размишља,само жели да дела. Имулсивно реаговање је пролазно и може трајати од неколико сати до неколико дана,у зависности колико је особа способнада неутралише нагоне. Способност за неутрализацију омогућава да се сирова енергија емоција(као што је нпр. бес, страх, очај) најпре стиша („смири страсти“) а потом претвори у разумни облик понашања у датој ситуацији. Ова способност се изградује током детињства ,а започиње у контакту са мајком.

Најпре дете учи како да умири само себе,онако како га је мајка умиривала, а временом учи коју емоцију умирује (нпр.када сам љут радим физичке вежбе или причам о томе). Kод агресивних нагона, способност особе за неутрализацију претвара је у унутрашњу снагу којом се бори против проблема. И код одраслих особа честоможемо приметити да им мањка способност стишавања па такве особе бесне,не могу да одложе задовољење својих потреба,имају изливе емоција на мале поводе и др. Способност за неутрализацију посебно добија на значају када су ситуације „набијене емоцијама“ односно у кризним ситуацијама. Да би особа неутрализовала импулс за самповређивањем,потребно је да неко буде уз њу, јер она то сама очигледно не може,односно да јој буде неутрализатор и ментална подршка и снага. Покушаће да препозна осећања суицидалне особе, уместо ње ће их ментално обрадити-разумети чињенично стање,његове жеље,уверења,сврху таквог понашања, а потом ће их вратити самој особи на начин да их лакше разуме.

Процес ментализације није само пуко понављање туђих речи, већ суштинско филтрирање намере шта чином самоповређивања особа жели да уради и шта очекује од околине. Способност за ментализацију суицидална особа развија током разговора са професионалцем након проласка кризне импулсивне ситуације.Она учи да разуме, ментално обради сопствене емоције и стања, да „разуме себе“. У литератури се могу пронаћи разне технике за развој наведених способности,али се и кроз свакодневну комуникације поспешује њихов развој.

Целовито доживљавање стварности

Једна од кључних емоционалних компетенција је оно што у ОЛИ методу називамо целовитост објекта-или „лепак психе“. Импулсивност је везана и за целовити доживљај себеи других. Лоша контрола емоција узрокована је недостатком способности да се тренутна ситуација сагледа на разборит начин,са свим својим позитивним и негативним странама, потом да се прихвати и делује на најбољи начин за ту особу. Особакоја нема ову способностсагледава свет или црно или бело. Механизам цепања је доминантан и изражава се кроз фокусирање само на једну страну,у случају суицида само на негативно-црно. Обезвређивање себе резултира очајемилимржњомусмереномка себи.Kад изгуби лепак психе, способност целовитог опажања себе и других, измеђаних добих и лоших аспекта, особа „одлепи“, ствари види екстемно црноима или белима.

Због тог механизма цепања и неспособности за неутрализацију,као и недовољно развијене контантности објекта (базичне сигурности добијене у породици),суицидалне особе брзо мењају расположење, чини нам се да на најмањи повод реагују бурно, тешко после тога опраштају и тешко превазилазе разочарења. Развој ових способности је важан и захтева третмански рад у дужем периоду.

Трећа особина суициних особа је ригидност – категоричко мишљење. Оштро суде и лако смештају људе, себе, ситуације у разгдвојене супротне категорије доброг и лошег (идеализују или оцрњују). Kод суицидалних особа фокус је углавномна негативним стварима, а позитивне ствари се занемарују, нису битне,односно потискују се.

Целовита доживљај себе (ја сам у исто време и добар и лош) није присутна. У ситуацијама када „налети“ проблем особа размишља искључиво црно и све што је до тада било лепо се заборавља. Ригидност се огледа и у понављању истог обрасца самоповређивања-исти начин,иста места,често су исте особе укључене и исте мисли које покрећу ситуацију. Јачањем целовитости доживљаја (себе,других и ситуација) и константности смањиваће се ригидност у целокупном понашању,а сама особа ће се оспособити временом да одступи од већ утврђених образаца.

Смернице за особе које су подршка суицидним особама:

· Дајте до знања особи да није сама, будите добар и пажљив слушалац, не критикујте је, не моралишите, не сажаљевајте,будите стрпљиви и отворено поставите питања везана за самоубиство, покушајте да утврдите да ли особа има јасан план како ће извршити самоубиство,уклоните све ризичне предмете,немојте покушавати да је „развеселите“ и утешите омаловажавањем њеног проблема („није то тако страшно“,“проћиће то“),будите добар подносилац тишине,ћутите заједно са том особом.

· Помозите особи да схвати да су проблеми решиви,а ако и нису – да постоје начини како прихватити нерешиве проблеме и да постоје друге алтернативе осим самоубиства. Помозите јој да схвати да неподношљиви унутрашњи доживљај који има неће трајати вечно и да самоубиство није никакво решење.Помозите јој да схвати да не жели да оде заувек,већ само да њен доживљај нестане на неко време.
Ауторка је специјални педагог

Марина Брашић, Данас

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here