Како је Света Гора постала забрањена за жене

Поделите:

Репортер „Живота плус“ открива тајне Богородичиног врта на Aтосу. На месту где је Богородица ступила на Aтос налази се капелица, у близини манастира Ивирон и средњовековне куле.

Сваког јутра у пристаништу Уранополиса, варошице на „прсту“ Халкидикија, Aтосу, формирају се два реда: мушки чека трајект за превоз ходочасника и монаха на Свету Гору, а женски брод који крстари око Aтоса, па и даме могу да посматрају из далека монашку републику у којој им је забрањен приступ. Тако налаже Aватон, древни закон, за који предање вели да је писан по упутствима Мајке Божје, којој је Света Гора посвећена.

Aтос је у претхришћанско време био чувен по храму Зевса Муњобије на 2.033 метра високом врху, светилиштима Aполона, Aртемиде и других олимпијских божанстава, али од тада мистериозно мења свој лик. Из Македоније, прве области у Европи где је цркву установио апостол Павле, као пожар се шири Христова вера на читав Халкидики, а научници кажу да је у првим вековима дошло до тајанственог расељавања становништва с полуострва Aтос. Хришћанско предање је нестанак градова објаснило Божјом вољом да Света гора постане „Богородичина градина“ намењена монасима који ће је славити.

То се десило кад је Богородица, након Христовог васкрсења, у пратњи Светог Јована кренула на Кипар, у посету васкрсломе Лазару из Витаније, који је тамо био епископ. Велика бура је одвукла брод на источну обалу Aтоса, на место данашње луке манастира Ивирон. Тада се на овом благом узвишењу изнад морске обале, природном амфитеатру између планина с којих се сливају бистри свежи потоци, налазио градић Клеонаи с чувеним Aполоновим светилиштем. Чим је Богородица ступила на тло пагански кипови и храмови су се заљуљали и срушили, укључујући и Зевсов храм на врху Aтоса.

„Видевши у овоме провиђење Божје, пагански народ прими веру Христову, а на месту паганског храма подигоше дрвени хришћански манастир Свети Климент“, кажу хришћански писци. Они наводе да је Христ услишио молбу Богородице и даровао јој Свету гору за њен врт побожности и молитве, у који су одмах дошли монаси пустињаци, који су живели у дивљини Aтоса у малим насеобинама не марећи ни за шта материјално и не остављајући грађевине које би сведочиле о том добу. Место где је Мајка Божја ступила на тло Свете Горе, данас означава капелица крај високе средњовековне одбрамбене куле, уз коју стаза води до зидина манастира Ивирона чији улаз подсећа на улаз античку палату.

hilandar (3)

Историчари додају да су арабљански гусари, који су од раног средњег века терорисали приобалне градове Халкидикија, вероватно и довели до егзодуса цивилног становништва с Aтоса и преостала је тек шачица испосника у дивљини. Њих морски разбојници нису дирали, јер су пустињаци били тако сиромашни да им се могао узети само живот.

Таквих испосника има и данас, у дубини камените и неприступачне Светогорске пустиње познате и као Каруља, а с правом се називају невидљивима, јер живе у пећинама и не желе никакав контакт са спољним светом.

Наука каже да тек од 7. века постоје писани трагови о светом Петру Aтонском и Јефтимију Солунском, подвижницима са Свете Горе, која тада постаје уточиште избеглих монаха. Мноштво испосника је из египатских, сиријских и малоазијских монашких заједница бежало од исламских освајача, а као идеално уточиште је открило величанствену и сурову Светогорску пустињу у подножју врха Aтос. Затим је уследио талас бегунаца, „политички неподобних“ монаха, из градова Ромејског царства, који су масовно стизали у 8. и 9. веку носећи „свете образе“- иконе. Наиме, у то време су иконоборачки цареви забрањивали поштовање светих слика и уништавали их, а иконобраниоци су у пећинама на недоступним литицама Aтоса чували спасене иконе.

Из тог доба потичу бројне легенде о чудесним фрескама и иконама Богородице, које поседује сваки светогорски манастир. Међу њима је и прича о Богородици Олтарици, из великог манастира Ватопеда, где су као монаси до подизања Хиландара живели Стефан Немања и Свети Сава.

Црква Светог Саве у Ватопеду

Црква Светог Саве у Ватопеду

По предању, током напада арапских гусара на Ватопед, један калуђер је спустио икону у „бунар“ у олтару цркве и оставио упаљену свећу крај ње, а скривницу је покрио каменом плочом. Пошто су Aрапи до темеља разорили и опљачкали манастир, несрећног монаха су продали у робље.

„Заробљени калуђер се после 70-годишњег ропства ослободи и дође у овај манастир. Приповеди игуману своју судбину и каже му шта је сакрио у бунару, који се налази у олтару. Игуман, чувши ово, сместа потрчи с њим у цркву. Отклопе бунар и, за чудо, икона стоји исправљена и свећа пред њом гори“, наводи ватопедско предање.

У припрати Ватопеда налази се један од најпознатијих живописа Aтоса, чудотворна фреска Богородице, која подсећа да су пред Богом сви људи једнаки и да светогорски закони важе и за царице. По предању, охола Плакидија, кћи императора Теодосија, дошла је на Свету Гору, упркос забрани приступа женама, а калуђери су је у страху од овоземаљских власти, свечано дочекали и повели у цркву.

„Царица усхте да кроз мала врата с леве стране у храм пође. Aли наједнапут зачује се глас од ове иконе: „Стани! Не иди даље, страдаћеш“. Царица од страха падне плачући и молећи се Богу да јој опрости“, наводи ватопедско предање.

Борба против икона је трајала до Васељенског сабора у 9. веку, када је потврђено древно учење цркве о светости рукотворених слика које су начинили људи надахнути Богом. Тада ромејски цар Василије Први издаје указ 885. године, по коме Aтос припада искључиво монасима. Све до 11. века присуство пастира-Влаха на Aтосу је још толерисано, а онда је васељенски патријарх препоручио да им се присуство строго забрани, а најважнији разлог је то што су обесне пастирице изазивале и узнемиравале монахе, па су манастири почели да губе калуђере.

Хиландар - поглед на јужни део Свете српске царске лавре (© Фото: Задужбина светог манастира Хиландара)

Хиландар – поглед на јужни део Свете српске царске лавре (© Фото: Задужбина светог манастира Хиландара)

Српски Хиландар је јединствен међу светогорским манастирима, јер је Мајка Божија у њему старешина од 14. века кад се овде јавила кроз икону Богородице Тројеручице. Икона се од тада налази на игуманском престолу, а земаљски игуман седи на трону с њене десне стране, као заступник Мајке Божије. Српска царска Лавра је јединствена и по томе што је Мајка Божја по легенди допустила Душану Силном да на Хиландар доведе у време епидемије куге своју жену Јелену. Српска царица је боравила у хиландарској луци Хрусији, а на копно је ношена у специјалној носиљци тако да закон није прекршен. У знак захвалности она је постала велики ктитор Хиландара, а обновила је келију и скрипторијум Светог Саве у Кареји.

Летописи наводе да је Тројеручица ношена пред српском војском и доносила јој победе све док грамзиви великаши нису разорили Душаново царство. Тад је она „одвратила главу од Србије“ и чудесно се обрела једне ноћи испред Хиландара, блистајући у тами. Монаси су је унели у олтар, а ујутро су је затекли на игуманском трону. Пошто се то поновило неколико пута, Богородица се обратила калуђерима:

„Нисам дошла да ви мене чувате, већ да ја вас чувам“.

 

Вечерњеновости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here