Живот прође а да га нисмо ни живели

Размишљам да повучем ручну кочницу, зауставим и изађем из воза, да прошетам пољем, поломим по који кукуруз надишем се свежег ваздуха и успут поздравим и питам незнанца: „Добар дан, како сте, да ли вам нешто треба?

Поделите:

Прође ми живот у потрази за бољим, за егзистенцијом и мирним сном. За животом који није од данас до сутра, од месеца до месеца, од плате до плате. У тој јурњави и бесконачној борби за местом под сунцем време лети још брже.

Догађаји се ређају ко на траци, као брзи вози који јури кроз поља, а ја гледајући кроз прозор тог воза не могу да докучим шта тачно видим. Брзина не диктира само темпо, већ и мој доживљај виђења ствари.

У тој визуелној магли изгуби се оно што у крајњем случају чини живот – мале ствари.

Како и када зауставити тај воз и уживати у магији званој живот. Наћи начин и то све ускладити, а при том не изгубити из вида све те мале ствари,  алхемичарски је посао. Живот прође а да га нисмо ни живели. Размишљам да повучем ручну кочницу, зауставим и изађем из воза, да прошетам пољем, поломим по који кукуруз надишем се свежег ваздуха и успут поздравим и питам незнанца:„Добар дан, како сте, да ли вам нешто треба?

У туђини су ми посебно осетљиви периоди пред неке наше празнике. Не само због чињенице да живим у иностранству већ да нисам близу људи који ми много значе, којима бих волео да помогнем, а не могу, нисам при руци. Ни да поделим радост с њима, ни тугу, ни да им скувам кафу, ни да им спремим огрев, одем у куповину, изведем на ручак или једноставно седнем с њима и поделим коју топлу реч.

Фото Пиксабеј

То се посебно односи на наше старије. Баке и деке са села који се свакодневно боре са немаштином. Који, иако нису у рату, воде непрекидну борбу за живот.

Осврћем се око себе, видим и овде у том истом иностранству старије људе, онако беспомоћне, саме, и што је најгоре, у немаштини.

Па ја сам мислио да овде тога нема. Кад сам крчио пут себи из Србије мислио сам да овде сви живе добро, и млади и стари. Да је пензија велика и довољна, да људима не мањка.

Седим и причам са Домиником, мојим најбољим и дугогодишњим пријатељем овде, који је из Пољске и сазнајем једну тужну али истовремено и надахнуту причу. По природи је спортиста и рекреативац и често трчи у оближњој шуми.

На путу до стазе застане и поигра се са комшијским псом онако преко ограде, па онда временом у дворишту. Затим крене да шета тог пса, па да га храни, па преко пса упозна и власницу, баку која сама живи у кући, прецизније викендици. Њена деца су попут Доминика и мене негде у емиграцији у потрази за бољим животом.

Има ли веће ироније? Доминик и његова вереница продубљују то познанство са баком, једном недељно јој носе намирнице, помажу око тежих послова у дворишту. Сада јој гради потпорни зид дужине неких 16 метара, и два метра висине.

Па је л` знаш ти то да радиш, питам га ја?

Добијам одговор да данас има свега на мрежи јутјуб и да он не жури нигде. Иначе, то његово познанство са баком траје више од  годину дана. Није то помоћ кратког даха.  Није базирана на некој материјалној користи с његове или њене стране. То је једна пре свега чиста људскост. Иако сматрам да смо пријатељи, да доста тога делимо, првих годину дана нисам ни сам знао за тај његов подухват. Херој без речи.

Фото Пиксабеј

Осврнем се мало око себе и видим да већ традиционално једна група људи организују куповину скромних поклона за Божић старијим људима без игде икога. Они имају скромну листу жеља, попут зимске капе, шала, чоколаде, прибора за личну хигијену и слично. Упишеш своје име поред имена особе и учиниш малу радост некоме коме то вероватно много значи. Мале ствари, мали људи а велика дела.

Колегиница с посла, изврсна куварица, већ седму годину редовно спрема  и пече колаче и продаје како у фирми тако и на тргу. Сав прилог од тога иде оном коме је та помоћ у тренутку потребна.

Недавно сам на тој поменутој мрежи јутјуб погледам прилог телевизије Пирот о групи студената Факултета за безбедност у Београду која је једног викенда притекла у помоћ старима у селу Студена, општина Бабушница. Спремили су им огрев и дали наду. Хероји без речи.

Шта је заједничко старима из Бабушнице, баки из Чешке, студентима безбедности и Доминику?

Брзи воз јури ка станици Европа. Јури мислећи да сви проблеми нестају оног тренутка кад се уђе у станицу.

Али живот не чека. Живот се дешава око нас. Кад мало боље размислим живот у Србији и није толико другачији од мог иностранства. Или је тако или сам ја решио да изађем из воза?

*(Блаженопочившем патријарху Павлу)

Марко Стојиљковић, Чешка

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here