The Guardian: Млада Индија

Поделите:

Овог месеца из штампе излази информативна и помало узнемирујућа књига под насловом Сањари: како млади Индијци мењају свет. Више од половине становништва у Индији – око 600 милиона људи – млађе је од 25 година; ниједна друга земља нема толико младих људи.

„Без обзира на незавидан положај у коме се сада налазе“, пише ауторка књиге Снигда Пунам, новинарка из Делхија, „они су највећа група младих истомишљеника на свету и не виде ниједан разлог зашто свет не би функционисао по њиховим правилима“. Ауторка тврди да ће они „обележити наше доба на начин који не можемо ни да замислимо“.

Једног јутра пре неколико месеци осетио сам то на својој кожи. Зазвонио ми је телефон и мушкарац дечачког гласа представио се као запослени у британском телекому. Саопштио ми је своје име, адресу фирмине канцеларије у западном Лондону и нешто што је назвао својим идентификационим бројем. „Изгледа да имате проблем са сервером“, рекао ми је Филип (идентификациони број 45562). „Желимо да пошаљемо неког да погледа о чему се ради. Да ли ћете бити код куће данас поподне око четири сата?“

Све у његовом наступу је било погрешно. Одговорио сам потврдно, готово забаве ради. „Пре него што пошаљемо инжењера“, наставио је Филип, „има неколико ствари које можемо да урадимо да му олакшамо посао. Пребацићу вас на мог супервизора Роберта“. Онда се огласио Роберт и дао ми свој идентификациони број. Приметио сам да говори енглески с индијским нагласком. Питао сам га да ли зове из Индије. „Не, зовем из Лондона“. Можда је рођен у Индији? „Моја мајка је из Индије“. А, одакле? „Из Бомбаја“. Из ког дела Бомбаја? Пауза; деловало је као да се консултује с неким. „Андери“, коначно је изговорио име западног предграђа, „али ја сам овде да вам помогнем, а не да одговарам на питања личне природе.“

Осећајући се благо укорено дозволио сам му даљински приступ свом рачунару. Сада се кајем због тога. Kривим за то своју радозналост: занимало ме је како намерава да ме превари.

Започео је парадом вежби „чишћења“ мог рачунара, а онда стигао до суштине. Многи корисници услуга британског телекома суочили су се са истим проблемом као и ја, рекао ми је, па је фирма одлучила да свакога од њих компензује сумом од 200 фунти. Новац ће бити уплаћен чим Робертов тим добије приступ мом банковном рачуну. Логин страница моје банке се волшебно појавила на екрану, невино ишчекујући лозинку.

„Ја не желим 200 фунти“, одговорио сам и поновио то неколико пута. „Али компензација је политика куће“, рекао је Роберт. „Kао запослени, не могу да вас не компензујем“. Почео је да виче: „Морате узети компензацију, морате је узети… ако је не узмете, покварићу вам компјутер тако да више никад нећете моћи да га поправите. Морате узети компензацију!“ Нестали су његов смирени ауторитет и стрпљење риболовца, а заменио их је љутити очај.

На првом путовању у Индију, В. С. Најпол је са брода који је пристао у Александрији приметио поворку старомодних коњских кочија које су чекале на обали. Без обзира на то колико су их кочијаши салетали и молили, туристи с брода су увек бирали такси или аутобус. Призор незаинтересованих туриста и очајних кочијаша је у Најполу изазвао сажаљење и коментар да „моћ не испуњава поносом“. Сетио сам се његових речи док сам спуштао слушалицу.

У каснијем разговору с британским телекомом речено ми је да мој случај није једини. Да ли је особа на телефону можда звучала као да зове из Индије? Британски телеком је затворио једну од бранши у Индији и сасвим је могуће да се неки бивши запослени из кол центра бави преваром користећи украдене спискове корисника, што му уз новчану накнаду пружа и прилику за освету.

Понуђено објашњење звучало је прихватљиво. Недавно је у одломку из књиге Снигде Пунам објављеном у Гуардиану дато још једно тумачење: спискова се домогла фирма која се бави преварама, попут оне у Бомбају где је стотине младих ухапшено након што су се лажно представљали као званичници пореске управе САД. Они су од америчких пореских обвезника на превару узели милионе долара читајући из унапред припремљеног текста: „Моје име је Пол Едвард [имена су се мењала]. Зовем из правног одељења Министарства финансија Сједињених Америчких Држава. Мој идентификациони број је ИРД7613…“

Снигда Пунам тврди да се цели квартови у једном или два града у Индији баве кол центар преварама. Посао има и привлачне стране – као на пример то да можете насамарити странце који поврх тога што су богатији мисле и да су паметнији од вас – али нужда игра много већу улогу у регрутовању запослених.

У Индији је тешко наћи сигуран посао. У 2016. више од 1,5 милиона људи се пријавило за 1.500 радних места у једној државној банци; више од 9 милиона полагало је стручни испит за мање од 100.000 места на железници; више од 19.000 људи се пријавило за 114 радних места окружног чистача улица. Сав тај квантитет тек треба да прерасте у квалитет: свега 2,3 одсто радне снаге је стручно оспособљено (у поређењу са 96 одсто у Јужној Kореји), а мање од једне петине свршених студената је одмах по завршетку студија квалификовано за обављање посла за који су се школовали.

Снигда Пунам процењује да, уколико жели да отвори милионе продуктивних радних места и да управља светском економијом, Индија у наредних 10 година мора изградити барем 1.000 универзитета и скоро 50.000 факултета техничких наука. (То је главни разлог због кога су, барем за индијске власти, универзитетска места и студентске визе најцењенији део извоза Велике Британије.)

Kрилатица „у се и у своје кљусе“ је у међувремену постала популарна међу „провинцијским масама“, како их ауторка описује. У слабо запаженим местима и градовима другог реда – има ту ођека недавних политичких изненађења у Британији и Америци – стасава генерација која комбинује вредности традиционалне индијске породице са животним циљевима америчких тинејџера, „новцем и славом“.

Индор је такав град. У њему је ауторка посетила канцеларије WиттyФеед-а, вебсајта који се успешно бави креирањем виралних садржаја. Ниједан од уредника WиттyФеед-а нема више од 23 године, а за нове регруте је „само једна недеља довољна да пређу пут од тога да ништа не знају о свету до тога да одлучују о томе шта свет треба да зна“.

Људи који никада нису крочили ван Индије раде до касно у ноћ покушавајући да заголицају презасићену машту становника енглеског говорног подручја мамцима попут: „14 тајних исповести успаљених шипарица“; „Оно што се догађа вашем измету у WЦ-у авиона ће вас шокирати“ и тако даље.

Посетио сам Индор пре 35 година, пре него што је у њега стигао први тржни центар, пре него што су у њему чули за „листикл“1 или знали за кључне виралне речи као што су „застрашујуће“, „шокантно“ и „инспиративно“. Мој воз је стизао у сумрак. Пре него што ће ући у станицу, стао је на црвеном сигналу. На шинама до нас чекао је још један воз. Испуштао је звиждуке и пару. Мушкарци обучени у лагану платнену одећу лежали су поред отворених прозора вагона и пушили јефтине филтер цигарете индијске марке Wиллс.

Локомотива и цигарета: трансфер технологије и задовољства био је очит тада као и сада, па ипак нико није могао ни да замисли шта нас тек чека.

Ian Jack, The Guardian, 13.01.2018.

Превела Неда Радуловић-Viswanatha

Peščanik.net

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here