Бранко Радунковић: ВОЉА ЧИНИ ЧУДА

Поделите:

Уметник из Славоније Бранко Радунковић познат је и као: Мали Бранко, Ђедо, Дико, Домаћин, Геније,  издао је друго допуњено издање своје књиге „Воља чини чуда”, издате 2008. године. Безброј новинских текстова и десетина документарних филмова сведоче о јединственој личности, животу и раду макетара, „макетара без руку”.  Рођен је на почетку Другог светскога рата у породици избеглица у Славонији као шесто дете породице Радунковић.  У многим областима живота је изузетан, једини је човек на свету без обе руке, са знатно оштећеним ногама и  нема чашице на ногама. Личност кога су као уметника у његовој седамнаестој години открили на задатку припаднице Службе државне безбедности Југославије.20 knjiga

Да почнем од његовог родног славонског села Брезик у коме је живео српски живаљ. Бранко је као и сва остала деца, растао онолико колика му је судбина одредила, играо се, тукао се и радио исто што и његови другови. Одвајао се по изузетној спретности и сналажљивости. Родитељи су му прво поверили да чува гуске, па овце, као старијем поверили су му краве да их напаса по пољским путевима. Када је причао друговима сви су га слушали као да је „Ђедо”. Мајка га је тукла, када је био неваљо, као и другу своју децу којима је тепала „Дико”.  Веслао је кроз живот, бавио се свим и свачим. Његова весела природа и склоност ка забави и организацији доносила му је популарност и сукоб са строгим комунистичким режимом.  Приређивао је забаве и игранке на верске празнике, када нико то други у селу није смео. Милиција је у записнике уписивала „опет организовао Мали Бранко”. Осилио се и са својом дружином организовао мачкаре – комедије. Предузимљивост и одлазак из куће браће и сестара донела му је назив „Домађин”. Испунила се еванђелска реч „одбачен камен постаје угаоник куће”. Домаћин је по цео дан надничио по њивама, кочијашио, возио чезе, закивао, чистио шталу, алатом и оружјем користио се као да је рукат, прикупљао и денуо сено на колима.21 u slavonskoj

Поклон табла лепога картона  из 1958. године од пријатеља мења му живот. Његове очи су одлучиле, у картону је видео макету своје православне цркве. Комшије начуле да прави цркву у кући и пријавиле га милицији. Извештај полицајаца довео је Бранку „референте за културу” који су га из свег срца гурнули у професију „макетар”. Следеће зиме прави двадесет једну макету грађевина доступне његовом оку и драге његовом срцу. Верске објекте, дворце је на Велики петак 1961. године  презентирао јавности  у Новој Буковици.  Наплаћивао је карте за улазак на изложбе и неколико хиљада посетилаца дали су му материјална и стваралачка крила. Другу изложбу  у Подравској Слатини издваја јер је на њој изложио и своје ремек дело-макету манастира „Високи Дечани”. Посетиоцима демонстрира своје умећа: сечење даске, лепљење, бојење, резбарење, нацрте,  али и куцање на писаћој машини. Једним малим чекићем у зубима успевао је да откуца „170 слова” у минуту! Путовања му доносе тешкоће, примају га на стан газдарице свих националности и вера, али сви га воле због умећа, вере у бога и доброг гласа. 22 kocijasЛепо је певао црквене песме и држао лепе надахнуте говоре на изложбама и свуда на скуповима где је позван добио реч.  На изложби у Градском музеју у Земуну 1962. године добија „од једног Швабе комплет резбарског алата”. Шири свој репертоар, направио је неколико иконостаса. Зарађени новац уложио је у своје домађинство у Брезику. Обновио је старе објекте и саградио свој сан  „Галерију макета Бранка Радунковића” у Новој Буковици. Док су мајстори радили путовао је Југославијом и Европом са својим сандуцима пуних макета и излагаче опреме, од града до града. Био је као уметник ослобођен пореза, али увек је одвајао новац за болицне и болесне у градовима где је излагао. Није му било тепко да им притекне и у помоћ, да бди целу ноћ над болесником, да их понесе, дода нешто и наравно дарује лепом речју да им улије вољу за борбу са болешћу. У Буковику традиционално организује забаве суграђана који Бранкове приредбе крстише „Бранково вече”.

Жени се двапут, из првог брака добија сина Константина. Каријеру макетра прекида Нови светски поредак. Лажи и мржња отерали су га из вољеног села. Четника Бранка правословца отераше, кућу и галерије му дигнуше динамитом у ваздух са скоро свим макетама.01 branko i ljubica

Избеглица из Славоније преко Београда и  Илока постаје Шумадинац! Бранков дом је данас у селу Прњавору, на пола пута између Баточине и Крагујевца. Радио је за народ и за Цркву цео живот. Љубав Генију је узвраћена! На предлог епископа Шумадијског господина Саве игуманији Ефросинији манастир Грнчарица му поклања 21 ар своје земље. Епископ Сава и Грнчарица су предухирили понуде из Сопота, Раковице и Жиче. Конференција за штаму у просторијама Човекољубља и емисија од пола сата Телевизије Београд о његовом избегличком статусу донела је реакцију целе Србије и Срба из целог света. Помоћ са свих страна стиже и 1992. урађени су темељи по Бранковом плану.  Убрзо је никла нова Бранкова кућа и Галерија у Прњавору. У галерију је Бранко прво поставио две преживеле макете које су биле на изложбама у Мађарској: макету манастира Жиче и Ораховице. Ту је и макета манастира Виоких Дечана, додуше знатно оштећена  и неколико парчића уништених макета које је проношао на згаришту после десет година.  Смогао је снаге и урадио макету своје галерије у Боковици и макету капеле. Галерија опет живи!

Бранко одакле си?

-Рођен сам без руку и ногу трећег јуна 1941. године у селу Брезовик код Подравске Слатине у породици Радунковић. Отац Илија славио је Светог Стевана, а мајка Олга, девојачко Новаковић, имали су шесторо деце. Имам три сестре и два брата.

Ниси похађао школу?

-Због мојих хендикепа нису ме родитељи слали у школу. Школа је и била далеко, те сам узимао свеске и књига од браће и сестара и читао. У близини, у Доњој Буковици, живела је учитељица Анђелина Арбутина која је пратила и отпратила моје напоре у самообразовању. Нисам полагао испите да бих стекао сведочанство школа, тако да могу да кажем да сам самук, јер нико није знао да сам после и сам наставио да учим и да се усавршавам. Студирао сам двадесет година, живот ме учио.

Врло си религиозан?

-Моји су ишли у цркву исто ко сви наши у селу. Први пут сам био са мојим родитељима на причести са својих шеснаест година у шест километара удаљеној Миклушкој цркви. Од тада редовмо посећујем цркву, певам у хоровима, водим хорове. Са двадесет година сам постао хоровођа, оснивао октете… То тада у Југославији није било лако.

Када си направио прву макету?

-Једне зиме 1958. имао сам седамнаест година, почео сам тајно да радим своју прву макету. Нисам тада знао да ће ми то бити занимање „ професионални посао” у животу. Моја први причест био је инспирација и направио сам Миклушку цркву у барокном стилу. Друга је била манастир Високи Дечани, па Манастир Жича….. Прва макета је била врло успешна. Људи из културе су то убрзо открили и дали је на изложбе, а ја добих вољу да радим! Своје сам радове фотографисао и фотографије сачувао, као да сам знао каква их судбина чека. Данас имам 25 великих фотографија макета која су нестала у вихору лудила.

Колико си изложби имао и где?

-Позиви за изложбе долазеле су са свих страна. Прву изложбу имао сам у Буковици 1961. године, па следеће у Слатини и те године наређао сам 18 изложби од Нашица до Вировитице. У Југославији и Европи имао сам укупно 314 изложби. Италија, Швајцарска, Румунија, или неко наше место, путовао сам и организовао изложбе без ичије помоћи. Организовао сам искључиво у институцијама: школама, факултетима, домовима армије и културе, великим и успешним предузећима,  а у Италији два пута у црквеним салама. Имао сам пет милиона посетилаца. Нисам могао рачима да објасним, па сам приказивао како забијам ексер, сечем даску, како држим и користим оштар нож. Ја сам радио прецизно, користио сам картон, липово дрво за веће макете. Делове сам спајао у почетку природним, а касније синтетичким туткалима. Сам си бојио макете уљаним бојама. Волео сам да ми да картон напије боје и да га боја просто импрегнира, да можеш да га переш влажном крпом.

Задња изложба?

-Било ми је теже ићи по изложбама него радити макете! Путовати постављати, дежурати и демонстрирати. Морао сам људима показати како стварам. Имао сам одштампане уговоре и шеснаест година сам путовао од места до места и потписивао уговоре са иституцијама културе. Макете сам спаковао у сандук и возом, камионом селио из града у град. У уговору сам прецизирао све где ћу бити смештен, ко ће бринути о мени. У Кратову, у Македонији, излагао сам 1991.године ! Све сам сам финансирао!

Породица?

-Оженио сам се 1969. године први пут, из тог брака имао сам нажалост трагично настрадалог сина Константина који је настрадао 2008. године. Други пут сам се оженио 1974. године.

Прославио си пола века рада?

-Због смрти сина 2010. године прославио сам педесетогодишњицу рада са две године закашњења. Ја сам једина особа на свету која је макетарила и резбарила без руку. Сликали су људи зубима и ногама, али само ја сам правио макете. Ја сам здрав дух, здрав разум, знам да морам бити користан своме дому и заједници, „да не будем на штету”. Данас више не радим, издају ме зуби и кичмени стуб. Ма и нема смисла више да радим „доста сам урадио”. Поред макетарства водио сам хорове. Задњи је био хор девојака, али богу хвала оне се поудаваше. Имао  сам два велика хора у Илоку када сам био у избеглишту у Илоку.

Откуд у Крагујевцу?

-На ово имање у Прњавору дошао сам да живим 1992. године. После прогона из Славоније прво сам избегао код рођене сестре Мире у Београд, где сам био три месеца. Онда сам се настанио у Илоку, где је било нас 6 000. Срба избеглица. Био сам пун снаге, имао сам ту два хора, био вероучитељ у школи. Један професор ми организовао велики број предавања на тему религије и вероисповести, што ми је било добро плаћено и од тога сам могао самостално живети. Ту ме је пронашао владика Сава  који ми је предложио да дођем у Шумадију. Када сам пристао 1992. године поклонио ми је 21 ар имања манастира Грнчарице. Сам сам направио план куће. У градњи објекта је учествовало 152 донатора.

Имаш доста посетиоца?

-Кад људи дођу код мене очекују намћора, меког меланхолика који проклиње живот до подне, а од подне цео свет, није тако, треба бити са мном два сата и упознати ме!

Воља чини чуда?

-То није моја реч, мада јесте наслов моје књиге. То је осврт и критика коју је написала у књигу утисака Анђелка Арбутина кад је довела ђаке на моју изложбу. Велика ми је штета нанета када ми је уништена књига утисака у којој је своје запажање уписало 50. 000. постилаца мојих изложби.

Злосутни ветрови?

-Искрено сам се обрадовао када сам чуо за ту демократију која је кобајаги дошла у Хрватску. Био сам радостан што сам мислио да ћемо моћи да славимо без бојазни све верске празнике, без бојазни као некада! Гадно сам се преварио, деведесетих од демократије није било ни „Д”. Био сам на рушевинам своје галерије.  Обратио сам се судовима и Европској комисији за људска права и све је то у неком поступку и чека неке одлуке…

Милош ИГЊАТОВИЋ

ВИШЕ НЕГО ЧУДО

Написали су о Бранку

У књизи утисака са његових утисака написано је:
-Ова је изложба диван позив за рад!
Ја то не бх могла ни за триста година!
Нисам веровала својим очима!
Тко не зна шта ће са собом нека се сјети Бранка!
Мајсторство које се ретко виђа!
Без руку рукатији од многих са рукама!
Природу треба поразити!
Први пут видим очима што не бих могао замислити!
Бранко, доказао си да је дух јачи од материје!
Више него чудо!
Каква су му дела, верујемо да му је таква и душа!

„Бранково дјело очит је доказ да жив човек може заправо све, уз увјек да зна шта хоће и да буде досљедан  и упоран у у борби за свој циљ. Бранкова борба са бездушном природом  са невјерицом многих својеврсно је херојство”, написао је професор Стево Пурић.

pokazivac.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here