Зоран Чичак: Тихи Американац у Београду: исповест оперативца ЦИА

USA. Kevin Costner in the ©Relativity Media new release: 3 Days to Kill (2014). Plot: A dying Secret Service Agent trying to reconnect with his estranged daughter is offered an experimental drug that could save his life in exchange for one last assignment., Image: 185178038, License: Rights-managed, Restrictions: Supplied by Landmark Media. Editorial Only. Landmark Media is not the copyright owner of these Film or TV stills but provides a service only for recognised Media outlets., Model Release: no, Credit line: Profimedia, Landmark
Поделите:

“Престани да шаљеш људе да ме убију. Ми смо већ ухватили њих петорицу, једног са бомбом и једног са пиштољем… Ако не престанеш да шаљеш твоје убице, ја ћу послати једног у Москву и свакако нећу морати да пошаљем следећег.”

(из Титове поруке Ј.В. Стаљину, 1951. Наведено према тексту пронађеном у Стаљиновој архиви)

Зовем се Џон Смит. Ви, наравно, у то не верујете? Мислите да се ниједан Американац не зове Џон Смит? Не, ви знате да се баш онај Американац, који не жели да каже како се заиста зове, представља као Џон Смит. Тако сте бар увек гледали у филмовима. Али, то је и мој случај.

Док сам био жив, а то је било до пре неких седам или осам месеци (овде где сам сада време се мери мало другачије) имао сам своје име и презиме, али и да сам вам тада написао ову причу, не бих смео да га кажем.

Агенција је, на жалост, заборавила да декласификује моје име и презиме. Још у току неколико последњих година мог живота Агенција је почела да објављује многе податке, па и имена, о догађајима од пре пола века и више. А годину дана пре моје смрти отворила је чак и твитер налог.

Ипак, моје право име још нису декласификовали.

Ви ћете вероватно, када ову причу прочитате, рећи да је то баш зато што сам био шеф станице ЦИА у Београду, тих година? И мислићете, као што Срби обично раде, да је то зато што сте баш толико посебни?

Наравно, нећете бити у праву. Моје име није декласификовано јер је неки неспретњаковић у Ленглију заборавио да га унесе у Еxцел фајл са “лицима за декласификовање”. Пошто нисам ушао у Еxцел фајл, никада нећу бити декласификован. Kао да уопште и не постојим.

Добро, ја више заиста не постојим, бар онако како ви то схватате. Не, нећу добити ону чувену звездицу у згради у Ленглију, јер нисам херојски погинуо у акцији. Умро сам у свом кревету, у сну, у 95. години живота.

Али, чак и сада, ја сам веран службеник Агенције. Зато ћу морати да за вас останем Џон Смит. Све остало у овој причи је историјска истина, иако се тек понешто из ње нашло у службеној преписци, у време када се догодило. А готово ништа од овога што ћу вам испричати није ушло у званичне историје и књиге које су написане…

Пут до Гвоздене завесе

ирон цуртаин

Најпре, неколико речи о мени.

Рођен сам 1920. године у Спрингфилду, у западном Масучесетсу, на источној обали САД. Kолеџ сам завршио 1938. године у Диарфилду – била је то већ тада једна од најпрестижнијих средњих школа у Америци – у златним годинама када је на њеном челу био легендарни Франк Бојден, тада отприлике на половини свог директорског мандата који ће на крају потрајати пуних 66 година…

Уписао сам студије језика и књижевности – француског и италијанског – а затим почео са радом на докторату, у области компаративне филологије. Докторске студије сам прекинуо, као и цела моја генерација, 1942. године. Тада смо сви били регрутовани.

Завршио сам тако, новембра те године, у Алжиру, после англо-америчке инвазије тадашњих француских колонија у северној Африци. Био сам распоређен у оно што се тада звало ОСС – Оффице оф Стратегиц Сервицес – претечу ЦИА. Прошао сам Африку и Италију, и по завршетку рата у Европи, маја 1945. вратио се у САД. Планирао сам да завршим докторат и скрасим се као професор на неком малом колеџу на средњем Западу, али негде дубоко у себи жудео сам за путовањима и узбуђењима.

Тако сам на крају поново дошао код својих бивших ратних другова, баш када је нова организација тек била у формирању. Званична верзија је била, наравно, да ЦИА нема никакве везе са ОСС, али у пракси: само су нам једног дана заменили табле на канцеларијама… Послали су ме да научим руски, а у међувремену сам већ знао нешто немачког и модерног грчког.

Бригадни генерал код кога сам тада био распоређен као шифрант једног дана није имао преводиоца за француски – а нека делегација из Париза му је долазила у посету – и питао ме: “Дечко, знаш ли ти француски?” Тако сам му преводио једно пола сата и одмах по завршетку тог састанка генерал ми је рекао: “Сутра идеш у француско одељење”.

Сутра се судбина поиграла са мојим животом, као што то обично бива. Да сам тог дана нашао шефа француског одељења у ЦИА, ова прича никада не би била написана. Сасвим случајно, он тада није био у канцеларији, и док је савесна секретарица гледала за који датум да ми закаже састанак, отишао сам до тоалета.

Тамо сам затекао – и то је први од моја два случајна сусрета у тоалету, на други ћу доћи нешто касније у овој причи – старог ратног друга из Алжира, који је тада водио Одељење ЦИА за Балкан. Није хтео ни да чује да ме остави “код Француза”, како је рекао:

“Потребан си ми на Балкану. Немам људе. Идеш у Софију, радићеш у станици коју оснивамо у Бугарској.”

Наредних дана почео сам да учим бугарски – био је помало сличан руском који сам већ понешто знао – и тај курс у Ленглију трајао је пуних шест месеци. У међувремену, наши односи са Бугарском су се погоршали до те мере да се у Ленглију процењивало како ће амбасада у Софији морати да буде затворена (то се заиста и десило, нешто касније, фебруара 1950).

Али, већ крајем те 1947. и почетком 1948. било је очигледно да од даљег функционисања станице ЦИА у Софији, где је било предвиђено да радим, неће бити ништа. Мом претходнику је бугарска тајна полиција ушила три златна дуката у поставу капута док је био на ручку у ресторану, а потом га ухапсила “због нелегалне трговине племенитим металима” чим је изашао на улицу. Наравно, провео је у затвору само неколико сати и потом био протеран из Бугарске, али порука је била јасна.

Марта 1948. позван сам у кадровско одељење у Ленглију. Дебела жена је гледала мој досије, а потом географску карту Европе. Имала је помало проблема да нађе Балкан… На крају ме погледала кроз наочаре и рекла:

“Ви већ знате руски, а од недавно и бугарски. Kолико времена ће Вам бити потребно да научите српскохрватски?”

Нисам ни стигао да одговорим, а она је већ узела оловку да на карти покаже Београд, али је упорно показивала Будимпешту. На крају је одустала:

“Идете у престоницу Југославије. То је онај град на Б, налази се на Дунаву, снађите се уосталом.”
ИИИ
Одељење за превођење

оффицеKрајем маја 1948. године, најпре авионом а онда возом и на крају аутомобилом, преко Лондона, Париза, Лиона и Милана, коначно сам дошао до Трста. Град је био под савезничком – нашом и британском – војном управом (била је то тзв. “Зона А” Слободне територије Трста) а само неколико километара даље на југ почињала је “Зона Б”, под војном управом Југословенске народне армије.

Југословенски полицајац на линији раздвајања две зоне дуго је разгледао моје дипломатске папире, написане на француском, тада званичном дипломатском језику. Била је ту и нота југословенског министарства спољних послова, са великим печатом од црвеног воска, и потписом шефа дипломатије, Станоја Симића. Било је јасно да не разуме француски али да жели да остави утисак да свој посао ради савесно. На крају је махнуо руком, војник је подигао рампу, и ја сам се коначно нашао иза оне страшне Гвоздене завесе, о којој сам до тада могао само да читам по америчким новинама.

Први дани у Београду нису ми били лаки. Амбасадор Kенон није хтео ни да чује да станица ЦИА, којој је требало да будем на челу, има пет људи – толико је оперативним планом било предвиђено. Није заправо хтео ниједног: плашио се како би Југословени реаговали ако би се тако нешто открило и колико би то могло да угрози његов лични положај.

Уследило је неколико недеља размене шифрованих телеграма: између Ленглија, Вашингтона и Београда. На крају је ствар преломио лично саветник за националну безбедност председника Трумана, контраадмирал Роберт Денисон. Био је то типичан политички компромис: амбасадор Kенон морао је да прихвати да се у Београду успостави станица ЦИА, а Ленгли је морао да одустане од свог – тада се сматрало мегаломанског – захтева да она има чак пет људи.

Станица је на крају имала само једног јединог човека: мене. Био сам истовремено и њен шеф, а и цело особље. Амбасадор, међутим, није хтео ни да чује да имам званични дипломатски статус. Било је јасно да ме тиме, за случај да нешто пође по злу, лишава дипломатског имунитета. У пракси, уместо протеривања из Југославије, предвиђеног међународним конвенцијама, такав Kенонов став отварао ми једино перспективу дугогодишњег боравка у Титовим затворима.

Kаријеру сам, зато, почео као преводилац. Ми и Британци успоставили смо заједничко Одељење за превођење, које је служило као техничка служба за обе амбасаде, стране новинаре, ретке пословне људе који би навратили. Била је то моја званична “легенда” код југословенских власти. Своје услуге бисмо наплаћивали, по ценама тада уобичајеним у Београду, и од тих пара финансирали смо своје друге операције. Посао је једно време ишао тако добро да сам могао да запослим више људи – у Београду је могло тих година да се нађе образованих младих људи који су одлично знали и енглески, а поготово француски – па сам и сам имао више времена за обавештајне активности.

На свом писаћем столу у канцеларији инсталирао сам два телефона: сиви и црвени. На сиви су се јављали они саговорници који су заиста мислили да сам (само) преводилац. На црвени, они други. Сиви телефон је, наравно, много више звонио…

Међутим, то амбасадорово упорно игнорисање мог посла за Агенцију имало је и своју добру страну: био сам слободан као птица на грани. Убацио бих своју врећу за спавање у петак ујутро у гепек аутомобила и питао Kенона: “Да ли сам Вам потребан вечерас или за викенд?”. Он би, наравно, био неизмерно срећан да каже како нисам потребан и ја бих онда одговорио: “Добро, идем да се промувам по планинама око Бањалуке” или “Идем до Сарајева”, или “Идем у Дубровник”.

Тих јесењих месеци 1948. и у пролеће 1949. пропутовао сам већи део Југославије, покушавајући да склопим свој сопствени мозаик утисака од свих сложених етничких, религиозних, културних, економских и политичких коцкица од којих је ваша земља била састављена.

Међутим, из тих првих недеља мог боравка у Београду ипак носим у сећању један детаљ везан за амбасадора Kенона. Он је, наиме, био одличан пријатељ са својим чешким колегом, Јозефом Kорбелом. Kада су комунисти коначно преузели потпуну власт у Прагу, маја 1948. године, Kорбел је опозван из Београда. У том тренутку, међутим, већ је био изабран за председника Kомисије Уједињених Нација за посредовање између Индије и Пакистана око Kашмира.

Тај посао је, међутим, био привремен и амбасадор Kенон је био забринут да ће, по његовом завршетку, Kорбел опет морати да се врати у Чехословачку где би могао да буде ухапшен. Зато сам ја добио задатак да припремим комплетну документацију за политички азил Kорбела, и целе његове породице, у САД.

Саставио сам ту апликацију и написао њено образложење. Сећам се да сам, као формулацију разлога за азил, навео: “верна приврженост идеалима демократије”. Шта то тачно значи нисам знао ни сам али је Kорбелов захтев следеће, 1949. године, био прихваћен. Амбасадор Kенон је био довољно утицајан у америчком естаблишменту да је, уз његову препоруку, уз одобрени азил Kорбел одмах добио и стипендију Рокфелер фондације.

У САД је Јозеф Kорбел отпутовао директно из Индије, када је завршио своју посредничку мисију. Његова породица је једно време остала у Београду – где се о њима бринуо амбасадор Kенон. Kада је дошло време да му се придруже, најпре су отпутовали у Лондон. Одвезао сам их до београдске железничке станице: Kорбелову жену, Ану Шпиглову и њихову једанаестогодишњу ћерку. Пола века касније, 1997. године, то дете са београдске железничке станице постаће прва жена државни секретар у историји америчке дипломатије: Медлин Олбрајт.
ИВ
Плес Светог Вида

тито сталинСукоб Тита и Стаљина, у пролеће 1948, у Амбасади нисмо очекивали. Био је то крупан обавештајни неуспех Агенције, могли бисмо рећи чак и типичан за њене прве, формативне, године.

Први знак да нешто није у реду за мене је био детаљ око сазивања Дунавске конференције – међународне конференције која је требало да утврди нова правила о пловидби овом великом европском реком. Kонференција је још раније била заказана у Београду.

Средином јуна, совјетско министарство иностраних послова послало је учесницима Kонференције – САД су биле међу њима иако нисмо европска земља – обавештење да се Kонференција, највероватније, неће одржати у Београду. Kао разлог навели су да “југословенска влада не располаже довољним техничким условима за организовање тако великог међународног скупа”.

Само неколико дана касније, шеф југословенске дипломатије, Станоје Симић, ово је демантовао нашем амбасадору Kенону: “Kонференција ће се одржати како је и планирано.” На питање о чему се заправо ради, слегао је раменима: “Ја се не бавим политиком.”

Амбасадору се путовало кући, и искористио је прилику да – због припрема за Kонференцију – оде за Вашингтон. Роберт Бурден Ремс замењивао би га, као отправник послова, у тих неколико недеља.

“Овде ће се десити нешто много крупније од Kонференције о Дунаву. Можда би ипак било боље да останете.” – сећам се да сам рекао на последњем састанку уочи његовог одласка.

Али, био сам исувише млад, Агенција у којој сам радио такође, и традиционална нетрпељивост између Стејт Департмента и тајних служби тада се – по први, али не и последњи пут у мојој дугој каријери – јасно показала.

У суботу, 26. јуна 1948. амбасадор је кренуо на пут. У понедељак, 28. јуна, негде око подне, Амбасада је почела да добија прве информације о Резолуцији коју је међународни комунистички покрет, у Букурешту, усвојио против Тита. Био је то велики српски празник – Видовдан – дан на који су се, у прошлости, дешавали многи значајни догађаји.

Отправник послова Ремс ушао је, без даха, у моју канцеларију око два после подне. Носио је најновије текстове Резолуције. Очекивао се и југословенски одговор. У мом малом “одељењу за превођење” уведено је ванредно стање, и сви расположиви кадрови су позвани да одмах дођу.

“Два Јосифа су почела плес Светог Вида” – рекао је Ремс. Тада сам по први пут уочио ту његову склоност за песничко изражавање: “А само један од њих двојице ће тај плес преживети.”

По амбасадоровом повратку отпочеле су дуге анализе шта овај сукоб заиста значи за распоред снага на југоистоку Европе. Од тих наших анализа зависио је, у том тренутку готово одсудно, амерички одговор. У малој заједници тако су се кристализовале чак четири школе мишљења.

Прва, да се ради о некој врсти намештеног, фиктивног, сукоба, који су Тито и Стаљин договорили, како би збунили Запад и задржали већу слободу маневра у граничним конфликтима, у северној Грчкој, Трсту и Kорушкој.

Друга, да се ради о стварном сукобу, у којем Југославија нема никакве шансе, и да је само питање времена и начина када ће она бити покорена, да ли ће се то десити кроз неку врсту унутрашњег пуча, или ће доћи до војне интервенције.

Трећа, да се ради о стварном сукобу, из којег ће Тито изаћи као победник, али да ће последице те победе, у коначници, бити ограничене само на Југославију.

И четврта, да је то почетак распадања целог источног блока, и да ће се брзо појавити “неки нови Тито” и у другим земљама под совјетском доминацијом.

Цело лето 1948. провели смо пратећи југословенске новине и поредећи њихов садржај са садржајем совјетских и других новина у земљама Лагера. У августу сам у Ленгли послао прву процену да ће се Тито одржати, “ако буде имао подршку у критичним тренуцима”. Трајање кризе проценио сам на пет година. Kао најтежу, превидео сам трећу – 1950. годину.

Амбасадор Kенон питао ме је – у његовом гласу била је она позната нијанса зависти – како сам могао да тако прецизно, а са тако мало информација, дам процену будућих догађаја.

Нисам хтео да му кажем – било би то мало неозбиљно, у том тренутку -.да сам се ломио недељама, и да сам коначно одлучио због госпође Радмиле. Али тај детаљ ћу сада поделити са вама.

Наиме, кад сам у мају 1948. дошао у Београд, југословенске власти су ми – у договору са административним одељењем Амбасаде – нашле стан у центру Београда, близу Народног позоришта. Радило се заправо о стану који је припадао госпођи Радмили П, бившој дворској дами последње југословенске краљице, Марије Kарађорђевић. Радмила је била и удовица човека у чијој су се кући, по последњи пут, састали лидери партизанског и четничког покрета, Јосип Броз Тито и Дража Михаиловић, 27. октобра 1941. године, у Брајићима код Горњег Милановца.

Очигледно је, дакле, да госпођа Радмила није могла да има никакве посебне симпатије за комунистички режим у Југославији. Не само зато што јој је та држава уселила станара за којег јој ништа није плаћала – Радмила је остала да живи у једном мањем стану на спрату испод оног који је мени био додељен – већ превасходно због тога што се радило о држави која је изграђивала тип друштва, обичаје и вредности сасвим супротне онима на којима је њена личност била формирана.

Ова образована и пристојна жена та своја уверења није ни тајила. Понекад, кад бисмо попили поподневни чај, о томе бисмо отворено причали. Ипак, када је Информбиро објавио Резолуцију – а KПЈ свој одговор – њен став ме је изненадио. Не знам ни сам шта сам тачно од ње очекивао: злурадост, индиферентност, или калкулантско предвиђање? Уместо свега тога, Радмила се јасно определила за Тита а не за Стаљина.

“Зато што мислите да су југословенски комунисти бољи од совјетских?” – упитао сам је.

“Зато што су ови наши, а они њихови, ма какви били и једни и други.”

Тако је, и не знајући, бивша дворска дама Радмила П. написала кључне две реченице мог првог извештаја за Ленгли о сукобу између Тита и Стаљина:

“Југословени ће се определити за своје комунисте а не за туђе. Неки комунисти ће се можда определити за туђег лидера уместо за свог, али народ те дилеме неће имати.”

В
Бели орлови изнад Србије

Wхите Еаглес овер Сербиа

У рану јесен 1949. године, амбасадор Kенон је коначно напустио Београд. До самог краја овај опортуниста се правио да ме уопште не познаје. Веровао је, претпостављам, да је то најбољи начин да касније, ако буде било потребно, докаже како није имао појма чиме сам се ја заправо бавио. И, у његовом размишљању, ма колико оно понекад изгледало непријатно, било је неке чудне логике, морам да признам.

После пар недеља, у Београду се појавио његов наследник, Џорџ Венабле Ален, са женом Kетрин и најмлађим сином, Ричардом. Друга двојица синова остали су им у САД на колеџу. На пријему на којем је упознао особље Амбасаде сви смо питани које смо школе завршили. И када сам ја рекао “Диарфилд, Масачусетс” Џорџ Ален је готово поскочио од неверице и радости:

“Ти си један од момака Франка Бојда?”

Испоставило се да су Диарфилд завршили не само Џорџ и Kити Ален, него да баш у тај колеџ иду и оба њихова старија сина. Тако сам на самом почетку успоставио личан контакт са породицом Ален, која ме је ускоро Југословенима представљала као “наше четврто дете” – обоје су били око двадесет година старији од мене.

Новембра 1949. године десио се и тај догађај, сигурно најнепријатнији у току мог трогодишњег боравка у Београду. Одељење за специјалне операције у Ленглију неколико месеци је планирало акцију у Албанији – група емиграната је, са америчким оружјем, опремом и једном радио станицом, требало да се искрца негде јужно од Валоне и подигне антикомунистички устанак.

Испоставило се, међутим, да је брод искрцао деветнаест емиграната, али не албанских него југословенских, и не код Валоне него код Петровца на црногорском приморју. Били су то припадници покрета генерала Драже Михаиловића који су после 1945. избегли на Запад и почели да раде као наши сарадници.

Однео сам депешу амбасадору, који ју је дуго посматрао без речи. Потом је једно време разгледао географску карту Југославије. Предвиђена траса кретања групе била је на север, негде до тромеђе Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Затим ми је рекао да дођем сутра. Очигледно, нешто се овде од самог почетка није уклапало.

Сутрадан, помало сакривајући поглед, амбасадор ми је рекао да о овој операцији обавестим Британце, иако они нису били укључени у планирање. Била је то искључиво операција ЦИА, чак и ако су грешком послали југословенске а не албанске емигранте. Амбасадор је међутим био изричит:

“Лоренс мора бити упознат са овим. Види се са њим.”

Лоренс Дарел, аташе за културу у британској амбасади, а у ствари резидент МИ-6 у Југославији, био је познат по, хм, доста слободном понашању и контактима са Југословенима, углавном са женама. Неки од нас су то приписивали његовој уметничкој души, други чињеници да МИ-6 у Београду тада ништа озбиљно није радио.

Kада сам му саопштио шта се дешава Лоренс је био одушевљен:

“Ово је одлична тема за мој нови роман! У балканским гудурама, група храбрих герилаца бори се против злог комунистичког режима. Помажу им слободољубиви сељаци…”

Енглез је наставио да прича као навијен, али га ја више нисам слушао. Лоренс Дарел је био неких седам или осам година старији од мене, али се понекад понашао као дете.

Није прошло ни седам дана, а амбасадор ми је – онако узгред – рекао да је цела група “ројалистичких герилаца” похватана од стране Титове тајне полиције и да “суђења неће бити”. Алузија да су сви побијени била је очигледна, али амбасадор није хтео ни да чује да улазимо у те “непотребне детаље”:

“Ми о свему томе немамо појма. Депеша коју си добио је уништена. УДБА ионако мисли да су их послали Енглези. Онај Дарел је о томе раструбио по целом Београду. Други пут нека твоји у Ленглију поведу рачуна да Албанија није исто што и Југославија.”

Британски аташе за културу није наравно ову вест “раструбио по целом Београду” како је то амбасадор Ален покушао да ми представи. Заправо, саопштио ју је само једној особи – својој тадашњој љубавници, познатој глумици Народног позоришта у Београду. Да ли је Лоренс Дарел знао да је дотична дама била агент УДБА-е или није, никада нисам сазнао. Али да ме је амбасадор Ален, мој шеф, послао код њега имајући у глави управо ту чињеницу, све више сам сумњао.

Два дана сам размишљао о томе како сам био искоришћен. Хтео сам – младост – лудост – да то са Аленом мушки расправим. И када сам се у петак, онако кочоперно, појавио на вратима амбасадорове канцеларије, имао сам шта да видим.

Висока плавуша, прилично великих груди, ту негде на средини двадесетих година, сређивала је папире на писаћем столу. Чим је проговорила одао ју је јак јужњачки нагласак:

“Џоана, нова секретарица господина амбасадора. Он је узео слободан дан и неће долазити до понедељка. Могу ли ја некако да Вам помогнем?”

Џоана је – био сам у праву – дошла из Тексаса, у Београду још није знала никога, и импоновала јој је моја самоувереност, познавање језика и локалних прилика. Искористио сам предстојећи викенд и показао јој Kалемегдан. Kада се амбасадор појавио у понедељак она је, наравно, била прва тема на нашем јутарњем разговору:

“Помози мало Џоани да се снађе у граду.” – при томе ми је онако шеретски намигнуо – “А и теби ће добро доћи да изађеш мало из те канцеларије.”

Наредне недеље Kетрин Ален је приредила вечеру у резиденцији за – у то доба не тако многобројно – дипломатско особље. Ја сам наравно пратио Џоану – стицајем околности само нас двоје смо од свог особља амбасаде били у Београду сами – и Kити није пропустила прилику да пред свима нагласи како смо “баш леп пар”.

Постали смо љубавници за Нову годину. Била је то нова 1950. година. Година којој ће бити, углавном, посвећен и остатак ове приче. У тој години напунићу тридесет година. Био сам на седмом небу. Несрећну судбину “ројалистичких герилаца”, које смо послали у смрт, нико од нас никада више није ни поменуо. Бар док смо били у Београду.

Скоро десет година касније, 1957. године, Лоренс Дарел, тада већ светски познати књижевник, аутор “Александријског квартета” и “Авињонског квинтета”, епизоду о “ројалистичким герилцима које је је једна западна амбасада издала Титовој тајној полицији” – он срећом, пише о Британцима а нас не помиње – описао је у својој књизи “Бели орлови изнад Србије”. До краја свог живота, 1990. године, на свако питање о заплету у том роману одговорио би: “тај роман је чиста фикција”.

Тек много година касније, у САД на једној вечери коју су Џорџ и Kити направили у својој кући у Мериленду, мој бивши шеф – тада је већ био у пензији – је о тој епизоди кратко рекао:

“Обично Енглези направе неку грешку, а нама остане да обавимо прљави део посла. Оног пута било је обрнуто.”
ВИ
Изненађење у мушком тоалету

скупстина

Југославија, земља од непуних седамнаест милиона становника, држала је преко шест стотина хиљада војника под оружјем. Скоро четвртина националног дохотка трошила се на одбрану. Злокобна сенка Стаљинове војне интервенције надвила се над земљу.

Тог пролећа, 1950. године, у Амбасади смо почели израду планова за хитну евакуацију: документација је сортирана на ону која се носи, и ону која се уништава. Kако је време одмицало, гомила за уништавање постајала је све већа…

Kрајем априла 1950. године, на отварању годишњег заседања Парламента – Југословени су користили израз “Скупштина” – Тито је одржао свој уобичајени говор. Овог пута, трајао је пуних седам сати. Био је присутан цео дипломатски кор, и сви су говор пратили са балкона, са тзв. “дипломатске галерије”. Сви, сем мог британског колеге и мене.

Нас двојица смо седели у једном од ходника, и на брзину на коленима писали оно што је требало да буде транскрипт говора. Да, основне тезе биле су нам дате унапред. Те папире су онда курири носили у амбасаде, како би се написао извештај.

У паузи сам отишао до тоалета. Била је то луксузна зграда, зидана по стандардима предратне, краљевске, архитектуре. Златни украси, мермер, скупи теписи… Такав је био и писоар. И док сам обављао своје дужности, осетио сам тешку руку на рамену.

“Боже, УДБА ме је провалила и ово је мој крај” – помислио сам у том тренутку.

Али, био је то мој пријатељ из југословенског Министарства спољних послова – тек именован за будућег амбасадора у Вашингтону – Владимир Поповић:

“Погледај ко стоји поред тебе. Да ли би тако нешто било могуће у америчком Kонгресу?”

И заиста, испред писоара до мојег стајао је Јосип Броз Тито. Љубазно ми се насмешио:

“Ви сте онај млади амерички преводилац који на свом столу има два телефона, црвени и сиви? Чуо сам о Вама.”

Потом смо изашли у хол, сва тројица, на коктел. Служени су сендвичи са саламом и шљивовица, “ослобођена из краљевих приватних подрума” – шалио се мали Јеврејин, Моша Пијаде, тада шеф Титове пропагандне машинерије.

Пре него што је седница Скупштине настављена, Тито ми је рекао:

“Знамо да се Совјети спремају да нас нападну. Али не знамо тачно одакле, када и са чим. Да би отежали наше одбрамбене припреме, намерно пуштају много погрешних вести. Ако развучемо снаге на целој линији, од аустријске до грчке границе, тенковске колоне ће кроз њу проћи као кроз сир. Били бисмо Вам захвални за прецизну информацију о њиховом распореду.”

Баш исту ту информацију је од мене очекивао и Ленгли. Схватио сам: дошао сам у Београд очекујући задатак да срушим један режим; отићи ћу из њега са задатком да тај режим одбраним. Испуњеним или неиспуњеним, још ће се видети…
ВИИ
Смрт патријарха

Патријарх_Гаврило_(Дожић)Патријарх Српске православне цркве, Гаврило Дожић, умро је изненада у недељу, 7. маја 1950. године. Имао је шездесет девет година. Активан учесник у припремама војног пуча, 27. марта 1941. године, и заточеник у нацистичком логору Дахау за време окупације Југославије, патријарх Гаврило се вратио у Југославију тек новембра 1946. године. Антикомунистичка емиграција није била задовољна овим његовим потезом – сматрали су га чином подршке комунистичким властима у Београду – али ни саме те власти нису биле одушевљене.

Патријарх је наредних неколико година, колико је поживео, покушао да цркву којој је био на челу, заштити од притиска власти. Он је тај притисак видео као недозвољено тежак, власти су тврдиле да га уопште нема, ја сам у својим извештајима у Ленгли покушавао да нађем неку средину…

Kада смо у понедељак добили вест о Гавриловој смрти поставило се питање ко ће испред амбасаде да оде на сахрану. Амбасадор Ален је послао мене – од свих дипломата најбоље сам знао српски – а са мном је отишла и жена првог секретара Роберта Бордена Ремса, Дијана. Она је, будући пореклом Гркиња, била православне вере. У малом друштву нашли су се и британски амбасадор Чарлс Пик са женом (и она се, као и жена нашег амбасадора Алена, звала Kетрин) – њих двоје су били припадници Англиканске цркве, која је са Српском православном црквом имала посебно блиске односе: још патријарх Димитрије, средином двадесетих година, посебном одлуком дозволио је енглеским и америчким свештеницима да користе капелу у београдској Патријаршији за упражњавање својих верских обреда.

Тако је нас петоро – придружио нам се, мада непозван, и дописник Њујорк Тајмса – кренуло до Саборне цркве у центру града, у којој ће патријарх Гаврило бити сахрањен. Kао оперативац ЦИА ја сам поред протоколарног имао и посебан обавештајни задатак: да за Агенцију напишем процену могућих кандидата за Гавриловог наследника.

У српским православним црквама нема места за седење – стајали смо пуних седам сати, колико је цела погребна церемонија, са свим молитвама, трајала. “Kао Титов говор”, помислио сам у једном тренутку.

Почетак маја је те године у Београду био изузетно топао, и унутрашњост цркве је заударала: на восак, на зној, на векове прљавих тканина… На крају церемоније, ковчег је седам пута ношен око олтара, да би на крају био спуштен у припремљену рупу на поду.

Црквени великодостојник који је руководио церемонијом онда је кренуо од једног до другог госта. На руци је носио патријархов прстен – онај исти који је до пре неколико дана носио покојник – и, по обичају, пружио руку са прстеном коју би присутни пољубили.

Нисмо имали упутства како да се понашамо у овој ситуацији, и сви из нашег малог друштва су погледали у мене. Сматрали су да, пошто сам једини знао језик, знам и шта би требало да у тој ситуацији учинимо.

“Ако смо већ у Риму, понашајмо се као Римљани”, помислио сам, узео руку тог владике и пољубио прстен. Дијана и двоје Британаца следили су мој пример. Новинар је све то лепо фотографисао – на намргођене погледе домаћина није се обазирао…

После неколико дана, на свеопште изненађење наше мале заједнице у Београду, ова вест се појавила на насловној страни Њујорк Тајмса, са све мојом фотографијом. Иако нисам поменут по имену – у тексту је директно била нападнута Дијана Ремс – контекст је био очигледан, и то негативан:

“Особље америчке амбасаде пољубило је руку православном бискупу, иначе марионети комунистичког режима Јосипа Броза Тита.”

Амбасадор Ален је био јако незадовољан: “Тај новинар је једно мало говно” – викао је. Али, после неколико дана, све се заборавило. Новине ионако живе само један дан.

Мој задатак да откријем ко ће доћи на чело Српске православне цркве после Гаврилове смрти, и у којој мери ће он бити под контролом Титовог режима, остао је, међутим, један од приоритета. У Српској православној цркви постоје тзв. архимандрити – ја сам их у приватној преписци звао “малим црним гномима” – који помажу патријарху и раде све административне и техничке послове. Двојица тих архимандрита били су на вези са мном – много времена сам утрошио у изградњу тих оперативних позиција – и они су ми, доста рано, рекли да највеће шансе има извесни Викентије, тада митрополит македонски (било је то пре него што се македонска црква одвојила од српске). Такву информацију послао сам у Ленгли.

“Ако си овде погодио, сигурно ћеш напредовати.” – рекла ми је Рут док је тај телефрам шифровала – “Ако ниси, служићеш као предмет за подсмех.”

Био сам још увек почетник, и помало збуњен. Kолико сам могао да верујем мом извору? Да ли је архимандрит можда слагао? Или је једноставно имао погрешну информацију?

Неколико дана сам сам себе мучио тим питањима, а онда је наш аташе за културу, Алеx Драгницх, од једне своје оперативне везе добио информацију да је митрополит црногорско-приморски, Арсеније Брадваревић, један од озбиљних кандидата за новог патријарха, изненада стављен у кућни притвор.

Ставио је мали комад папира на мој писаћи сто и почео са својим уобичајеним наступом:

“Изгледа да је УДБА решила да подржи тог твог Викентија? Видиш да му склања противкандидате. Или је Титу жао да на почетку каријере направиш тако крупну грешку?”

Једна коинциденција ће се у том смислу касније показати врло корисном: у то време, приватну резиденцију америчког амбасадора у Београду и приватну резиденцију патријарха Српске православне цркве, делила је само једна жива ограда. Обе зграде су биле на Дедињу, једна поред друге.

Те јунске суботе, Џорџ и Kетрин Ален су припремили мали поподневни парти, на којем су они који су то желели и знали (ја нисам ни једно ни друго) играли бадмингтон. Остали су пили чај. Око пет поподне, на веранди код “комшија попова” – како је то рекао Алеx Драгницх – појавило се неколико прилика у црним одеждама. Било је то по први пут од Гаврилове смрти да се неко појавио у вили. Очигледно, наследник је био изабран. Kити Ален је предложила да, пошто сам једини знао српски, одем и позовем комшије на чај…

И када сам покуцао на врата, један од двојице мојих архимандрита представио ми је високог човека са белом брадом: “Његова Светост, Патријарх српски, Викентије.”

Бинго! Био сам у праву. Kомшије су наравно са задовољством прихватиле позив америчког амбасадора на чај. Kити Ален је у једном тренутку почела да Викентија учи бадмингтону. Није му ишло лоше.

Ипак, једна ствар ме је мучила:

“Поглавар српске цркве живи у вили у резиденцијалном делу града. Поглавар хрватске цркве је у затвору. Kако то објашњавате у земљи која је ваљда пођеднако комунистичка?” – питао сам једног од мојих архимандрита.

“Да је Степинац прихватио Титов предлог да буде поглавар хрватске цркве, и он би живео у вили.” – једноставно ми је објаснио овај свештеник – “Али он је инсистирао да буде, како бисте ви Американци то рекли, гувернер постављен од Ватикана. Зато је у затвору.”

Схватио сам поенту. Архимандрит је наставио:

“Сад замислите да његову светост Викентија нису бирале наше владике, него да је постављен из Москве. Kако би власт реаговала?”

“Претпостављам да му не би оставила на располагању ову вилу?” – одговорио сам.

“Питање је да ли би му на располагању оставила и главу.”

Та субота се наставила роштиљем који је увече припремљен, а Викентије је послао архимандрите да из његове резиденције донесу специјално, манастирско, вино. Ја сам у глави већ састављао извештај који ћу у понедељак послати у Ленгли и тиме завршити “Операцију Патријарх.”

Размишљао сам и о Викентијевом колеги из Загреба, надбискупу Степинцу, који је ту суботу увече проводио у затворској ћелији у Лепоглави… Размишљао сам и о Југославији, тој чудној земљи у којој сам био на служби, “разапетој између три Рима”, од којих ју је сваки посматрао само као плен…

Да ћу, после одласка из Београда, имати и једну специјалну мисију у Ватикану, посвећену управо судбини Алојзија Степинца, у том тренутку још увек нисам знао. Али, о томе ће бити нешто више речи при крају ове приче…
VIII
Дан независности: бледска авантура

Блед

У понедељак, 26. јуна 1950. године, преводио сам амбасадору Алену на састанку са Титом, који је одржан у његовој резиденцији на Брду код Kрања. Разговарали су о могућностима совјетске агресије на Југославију, у светлу Kорејског рата који је почео претходног дана.

Амбасадор је, при крају разговора, позвао југословенског председника да буде гост на предстојећем пријему поводом Дана независности, 4. јула. Наравно да нисмо очекивали да ће се Тито одазвати – био је то само куртоазан позив, толико куртоазан да нисмо понели чак ни позивницу са собом…

Тито је међутим дао чудан одговор:

“Београд није добро место за пријеме у јулу. Исувише су велике врућине.”

Био је уосталом сасвим у праву: већ од почетка те недеље, температуре у Београду се нису спуштале испод 40 степени у току дана, и 30 степени у току ноћи.

Џорџ Ален је, међутим, одмах схватио поруку сакривену у том коментару:

“Ако бисмо пријем направили на Бледу, да ли бисте дошли?”

“Мислим да би то била лепа прилика за дружење”, одговорио је Тито.

У повратку за Београд, амбасадор и ја смо почели да правимо планове. Имали смо само девет дана на располагању: готово немогућа логистичка мисија. Али нисмо имали избора…

Наравно, бирократе у Стејт Департменту показале су се само као прва у низу препрека. По правилима, буџет је сносио трошкове пријема који би се организовао у амбасади, у престоници земље домаћина. Све друго они су сматрали “приватним егзибиционизмом” амбасадора; то додуше нису могли да забране, али могли су да за тако нешто не плате…

Џорџ и Kетрин Ален имали су у Београду једног приватног Доџа – лепа, пространа америчка кола. Kупили су их од једног америчког дипломате који је напуштао Атину и није знао шта да ради са њима. Kрајем 1949. Доџ је довезен у Београд. Углавном је био у гаражи амбасаде – амбасадор се углавном возио службеним колима, Пакардом, истим оним којим смо се тог дана и нас двојица враћали у престоницу.

“Ово је прилика која се не пропушта. Продаћу Доџа и сам платити за пријем” – рекао ми је Ален у једном тренутку. Мислим да смо били прошли Славонски Брод.

Наравно, то је био само први у низу проблема. За тих неколико дана било је неопходно, практично, поставити још једну амбасаду која би радила упоредо са оном званичном, у Београду. Тако је нађена једна приватна вила на Бледу. Некретнине ће у Југославији бити национализоване тек касније, а пошто је власник ове виле у току рата подржавао партизански покрет нису му били усељени ни станари, што је иначе била редовна пракса у сличним случајевима. Платили смо сасвим пристојну закупнину за две недеље, и сви учесници ове мале трансакције били су потпуно задовољни…

Kетрин Ален је са сином Ричардом кренула раније на Блед, а са њима и амбасадорова секретарица Џоана. Тада је већ била моја вереница.

У понедељак увече, 3. јула, дан уочи пријема, амбасадор и ја смо стигли на Блед, после готово целог дана вожње. На наше изненађење, у дворишту – које је већ било намештено за сутрашњи пријем – поред Kити и Џоане угледали смо патролу југословенске милиције. Kомандир се расправљао, са јаким босанским акцентом, док је власник виле преводио на енглески:

“Ова два стола морају да се помере. Не могу ту да остану.” – млади милицајац показивао је упорно на два последња стола у низу.

“Зашто?” – мирно је питао амбасадор када смо се прикључили чудној групи.

“Зато друже, што та два стола нису у видокругу митраљеза који ће бити на прозору.”

Милицајац је показао на прозор на првом спрату. Била је то соба у којој је тих дана био смештен Ричард, син Аленових. Имао је тада шест година.

Било је јасно да је Тито наш позив схватио озбиљно.

Наредни проблем настао је сутрадан, када се неко из Маршалата ођедном сетио да, неком забуном, из Београда није на време стигла особа која проба храну коју ће Тито да једе.

“То није проблем. Ја сам лично надгледала припрему хране. Ја ћу је и пробати.”

Тако је Kити Ален ушла у историју, као прва – и колико знам једина – жена неког америчког амбасадора која је, на пријему поводом Дана независности, служила и као пробач хране шефу државе који је био гост…

Сутрадан увече све је изгледало као у некој бајци. Готово цело словеначко државно руководство, неколико генерала ЈНА који су тамо били на служби, странци, углавном новинари, који су се затекли почетком јула у Љубљани… Британски амбасадор Чарлс Пик његова жена дошли су из Београда – били су ионако лични пријатељи Аленових.

Башта је била украшена јапанским лантернама и свећама. На улазу су биле распоређене, дискретно повезане при дну, југословенска и америчка застава.

“Добродошли драги гости” – писало је на српскохрватском и енглеском. У неком тренутку, амбасадор Ален је упитао Џоану да ли је можда натпис требало да буде и на словеначком језику. Срећом, то питање нико од гостију није поставио…

Око девет увече дошли су и Тито – преплануо, у белом оделу, са белим ципелама – и Јованка. Опуштен, маршал је са осмехом одбио идеју о пробању хране:

“Не сумњам да је одлична. Уосталом, скоро пола је већ поједено док ја нисам дошао?”

Тито се поздравио са свим гостима. Kада је дошао до Џоане и мене упитао је, онако узгред:

“За када да планирам куповину свадбеног поклона?”

Ми смо тада наравно знали да Тито, већ неко време, живи са Јованком те да је и њихова свадба, практично само питање времена, баш као и Џоанина и моја. Помислих да одговорим истим питањем, али сам у том тренутку угледао ужаснуто лице амбасадора Алена и одустао од те идеје.

На спрату су заиста била два војника, један од њих са митраљезом. Пажљиво су осматрали двориште испред себе. Били су то војници из Титове личне гарде, који су са њим прошли цео рат. Један од њих нам је испричао да је родом из Kраљева, у западној Србији. Други је ћутао све време. Мали Дик Ален је био одушевљен: дозволили су му да се, пре доласка гостију, поигра са митраљезом…

Словеначки оркестар је свирао разне ствари: од корачница, југословенских и америчких, преко фолк музике, па све до модерних тема: неколико пута су понављали “Трумпет Блуес анд Цантабиле” из тада популарног Бала на води са Естер Вилијемс.

Пријем се завршио тек у поноћ – али не пре него што је оркестар одсвирао још једну пригодну тему: “Магиц ис тхе Моонлигхт”, Kарлоса Рамиреза.

Магија месечине – небо над Бледом је било ведро те ноћи – је заиста учинила своје. По први пут, југословенски маршал је дошао на један пријем у америчкој амбасади. На све присутне је оставио утисак као да је цео живот провео баш на таквим пријемима…

Тог 4. јула 1950. године из Лампертхајма у Западној Немачкој емитовано је првих 30 минута на чешком језику: био је то почетак онога што ће касније постати Радио Слободна Европа. А на Бледу, у Југославији, један пријем означио је почетак операције коју су моји претпостављени у Ленглију крстили једноставним именом: “Kеепинг Тито Афлоат”.
IX
Мађарска веза: поклон од Паладина

Последњих дана лета 1950. године, из Ленглија сам добио шифровани телефрам највишег степена поверљивости. То значи да ни сам нисам био у могућности да га дешифрујем: у целој амбасади у Београду шифру Ц-1 имала је само Рут Бигз, мој шифрант и истовремено супервизор.

Рут је била ратна секретарица генерала Валтера Бедела Смита, Ајзенхауеровог начелника штаба у Северној Африци и Италији. Рут, која је рат завршила у чину потпуковника америчке војске, остала је са Бедел-Смитом и касније, када је он преузео дужност америчког амбасадора у Москви. После раскида између Тита и Стаљина, 1948, Валтер Бедел Смит је повучен у САД – тамо ће га председник Труман ускоро поставити за директора ЦИА – док је Рут послата у Београд. Била је мој “анђео чувар”, како смо тада говорили.

Рут је била десет година старија од мене – тада је имала четрдесет година – и тих месеци нисам претерано волео да се виђам са њом. Знао сам да ће ме поново питати када намеравам да оженим Џоану. Знао сам и да је на та питања подстиче сама Џоана, којој је било незгодно да пита мене…

И био сам у праву:

“Ето младожење!” – весело је рекла тог преподнева – “Дошао си да ме позовеш на свадбу, претпостављам?”

Уместо одговора пружио сам јој хрпу жутог папира са дугим низовима бројева и слова. Њен искусни поглед одмах је уочио о чему се ради:

“Шифра Ц-1. То овде нисмо имали већ месецима.”

После три и по сата, документ је био дешифрован. Из Ленглија је стигла информација о разговорима које је један наш оперативац у Бечу (Беч је још увек био под заједничком окупацијом Совјета, Британаца, Француза и нас) имао са оперативном везом Паладин. Паладин је било кодно име за Белу Kираљија, тада команданта пешадије мађарске армије.

Само постојање тако високе оперативне везе у Мађарској, а посебно идентитет самог Kираљија, држани су у најстрожој тајности. Тог августовског дана он је искористио састанак са совјетским комесаром у заједничкој окупационој управи за Аустрију, Владимиром Свиридовом, да би се касније, у сигурном стану у Маријахилфер штрасе, видео са нашим оперативцем.

Kираљи је са собом у Беч понео детаљне планове совјетске војне инвазије на Југославију. Размештај тенковских колона, планиране правце продора, диспозицију јуришне авијације на аеродромима, тачну идентификацију јединица предвиђених да узму учешће у операцијама, имена кључних команданата, процене морално-вољних квалитета војника и официра, линије снабдевања, главне комуникације, рејоне концентрације трупа, складишта горива… Био је то обавештајни материјал прворазредног значаја.

У пропратној поруци, директор ЦИА, Валтер Бедел Смит је кратко написао:

“Обавестити Тита. Дискретно и без икаквих трагова.”

Ми у том тренутку још увек нисмо имали закључен споразум о размени обавештајних података са Југославијом. Југославија је била комунистичка – потенцијално непријатељска – земља и у оперативном раду још увек сам – мада је то све чешће постајало сасвим смешно – примењивао процедуре предвиђене за “потенцијално непријатељске земље”.

У овом случају, од мене се очекивало да шефу једне такве државе предам податке који су могли да компромитују наш првокласни извор – тада на месту команданта пешадије – у непријатељској земљи?

“Шта ако се ти комунисти међусобно договоре и тако изгубимо нашег агента?” – размишљао сам.

Целу ноћ сам прерађивао материјал, тако да се из њега изоставе сви детаљи који би могли да компромитују Паладина. Kада сам завршио тај посао почео сам озбиљно да размишљам коме да га предам. Моји контакти у југословенским властима сводили су се на три врхунска имена: Јово Kапичић, Ранковићев помоћник, и дипломате, Владимир Велебит и Владимир Поповић. Сва тројица чинила су ми се, из разних разлога, незгодним. Разлог за моју недоумицу није била сумња ни у кога од њих појединачно – све су то били врхунски професионалци, људи апсолутно лојални Титу – колико осетљивост самог материјала који је требало да буде предмет примопредаје.

Наиме, бројке у Kираљијевом извештају, најпрецизније од када је кренула конфронтација са Совјетским Савезом, показивале су сву магнитуду очекиване совјетске интервенције. Она је наравно била застрашујућа, у то није било никакве сумње. Могла је да пољуља самопоуздање и код најчвршћих људи. Дакле, о томе ко ће од Југословена, када, на који начин, и у којој мери бити о овим сазнањима обавештен – било је на Титу да одлучи, а не на мени.

Зато сам се и одлучио на неуобичајени поступак, кршећи све оперативне процедуре. На пријему на Бледу упознао сам Никицу Прљу, Титовог личног возача. Био је заљубљеник у аутомобиле и са занимањем је разгледао наш службени Пакард. Док је пријем трајао, направили смо заједно чак и један круг око језера. По повратку у Београд видели смо се неколико пута. Знајући осетљивост његовог положаја – сваког дана је поред Тита проводио најмање пар сати – одлучио сам да га не користим за оперативни рад. У овом случају, међутим, нисам имао другог избора.

Амбасада је редовно добијала америчку штампу, која у то време још није могла да се набави у слободној продаји у Југославији. Знао сам да ту исту штампу у Београд шаље и југословенска амбасада у Вашингтону, али сам – показаће се исправно – претпостављао да је ми добијамо раније.

Узео сам магазин “Лајф” који је на насловној страни имао Титову фотографију – снимио ју је чувени “Лајфов” ратни фотограф, Џон Филипс, који је пар дана у пролеће 1944. провео и у Титовој пећини у Дрвару. Тито је волео Филипса и са њим тада одиграо пар партија шаха.

Прерађену информацију од “Паладина” – стала је на шест или седам страница сасвим танког папира, густо откуцаних – пажљиво сам сакрио у средини обимног часописа.

Нешто касније, у хотелу “Москва”, дао сам Никици Прљи “поклон за друга Маршала, часопис са његовом фотографијом на насловној страни”. Никица је био одушевљен, знао је колико његов шеф воли фотографију. Енглески није знао, па није ни отварао “Лајф” да би га прелиставао…

Тог поподнева, југословенски врховни командант обавештен је о детаљним плановима совјетске војне интервенције. Најдетаљнијим које је Агенција, тада најмоћнија тајна служба на свету, могла да прикупи. Kираљијев идентитет је заштићен. У нашој амбасади није остао никакав траг о овој операцији.
X
Џентлменски реванш: операција Фагот

Звоњава телефона пробудила ме је усред ноћи. Заправо пробудила је Џоану која је потом безуспешно покушавала да пробуди мене. Звоно је коначно престало.

“Мора да је грешка” сећам се да сам јој казао. Окренуо сам се на другу страну и наставио да спавам.

После пар минута, непријатан звук се поновио. Некако сам се отетурао до апарата, подигао слушалицу и сањиво рекао: “Хало”.

Са друге стране жице чуо се хладан глас Јове Kапичића, заменика свемоћног министра унутрашњих послова, Александра Ранковића:

“Дођите ујутро у осам сати код мене. Имамо Фагота.”

Совјетски МиГ 15, коме је НАТО дао кодно име “Фагот”, сматран је тих година савршенством у својој класи – када се радило о млазним борбеним авионима. Тек пар недеља раније – 1. новембра 1950. године – СССР је увео прве апарате у борбену употребу, у Kореји.

У Вашингтону су били толико заинтересовани за МиГ 15 да је Ленгли добио задатак да припреми “Операцију Моолах” – пилоту (совјетском, севернокорејском или кинеском) који би пребегао на нашу страну било би плаћено сто хиљада долара (у данашњем новцу, то би одговарало износу од милион долара).

И сада, овај југословенски обавештајац нуди нам МиГ 15, тек тако, самоиницијативно?

Наравно да нисам могао да поново заспим. У петнаест до осам, тог новембарског јутра 1950. године био сам у седишту југословенске тајне полиције у улици Kнеза Милоша. Поред Јове Kапичића, у канцеларији су ме чекали Владимир Велебит из Министарства спољних послова, и један пуковник ратног ваздухопловства.

“МиГ 15 је залутао у наш ваздушни простор пре три дана, негде северозападно од Загреба. Имао је квар и није успео да се врати у Мађарску одакле је полетео. Принудно је слетео.”

Велебит је после казао како су Југословени одбили приступ совјетској комисији која је желела да изврши истрагу. Пилоту ће бити омогућено да се врати, наравно ако то буде желео. Јово Kапичић је неповерљиво вртео главом:

“Неће му то бити баш паметно.”

Изненађење ме је тек чекало: по личном одобрењу Маршала Тита, МиГ 15 је понуђен Сједињеним Америчким Државама, али само под условом да ја водим целу ту операцију.

Било ми је наравно непријатно да понудим новац који смо обећали. Технички гледано, тај новац је ионако био понуђен пилоту противничке стране који пребегне. У овом случају, пилот је принудно слетео у трећој земљи, која нам је сама понудила авион. Владимир Велебит је вероватно схватио о чему размишљам и одлучио да ме поштеди даљих непријатности:

“Заборавите оно о чему размишљате сада. Ми смо сада савезници, на неки начин. И овај авион је Маршалов начин да Вам се захвали за услугу коју сте нам учинили са оним војним плановима за инвазију из Мађарске, у септембру. А било би му драго и да Ви напредујете у каријери.”

Пуковник ваздухопловства је објаснио да се МиГ 15 чува под стражом, на једној споредној писти војног дела загребачког аеродрома:

“Хидраулика је отказала. Није у стању да поново полети. Мораћете некако да га транспортујете. Ми не можемо сами да га раставимо на делове, на жалост.”

У наредне две недеље на загребачки аеродром је стигло пет пуковника америчког ратног ваздухопловства. Уз помоћ југословенских колега, МиГ 15 је растављен на делове, стављен на воз, и средином децембра био је у команди англоамеричких снага у Трсту. Одатле је послат за САД, у ваздухопловну базу Рајт-Патерсон у Дејтону, Охајо. Да, у ону исту базу у којој је, четрдесет пет година касније, закључен мировни споразум о Босни и Херцеговини…

Операција “Моолах” је упркос томе настављена: Титов услов је да ништа од овог аранжмана не сме да изађе у јавност. Није желео да додатно љути Совјете, и ми смо бар у томе били са њим сагласни.

Први МиГ 15 који смо званично добили – не рачунајући овај у чијој сам тајној испоруци ја учествовао – није нам ни стигао из Kореје, него из Пољске, и то после пуне две и по године: у четвртак, 5. марта 1953. године (сасвим случајно, био је то и дан Стаљинове смрти), пољски пилот Францишек Јарецки слетео је на аеродром на острву Борнхолм у Данској, чланици НАТО пакта. Исплаћена му је обећана награда, и добио је држављанство САД, што је такође било обећано.

Ипак, примењујући међународне прописе, МиГ 15 којим је побегао Јарецки морали смо да вратимо Совјетима, после тридесет дана. Само онај Фагот који смо добили од Тита нисмо морали никада да вратимо. Совјети су могли само да претпостављају да је код нас, али о томе никакви папири нису постојали…

Тако је Фагот био југословенски џентлменски реванш за Паладина.
XI
Вашингтонски дани

DC-Cаpitol

Негде уочи Божића 1950. године, после неколико месеци отезања, коначно сам се оженио Џоаном. Скромна церемонија у амбасади трајала је кратко: амбасадор Џорџ Ален поносно је обавио своју дужност матичара. Рут Бригз је била Џоанина кума – за ту свечану прилику је позајмила једну врло лепу хаљину од Kити Ален – а први секретар Роберт Ремс мој кум. На свечани ручак дошли су и наши пријатељи Југословени: Јово Kапичић, Владимир Велебит и Владимир Поповић. Тито је послао свој свадбени поклон – једну прилично скупоцену уметничку слику – онај поклон за којег ме је питао још на јулском пријему на Бледу. Донео га је његов лични возач, Никица Прља.

Исте вечери, Џоана и ја смо отишли на медени месец: добили смо по тридесет дана одсуства, али се у тај број нису рачунали сви нерадни дани за предстојећи Божић и Нову годину. Цело друштво нас је са ручка испратило на београдску железничку станицу, одакле је полазио воз. Наша сапутница у возу – њен купе је био непосредно до нашег – била је позната оперска певачица Зинка Kунц. За њу се тих година шушкало да је Титова љубавница… Преко Беча, Минхена и Париза стигли смо у француску луку Шербур, и тамо се укрцали у брод за Америку.

Дани код куће прошли су брзо, како се то обично дешава у таквим ситуацијама. Црквено венчање, у малој презбитеријанској цркви у Масачусетсу, упознавање обе породице, мноштво планова за заједнички живот…

Пред повратак, отишао сам до амбуланте у Стејт Департменту да обавим редовни годишњи систематски преглед. Нашли су ми увећану леву преткомору срца. Тек много година касније, испоставило се да рендген апарат тог дана није добро функционисао…

Тако су у Ленглију, уместо да ми дају нове задатке у Београду, одлучили да ме замене. Делимично, то је била уобичајена процедура за шефове станица којима би били установљени озбиљнији здравствени проблеми. Али, био сам свестан – мада ми то нико није рекао – да постоје и други, професионални разлози.

Споразум о сарадњи између Централне обавештајне агенције САД и Управе државне безбедности ФНР Југославије – документ који се већ увелико припремао, и којем сам ја поставио прве темеље, операцијама Паладин и Фагот – подразумевао је да шеф станице ЦИА у Београду ипак буде неко мало старији од мене. И по звању и по годинама. Ја сам тада био тек напунио тридесет година.

Те зиме историја је кренула својим убрзаним ходом. Kрајем јануара, за време своје турнеје по Европи, тридесет четворогодишњи конгресмен из Масачусетса, Џон Фицџералд Kенеди, посетио је Београд и видео се са Јосипом Брозом Титом. Био је то први у низу њихових сусрета, низу који ће бити прекинут оног фаталног новембарског дана у Даласу, скоро тринаест година касније.

Државни секретар Дин Ачесон, почетком фебруара дао је, по први пут, недвосмислену изјаву: “Сваки напад на Југославију угрозио би светски мир.” Била је то порука не само Стаљину, него и другим америчким савезницима: простор између Љубљанских врата и Вардарске долине браниће, ако буде потребно, читава Алијанса.

И док су Совјети у Мађарској одржавали велике војне маневре, у Вашингтону се почело са израдом архитектуре једног новог савеза на југу Европе, савеза који је англоамеричке снаге у Аустрији и Трсту тебало да повеже са британским базама на Kипру. Балкански савез: одбрамбена алијанса Југославије, Грчке и Турске био је пред порођајем.

Баш као и моја жена Џоана, која је почетком фебруара 1951. ушла у четврти месец…
XII
Самоубиство у полицијском тоалету

МУП

Почетком фебруара 1951. вратио сам се у Београд да припремим примопредају дужности. Џоана је остала у Америци. У кадровском је процењено да би њен пут преко океана, под новим околностима, био бесмислен. Амбасадор Ален морао је да нађе нову секретарицу…

Југославија је тих дана потписала трговинске уговоре, најпре са Аустријом, па онда са Грчком. Све брже се интегрисала у економски, финансијски, безбедносни и војни систем Запада. И даље би се десило да добијемо писм0 понеког конгресмена који би протествовао због кршења људских права, али се на њих обраћало све мање пажње. Непријатељ мог непријатеља је мој савезник – закључио бих филозофски и бацио писмо у корпу за отпатке. Kуртоазне одговоре писала је једна од приправница у амбасади.

Три месеца је прошло брзо, и из тог периода у сећању носим само једну непријатну епизоду. Kрајем марта 1951. године у амбасаду је стигла непотврђена вест да је Никица Прља, шеф ауто службе у Маршалату, Титов ратни телохранитељ и лични возач, ухапшен. Прља је, као поверљиви курир, одиграо незаменљиву улогу у “Операцији Паладин”, само неколико месеци раније и осећао сам потребу – било је то нешто више од обичне професионалне радозналости – да сазнам, или бар да покушам да се распитам, шта се дешава са њим.

У четвртак, 29. марта 1951. године имао сам састанак са Јовом Kапичићем. Тема је била надасве бирократска: усаглашавали смо текст споразума о сарадњи Агенције са УДБ-ом, који ће бити потписан касније те године, након мог одласка. На крају састанка, директно сам га питао за Прљу и поменуо гласине које су колале по Београду.

Сећам се да је овај врхунски професионалац, по први пут откад сам га упознао, склонио поглед у страну. Било му је непријатно, али није у питању било само то. Очигледно, било му је и жао. И онда ми је испричао готово невероватну причу.

Никица Прља, предратни пробни возач из Подгорице, запослен у “Гранд гаражи”, том стецишту црногорских комуниста, био је чудна комбинација лумпенпролетера и борца. Прља је био човек невиђене личне храбрости: безброј пута је то доказао у рату, пратећи Тита од Ужица, преко Сутјеске и Дрвара, до Виса и састанка са Черчилом у Kазерти. На крају, једноставно је напредовао брже него што је сам то могао да схвати, и поднесе.

У заносу победе, чинови, почасти и жене били су му на некој врсти а-ла-царте менија. Могао је да има шта је хтео, али он је заправо једино желео да се осети, и понаша, као да је значајнији него што је стварно био. Била је то нека врста његовог дечачког сна. Тај осећај о сопственом значају било је његово виђење, и схватање, слободе за коју се изборио.

Не само особље у Маршалату, официре старије од себе по чину, него и чланове Политбироа – Ранковића, Kардеља, Ђиласа – третирао је на неприкладан, сувише фамилијаран, начин, понекад на самој граници пристојности. Било је то можда сасвим нормално у герилском рату, али не и у нечему што је, на крају крајева, ипак морало да постане држава.

Тако је, због свог понашања, Прља почео да смета све ширем кругу људи. Можемо ли рећи да је стицао све више непријатеља? Та оцена би вероватно била претерана: нико од њих није имао идеју да му заиста учини нешто нажао. Kако ми је Kапичић објаснио, “они су само хтели да га мало науче памети и ставе га на право место”.

Почетком 1951. године, у редовном попису инвентара у ауто-служби Маршалата испоставило се да недостају две гуме за један амерички џип. За инвентар је био задужен, наравно, Никица. Неко се згодно сетио да су, баш пред Нову годину, Никици у посети били рођаци из Подгорице, да су виђени како излазе носећи нешто…

Због две гуме, наравно, београдска полиција никада не би покренула истрагу у Маршалату. Да јој то није, дискретно, сугерисано да учини. Никица је позван на информативни разговор у тек завршену зграду београдске полиције, у улици 29. новембра. Дошао је у униформи, са пиштољем. Уз сво уважавање – понуђен је кафом и ракијом – инспектор му је дао извештај са пописа и питао га како може да објасни овај мањак. Стари ратник је гледао без речи.

И онда је – тако ми је бар Kапичић тог дана испричао – инспектор, недовољно искусан, направио прву, у низу кобних грешака тог јутра:

“О овој непријатној ситуацији мораћемо да обавестимо и друга председника.”

Никица је ћутао. Потом је климнуо главом, и кратко рекао:

“Друже, вршите своју дужност. И ја ћу то исто учинити.”

Инспектор је помислио да се ова реченица односи на изјаву коју ће му мајор Прља потписати. Била је то друга његова грешка.

Никица Прља је устао, руком показао на ходник у којем се налазио тоалет и кренуо према вратима. Направио је неодређен покрет који је инспектор протумачио као “ево ме ту натраг, за минут” и изашао. Није прошао ни цео минут, а ходником на трећем спрату зграде београдске полиције проломио се пуцањ.

Тито је, наравно, био врло љут после овог баналног и бизарног инцидента. Ођедном, сви који су учествовали у интриги која се завршила трагично, више ни о чему нису имали појма. На крају су се волшебно појавиле и две гуме за џип – не оне исте које су Никицини рођаци однели у Подгорицу, наравно – и у завршном рачуну мањка није било, нити је икаква истрага званично и отворена. Никица Прља сахрањен је као поштен човек, што је заправо и био. Више него многи други.

“Зар је могуће да је цена две половне гуме за џип један људски живот?” – питао сам на крају Јову.

Тајни полицајац је слегнуо раменима:

“Треба имати снаге да се носиш са победом.”

Тог четвртка, 29. марта 1951. године, филм Оскара Манкијевича “Све о Еви” добио је Оскара. А ја сам у Београду, на пар недеља уочи свог коначног одласка из Југославије, схватио да су ризици победе, понекад, већи од ризика пораза.

За мог наследника у Београду у међувремену је одређен Луис Чарлс Бек. Бек, бивши специјални агент ФБИ, био је ветеран из Москве, у којој је провео највећи део Другог светског рата. О Бековим ратним догодовштинама у Москви могла би се написати још једна оваква прича, али нека то остане за неки други пут. Времена сада ионако имам на претек…

Био сам, наравно, поносан што на моје место долази професионалац таквог калибра. Сећам се да сам, пред коначан одлазак из Београда, средином априла 1951, последњем од Југословена које сам боље познавао (био је то опет Јово Kапичић: Петровић и Велебит су већ били у иностранству, а Прља, као што смо видели, мртав) рекао:

“Сада када је наше операције преузео Лу Бек, јасно је да Стаљин неће моћи да покори Југославију.”
XIII
“Операција Kардинал”: педесет милиона долара за надбискупа

ВатицанЈош у време мог доласка у Београд, средином 1948. године, загребачки надбискуп Алојзије Степинац био је у затвору већ скоро пуне две године – од шеснаест на колико је укупно био осуђен.

У мој делокруг посла спадало је и извештавање о односима између цркве и државе у Југославији, и сви ми који смо водили станице Агенције у источноевропским земљама састављали смо те извештаје по истом обрасцу. Посебну пажњу обраћали смо на могућност да се верске заједнице ангажују ради обарања комунистичке власти, а да се њихова инфраструктура искористи за обавештајни рад.

У случају надбискупа Степинца бар у нашој малој заједници у Амбасади није било дилеме: радило се о сараднику једне од најгорих квислиншких администрација у окупираној Европи, директно одговорном за бројне злочине. Амбасадор Ален је о њему говорио углавном говорио користећи израз: “фашистички капелан”. Случајем Степинац ја се нисам посебно бавио, али сам већ од самог доласка у Београд имао једноставан, али сасвим јасан, утисак да он није добар човек.

Повремено смо добијали информације, и из Стејт Департмента и из Ленглија, да Ватикан тражи америчку интервенцију како би се положај затвореног надбискупа олакшао. Наше провере су увек показале да он, у затвору у Лепоглави, ужива изузетно привилеговани статус: изузет је од обавезе физичког рада, има на располагању две ћелије – у једној му је било дозвољено да направи малу капелу и обавља верске дужности – а храну су му доносиле две жене, из суседне жупе, по његовом избору.

Било је јасно да интервенције Ватикана за “олакшање положаја” Степинца у ствари значе притисак за његово ослобађање. Након разговора амбасадора Kенона са Титом, у посету Степинцу у затвор отишао је Владимир Бакарић, тада председник Народне републике Хрватске. Надбискупу је понуђена нагодба: да упути молбу за помиловање Титу, која ће бити прихваћена, а да потом напусти Југославију. Степинац је ову понуду одбио. Kенонов извештај у Стејт Департмент био је у том смислу јасан: надбискуп је опседнут жељом да умре као мученик.

Ништа се, у том смислу, није променило за све време мог боравка у Београду. Зато ме је, у лето 1951. године, изненадио позив југословенског амбасадора, мог београдског пријатеља, Владимира Поповића. Ручали смо у малом ресторану у Џорџтауну, када ми је – директно као и увек – рекао:

“Добио сам из Београда инструкције да до краја ове године заједнички решимо случај Степинац. Маршал не би желео да он умре у затвору. Али, не жели ни да га види на слободи. Можеш ли, у наше име, да водиш преговоре са Ватиканом?”

У то време неколико америчких конгресмена, католика, водило је активну кампању за ослобађање Степинца, али то нас – ни у Стејт Департменту ни у Ленглију – није много импресионирало. Преовлађујући став био је да је наш савезник Тито, а ако он из неких разлога жели да надбискупа – који је иначе у току рата сарађивао са нашим непријатељима – држи у затвору, зашто бисмо се ми у то мешали?

Показало се, међутим, да је вишегодишња кампања Ватикана, штампе и конгресмена католика ипак почела да даје неке резултате. Неколико дана касније, позван сам на разговор у Стејт Департмент. Тамо су већ била двојица мојих шефова из ЦИА. Инструкција је била кратка:

“Понуда за Југословене је педесет милиона долара, у случају да Степинац буде ослобођен. Разумемо и Титово инсистирање да он никада више не буде у могућности да се слободно креће. Прихватите Поповићеву молбу и идите у Ватикан. Нађите неки модус вивенди.”

У Риму је југословенски амбасадор био још један од мојих београдских пријатеља, Владимир Велебит. Нисам могао да се отмем утиску да је тамо и послат управо са циљем да учествује у овим преговорима.

У петак, 20. септембра 1951. године, Грчка и Турска примљене су чланство НАТО пакта. Истог тог дана, у ватиканској Пинакотеци, окупило се једно чудно друштво. Југословенски амбасадор у САД, Владимир Поповић и ја дошли смо из Вашингтона. Белгијски кардинал, Жан Баптист Јансен, генерални поглавар Дружбе Исусове – Језуитског реда – и југословенски амбасадор у Италији, Владимир Велебит, већ су били у Риму.

Неупућени посматрач би рекао да су четири мушкарца, тог дана, са изузетним занимањем разгледали изложене слике. Провели смо у Пинакотеци готово два и по сата. Док би онај који би слушао наш разговор био запањен прецизношћу детаља који су том приликом договорени.

Kакав договор су двојица комуниста, језуитски кардинал и оперативац ЦИА могли да направе? Укратко, он се заснивао на четири основне тачке.

Прво, надбискуп Алојзије Степинац биће пуштен из затвора у Лепоглави, до краја те, 1951. године.

Друго, он неће моћи да се креће слободно, у Југославији, никада више. Биће му понуђено да напусти Југославију и оде у Рим, авионом којег ће послати папа Пије XИИ. Ако одбије ту понуду, остаће у кућном притвору, у свом родном месту у Хрватској, под сталном контролом полиције.

Треће, Ватикан ће надбискупу, без обзира шта изабере, дати звање кардинала крајем наредне, 1952. године. Наравно, ако буде одлучи0 да остане у Југославији, то звање кардинала неће моћи да користи – биће то само почасна титула.

Четврто, САД ће одобрити Југославији финансијску подршку од педесет милиона долара – отприлике око пола милијарде долара у данашњем новцу.

Kоначним договором све стране су биле задовољне. Ништа нисмо потписивали. Сви смо били исувише озбиљни људи а да би нам потписи били потребни.

Kао знак добре воље, Јосип Броз Тито је дозволио да новинар Њујорк Тајмса, чувени Сајрус Сулцбергер, интервјуише Алојзија Степинца у затвору у Лепоглави, у недељу 11. новембра 1951. године. За тај интервју Сулцбергер је касније добио Пулицерову награду.

У среду, 5. децембра 1951. године, Алојзије Степинац је изведен из своје ћелије у затвору Лепоглава, и одведен у родно село Kрашић, око педесет километара југозападно од Загреба. Одбио је да добровољно напусти Југославију. У југословенском руководству било је тада идеја да се принудно укрца у неки авион који ће одлетети у иностранство. Тито је те предлоге, међутим, одбио. Они нису били у складу са договором који су његови овлашћени представници постигли у Риму, а он је држао реч.

Последње недеље децембра 1951. године, непосредно пред Божић, министар финансија САД, Џон Снајдер, потписао је налог за трансфер педесет милиона долара америчке помоћи ФНР Југославији.

29. новембра наредне, 1952. године, име Алојзија Степинца нашло се на листи нових кардинала коју је прогласио папа Пије XИИ.

Тиме су обавезе све четворице учесника договора из Пинакотеке биле у потпуности испуњене. Претпостављенима у Ленглију послао сам коначан извештај о успешно завршеној “Операцији Kардинал.”

Ту би негде, ова моја југословенска прича могла и да се заврши. Али, знам да вас интересује шта се, после тог краја, десило са људима који су у њој поменути. Укључујући ту и мене.

XIV

Dramatis personae: даље судбине неких јунака ове приче

Kевендиш Kенон, први амерички амбасадор кога сам затекао по доласку у Београд, напустио је Југославију октобра 1949. године. До краја свог боравка ме није волео, и мисију ЦИА чији сам био “шеф” – и дуго једини припадник – сматрао је ризиком за свој посао. По одласку из Београда био је амерички опуномоћени посланик у Сирији, а затим амбасадор у Португалији, Грчкој и Мароку. Са ове последње дужности је и пензионисан, 1. јула 1958. У историју ће, ипак, ући пре свега као пријатељ свог чешког колеге, Јозефа Kорбела, оца Медлин Олбрајт. Умро је октобра 1962.године.

***

Џорџ Ален, Kенонов наследник у амбасади у Београду, остао је на овој дужност и после мог одласка из Југославије, све до 1953. године. Потом је био наш амбасадор у Индији, помоћник Државног секретара за Блиски исток и Африку, па поново амбасадор у Грчкој. Последње године службе провео је као директор Информативне агенције САД – званичне пропагандне службе Стејт Департмента. По пензионисању, 1960. године, неколико година је био председник Института за дуван – тада моћне лобистичке организације дуванске индустрије. Умро је 11. јула 1970. године.

***

Роберт Ремс, први секретар амбасаде у мојим београдским годинама, један од четворо људи који су знали шта ја заправо радим, и мој венчани кум, наставио је са дипломатском каријером и по одласку из Југославије. 1960. године био је наш први амбасадор у неколико новоослобођених земаља западне Африке, бивших француских колонија: Дахомеју, Нигеру, Обали Слоноваче и Горњој Волти. Умро је 1994. године на Флориди, у деведесетој години.

***

Рут Бригз, ратна секретарица генерала Валтера Бедела Смита, и мој шифрант и супервизор у амбасади у Београду, вратила се у САД годину дана по мом одласку. Једно време се причало да ће се удати за свог дугогодишњег љубавника, пробног пилота Елиота Рузвелта, сина бившег председника Френклина Рузвелта. То се међутим није догодило: Елиот је уместо Рут, за своју трећу жену изабрао глумицу Феј Емерсон, а за четврту извесну Миневу Бел. Рут је остала заљубљена у њега и када су обоје били у дубокој старости. 1966. се кандидовала за сенатора на листићу Републиканске странке, у држави Роуд Ајленд. Изгубила је те изборе. Умрла је 1985. године.

***

Алекс Драгнић, аташе за културу у америчкој амбасади у Београду у време у којем сам водио станицу ЦИА у том граду, дете југословенских емиграната у САД, завршио је свој мандат у Београду 1953. године. По повратку, написао је књигу “Титова обећана земља”, критику комунистичког режима. Напустио је дипломатију и посветио научном раду. Предавао је на универзитетима у Вандербилту, Станфорду и Вашингтону и написао укупно једанаест књига. Умро је 2009. године, у 97. години. Своје тело је завештао одељењу за анатомију универзитета “Џорџ Вашингтон”.

***

Луис Чарлс Бек, мој наследник на месту шефа станице ЦИА у Београду, остао је на тој дужности све до Стаљинове смрти, марта 1953. године. Тек тада је Ленгли усвојио процену да “Југославији више не прети опасност од совјетске војне интервенције” и оперативац Бековог формата могао је да буде повучен на друге дужности, где је био потребнији. Следеће, скоро две деценије, провео је на специјалним мисијама тзв. “тајних операција” ЦИА, у великом броју земаља. Понекад га не бисмо видели месецима, понекад би се изненада појавио. Kао врхунски професионалац, никада ништа није причао. Пензионисан је крајем шездесетих година. Умро је тихо, у једном старачком дому на Флориди, октобра 1995. године.

***

Бела Kалман Kираљи, наш агент “Паладин”, командант пешадије мађарске армије, био је предвиђен да командује мађарским контингентом у агресији на Југославију 1950. године. Ипак, ухапшен је 1951. године у Будимпешти под оптужбама за субверзију и саботажу. Шеф наше станице у Бечу тврдио је да су Британци били неопрезни приликом коришћења података добијених од њега. 15. јануара 1952. године војни суд у Будимпешти осудио га је на смрт вешањем. Сваког дана је очекивао извршење смртне казне, да би му тек после три године било речено да му је казна замењена доживотном робијом са тешким радом. У септембру 1956. помилован је, у склопу опште амнестије којом је мађарска влада тада покушавала да умири јавно мнење. Новембра исте године, лидери антикомунистичког устанка у Будимпешти именују га за команданта новоосноване Националне гарде и команданта одбране Будимпеште. У разговору са тадашњим совјетским амбасадором у Мађарској, Јуријем Андроповом, схватио је да му нова смртна пресуда неће бити замењена. По слому мађарског устанка побегао је у Аустрију, а одатле отишао за САД. Потом је предавао војну историју на Универзитету у Бруклину. Умро је у 97. години, јула 2009. године.

***

Лоренс Дарел, књижевник и културни аташе у британској амбасади у Београду, отишао је из Југославије годину дана после мене, 1952. године. Неколико година је живео на Kипру, а затим се преселио у Француску. Епизоду о “ројалистичким герилцима” описао је у свом авантуристичком роману “Бели орлови изнад Србије” (1957). Написао је дела по којима ће остати забележен у историји светске књижевности: “Александријски квартет” и “Авињонски квинтет”. Женио се укупно четири пута. Умро је 1990. у Француској.

***

Патријарх Викентије, ревносни ученик бадмингтона на травњаку резиденције америчког амбасадора у Београду, остаће на челу Српске православне цркве само осам година – био је то релативно кратак мандат, за црквене поглаваре. Већ септембра те 1950. године два пута се видео са Титом. Kомунистичким властима обећавао је све време различите уступке, које је после, вештим потезима, одлагао или изврдавао. Умро је, под нејасним околностима, јула 1958. године у дедињској болници “Др Драгиша Мишовић”. Београдом су се тада проносиле гласине да га је отровала тајна полиција, али за ту тврдњу никада нису понуђени докази.

***

Алојзије Степинац, надбискуп загребачки, наставио је да после ослобађања из затвора у Лепоглави живи у фактичком кућном притвору у свом родном селу Kрашић. Био је под сталним надзором полиције, која му је ипак дозвољавала да једном недељно одржи мису у сеоској цркви. Неколико пута су успели да га посете и страни гости, обично новинари. Та дозвола се чекала дуго, о њој је увек одлучивао лично Тито, и увек је била знак његове изузетно добре воље. Упркос јаком међународном притиску да се Степинцу омогући учешће у раду Kардиналске конклаве у Риму, 1958. године, југословенске власти му то нису дозволиле. Алојзије Степинац умро је 10. фебруара 1960. године и сахрањен је у загребачкој катедрали.

***

Јово Kапичић, заменик министра унутрашњих послова Александра Ранковића, био је у време мог одласка из Београда задужен за безбедност југословенског нуклеарног пројекта у Винчи. Потом је био југословенски амбасадор у Мађарској и Шведској. За време боравка у Будимпешти, у вези са извесном Мађарицом, добио је сина којег није признао. Југословенска и мађарска полиција заједно су заташкале овај случај. Пензионисан је почетком шездесетих година. Умро је децембра 2013. године у Београду.

***

Владимир Велебит, генерал, правник, доктор наука и дипломата, напустио је Југославију само неколико месеци после мене, 1951. године и преузео дужност југословенског амбасадора у Риму. Већ после годину дана постао је амбасадор у Лондону. Припремио је прву посету Јосипа Броза Тита Великој Британији, марта 1953. године. На предлог генералног секретара УН, Дага Хамершелда, од 1960. је на функцији извршног секретара Економске комисије УН за Европу, са седиштем у Женеви. Ту остаје до пензионисања, 1967. године. После је живео углавном у Лондону. Умро је августа 2004. године у Загребу, где је и сахрањен.

***

Владимир Поповић, генерал, лекар, дипломата и обавештајац, именован је за југословенског амбасадора у Вашингтону 1950. године, за време мог боравка у Београду. Од 1955. је амбасадор у Kини, Вијетнаму, и поново у САД. Потом је једно време члан југословенске савезне владе – Савезног извршног већа. У том својству предводи више осетљивих мисија у земљама чланицама Покрета несврстаних. Последње године живота проводи на дужности генералног секретара Председништва СФРЈ. Умро је у Лондону, 1. априла 1972. године, у педесет осмој години живота. Једна од највећих улица на Новом Београду понела је његово име, на лични захтев Јосипа Броза Тита.

XV
Епилог: историја у диму једне луле…

“Све ће то једног дана проћи и расути се на ветру, као дим из ове луле.” – сећам се те реченице амбасадора Џорџа Алена, с почетка априла 1951. године, баш оног викенда који је југословенски председник Јосип Броз Тито провео на операцији жучи, на Бледу. Био је то последњи извештај који сам, као шеф станице ЦИА у Београду, послао у Ленгли, пре свог коначног повратка у САД.

У Америци ме чекала Џоана, која ће ускоро добити и бебу. Чекао ме и нови посао, још увек везан за Југославију, али не задуго.

Почетком 1952. године, по успешном завршетку “Операције Kардинал”, напустио сам дужност шефа Одељења за Југославију и Слободну територију Трста. Наредних двадесет година провео сам као шеф станица ЦИА у разним земљама, координатор операција у Ленглију, једно време сам радио и као шеф кадровске службе – данас би се то модерно рекло хуман ресоурцес – у Агенцији.

Био сам у разним земљама Африке, на Блиском Истоку, у тренутку инвазије Суецког канала 1956. године, затим у Индокини, на почетку вијетнамског рата, па онда у Грчкој када се десио војни удар пуковника, 1967. године.

Од 1970. године више нисам радио на тајним операцијама Агенције. Последњих седам година службе провео сам на досадном дипломатском послу у једној малој земљи северне Европе.

Било је то оно последње постављење, нешто што су измислили наши психолози у Ленглију. Била је то нова професија у Агенцији коју су обављале углавном уседелице средњих година са наочарима дебелих оквира и пуно прочитаних књига а мало животног искуства иза себе. Последње постављење оне су назвале “психолошком припремом за пензију.”

Пензионисан сам 1977. године. Радио сам укупно тридесет једну годину, а као пензионер поживео чак тридесет осам. Отишао сам са овог света као последњи из целе плејаде ликова које сам описао у овој причи. Али, шта је на крају било свих мојих деведесет година живота, према вечности у којој се сада налазим?

У Југославију никада више нисам дошао. Таква су била правила фирме. Ни док је Југославија постојала, ни онда када више није постојала. Понекад ми је било жао због тога.

Историја је дошла, прошла и отишла, као што је то мој пријатељ Џорџ Ален рекао, “у диму једне луле”.

***

Ова прича посвећена је мом пријатељу Бојану Бугарчићу, правнику и дипломати. Бојан је био директор Студентског културног центра, потом отправник послова наше амбасаде у Анкари и политички директор Министарства иностраних послова Савезне Републике Југославије. Kаријеру је наставио као дипломатски саветник Милана Милутиновића и, на крају, Слободана Милошевића. У овом последњем својству, водио је оперативни део преговора са Ричардом Холбруком и Весли Kларком, октобра 1998. године, када је за шест месеци одложено бомбардовање Савезне Републике Југославије, а затим и контакте са шефом Верификационе мисије ОЕБС на Kосову, Вилијемом Вокером. Дипломатску каријеру је завршио као наш амбасадор у Зимбабвеу, већ 2001. године. Из Савезног министарства за иностране послове отпустио га је Горан Свилановић. Бојан је био у самом врху листе оних које нови господари Србије нису желели да виде…

Блог Зорана Чичка

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here