САБОРНА ЦРКВА У САРАЈЕВУ у народу позната као “господска“

Поделите:

Саборна црква у Сарајеву посвећена Пресветој Богородици је једна од највећих православних цркава на просторима Балкана. Њена изградња започета је на иницијативу српских житеља Сарајева. Султан Абдул Азиз Хан је издао допуштење за градњу цркве, а земљиште за њену изградњу купљено је 1859. године. Темељи сарајевске Саборне цркве постављени су 15. јуна 1863. године, а објекат је завршен 1868. године. Саборна црква је изграђена у самом центру Сарајева, у тадашњој Ташли-ханској махали.

Дјело је мајстора Андрија Дамјанова чувеног неимара из 19. вијека, који се прославио изградњом православних цркава на просторима Балкана. Он, његова браћа и потомци изградили су преко четрдесет већих цркава у току 19. вијека. Биле су то монументалне цркве изграђене у Македонији, Србији и Босни и Херцеговини. Сами су их пројектовали, изводили грађење, и уз то још живописали и радили дуборез. У Босни и Херцеговини су изградили цркве: црква у Чајничу, Саборна црква у Сарајеву и Саборна црква у Мостару.

Саборна православна српска црква у Сарајеву, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, један од три православна храма у ужем градском дијелу Сарајева, међу православним вјерницима позната је још и као „нова“ или „господска“ црква.

Према ријечима старјешине овог храма свештеника Борислава Ливопољца, назив „нова“ за Саборну цркву потиче још из периода њене градње у другој половини 19. вијека и задржао се до дана данашњег. Назив „нова“ даровао јој је народ, највјероватније због тога што је то тада била прва и једина црква у Сарајеву, уз Стару цркву, посвећену Светом Архангелу Михаилу.

И називу „господска“ кумовао је народ због чињенице да је у цркву на богослужења углавном долазила сарајевска српска господа – трговци, занатлије, интелектуалци, док су у Стару цркву долазили вјерници из околиних сарајевских села.

Отац Боро, како овог младог свештеника ословљавају вјерници, наводи да доказ да је Саборна црква била храм у који је највећим дијелом долазила господа јесте и чињеница да је богослужење у Старој цркви почињало у 8.00, а у Саборној цркви у 9.30 часова – „да се господа мало наспава“.

ПОЧЕТАК ГРАДЊЕ

Одлука о градњи Саборне цркве донесена је давне 1859. године, на иницијативу српског православног живља у Сарајеву и на приговор Европе Отоманском царству за вјерску нетрпељивост и неједнакост. Европљани су сматрали да је недопустиво да толики број православних Срба у Сарајеву нема своју велику цркву, јер је до изградње Саборне цркве у Сарајеву, у претходних више од 500 година, постојала само садашња Стара црква на Башчаршији.

Да би ублажио незадовољство Европљана и уступцима покушао да заштити посрнулу царевину тадашњи султан Абдул Азиз Хан дао је ферман за градњу православне богомоље у Сарајеву.

У периоду до 1962. године купљено је земљиште у равници, са десне стране Миљацке, и у оно и у садашње вријеме у самом центру Сарајева, али није познато од кога је та локација купљена.

Према предању, градњу цркве обиљежила је српска довитљивост. Како прича отац Боро, наводно, према тадашњим турским законима нигдје у Турској царевини није могао бити изграђен други вјерски објекат на мање од 100 корака од најближе џамије. Како је од најближе џамије, која се налазила код садашњег хотела „Централ“, до мјеста гдје је требало да буде грађена црква било мање од 100 корака, Срби су потплатили онога који је то одређивао да прави мање кораке како би раздаљина била већа од стварне.

Изградња једног од тада највећих православних храмова на Балкану почела је 1863. године, а те су године 11. јуна и освештани његови темељи. Градња је трајала 11 година – до 1. маја 1874. године.

ХАЏИ ЛОЈИНО НАСИЉЕ

Саборна црква је освештана на светог Илију, 2. августа 1872. године, скоро двије године прије потпуног окончања радова. Освештању је присуствовало шест конзула и каснији аустро-угарски управитељ БиХ Бењамин Калај, 76 свештених лица и око 10 000 људи.

Према казивању оца Боре, претпоставља се да би овом догађају присуствовало и више народа да није било инцидента који се десио годину дана раније.

Било је предвиђено да храм буде освештан на Малу Госпојину 1871. године, и до тога би, вјероватно, и дошло да се у мају те године није десио инцидент када је сарајевски кабадахија и насилник Хаџи Лојо са 40 разбојника ујахао у црквену порту запријетивши да „власи без мртвих глава неће цркве посветити нити у њој зазвонити“.

Тадашњи руски конзул, који је становао преко пута цркве и који је све то видио, одмах је о свему обавијестио Вали-пашу, упозоривши га да га сматра одговорним за оно што се десило.

Због овог инцидента Српска црквено-школска општина одустала је да тог љета буде освештана црква, а помоћ је затражена од Русије, након чије је интервенције наредне 1872. године црква коначно освештана.

Да би спријечиле било какав инцидент, турске власти су забраниле рад кафана на дан освећења цркве, а Турцима је био забрањен пролазак улицама у којима су живјели Срби. Чак су по околним сарајевским брдима били постављени и топови, са наредбом да се из њих пуца уколико буде дошло до икаквог покушаја да буде спријечено освештање цркве.

Отац Боро наводи да се у то вријеме догодио још један занимљив догађај. Око два мјесеца прије Хаџи Лојиног насиља појавио се у Сарајеву некакав дервиш из Медине који је на сред Шехер-Ћехајине ћуприје простро кожу за молитву и са бројаницом у руци и некаквом књигом почео да се моли од раног јутра до мрака, наводећи да ће се захваљујући његовој молитиви Алаху за 20 дана звоник нове српске цркве срушити сам од себе.

Неправославни свијет, који је наилазио туда, бацао је новац на кожу у нади да ће дервишеве молитве бити услишене. И прикупи се доста пара. Али, 18. дана на мосту више није било ни дервиша, ни кожице, а наравно ни пара. Звоник новоизграђене цркве и даље је стајао усправно.

ГРАДИТЕЉИ И ПРИЛОЖНИЦИ

Градња Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву коштала је 38.185,18 дуката, а средства су сакупљана од добровољних прилога православних житеља Сарајева и околних села, трговаца из Београда, Дубровника, Беча и Трста, те многобројних донатора.

Међу приложницима су били и сам султан Абдул Азиз Хан са 556 дуката, Правитељство српско из Београда са 500 дуката, српски кнез Михаило Обреновић са 150 дуката. Највише прилога – неколико пута по 2.000 дуката – дао је тадашњи предсједник Црквене општине Сарајевске и власник хотела „Европа“ Манојло Јефтановић.

Пошто сви ови прилози нису били довољни, радови на изградњи цркве исплаћивани су и из прихода Старе цркве.

Ипак, највише је дао православни српски народ, што прилозима што својим радом. Према причању оца Боре до краја изградње цркве сваког љета би свештеник у Старој цркви оглашавао дане добровољног рада, када би школска дјеца, трговци и занатлије носили са Ћиџиске Јалије, гдје се сада налази главна пошта, пијесак, отесану седру и малтер мајсторима на скеле.

Црква је саграђана од камена који је дала тадашња власт бесплатно из мајдана у садашњем сарајевском насељу Ковачићи, а кров је направљен од олова.

Храм је саграђен у занимљивом композитном стилу познобарокне форме. У основи је тробродна базилика, комбинована са уписаним крстом и има пет купола. Дужина цркве је 37, ширина 22,5, а висина зидова 15,5 метара. Висина малих купола је 20, а средње 34 метра.

Звоник, који се види из велике даљине, висок је од земље до врха крста 58 метара. Према писању митрополита дабробосанског Саве Косановића „између многобројних џамија, које су подигли моћни везири и истурчена аристократија црква се љепотом и величином уздиже над свима, те њен звоник са позлаћеним крстом и јабуком грли облаке успоредо са највећим мунаретима“.

„Само га она Бегова џамија нешто надмашује, која је продужена баш онда кад је звоник готов био, јер Турцима бјеше зазор и срамота да хришћански крст мине `алем и мунару`“ – наводи митрополит Сава.

На цркви се налазе шестора врата – западна, сјеверна и јужна већа су и двокрилна, а код западних двоја побочна, мања и једнокрилна, која су служила за улазак жена у цркву. Шеста су врата на олтару и остављена су ради свештеника и црквењака.

Цркву је зидао чувени мајстор Андреја Дамјановић – Зографски из велике породице архитеката предузимача, сликара зографа, иконописаца дрворезаца и каменорезаца из македонског града Велеса. Претпоставља се да је ова породица саградила око 40 већих православних цркава на подручју БиХ, Србије и Македоније.

 

Расен

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here