Др Јадранка Половић: МОЖЕ ЛИ ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ У РЕГИЈИ БИТИ ОДАБИР? (1)

Поделите:

Готово три године прије, Јохн Kерy, тадашњи амерички државни тајник у администрацији предсједника Обаме, навијестио је да ће се Србија врло скоро наћи на „линији ватре“ између Wасхингтона и Москве. У складу с овом футуристичком најавом, Србија је данас под снажним дипломатским притисцима великих сила, али и њихових „проxy“ партнера, како у регији тако и шире (Украјина), с циљем сламања њезине вањскополитичке позиције која се темељи на занимљивом, али тешко одрживом одабиру српског предсједника Александра Вучића. Наиме, војну неутралност и равнотежу у односима са Сједињеним Државама и Русијом, Вучић покушава одржати и компромисним кадровским ријешењима – премијерка Ана Брнабић, декларирана лезбејка, која је каријеру градила и у ММФ-у, „одабир“ је Америке, док су нпр. министар вањских послова, Ивица Дачић или министар обране, Александар Вулин, више него наклоњени Русији. Међутим, велике силе нису склоне тек тако одустати, најблаже речено, од усмјеравања политичких и господарских процеса у регији, због чега се геополитички важна Србија налази под двоструким притисцима – с једне стране САД-а и Еуропске уније према којој иде, а с друге стране Русије.

Заокупљене геополитичким преустројем Блиског истока, Сједињене су Државе, након 2000.г, на Балкану биле присутне посредно, кроз ђеловање савезничких актера који проводе политику проширења сигурносног (НАТО), те економског поретка (ЕУ, ММФ), а уз помоћ којих се регија политички конституира као западна вриједност. Међутим, након што је Русија својом новом вањском политиком према регији поступно почела ширити свој утјецај у регији, администрација Доналда Трумпа поновно је преузела изравну иницијативу (Црна Гора, Македонија, Kосово). С чврстом намјером да спријече покушаје Москве у ширењу свог утјецаја на Балкану, Сједињене су Државе појачале своје активности у регији које за сада укључују, поред наметања одређених кадровских рјешења државама Западног Балкана, те снажних изравних притисака на владе како би се дистанцирале од политичког и економског (првенствено енергетског) утјецаја Русије на Балкану, свакако и разноврсне аспекте меке моћи (софт поwер), првенствено усмјерене на финанцијску и логистичку потпору прозападној опозицији, при чему су невладине организације незаобилазан инструмент стратегије.

САД су се дуго ослањале на ЕУ, међутим, након неуспјеха (пропасти) њезиних вањскополитичких амбиција у Сирији, Украјини, али и на Балкану, поставља се питање, постоји ли Еуропска унија још увијек као глобални али и регионални чимбеник? Наиме, њезине либералне „вриједности“ све су мање примамљиве, што води деградацији моћи ЕУ-а и њезиних институција, те процвату национално-суверенистичких покрета, што ће у будућности водити према стварању неформалних и формалних политичких и економских савеза који ће Еуропу, тиме и регију, могуће удаљавати од данас превладавајуће атлантистичке агенде и идеологије. Сједињене Државе су свјесне да слабљење утјецаја ЕУ-а на земље Западног Балкана може бити искориштено од стране Русије и Kине за јачање њиховог геополитичког и геоекономског утјецаја у регији.

То је регионални контекст у којем Србија настоји балансирати између Запада и Русије. Иако је од 2012.г. у статусу кандидаткиње за чланство у Еуропску унију, Србија тврдоглаво инзистира на војној неутралности, чему никако не иде у прилог њезино сигурносно окружење. Наиме, Србија је окружена чланицама НАТО-а – Хрватска, Мађарска, Црна Гора, Бугарска и Румуњска, а снаге НАТО-а снажно су присутне и на Kосову (KФОР, Бондстеел) и Македонији, што се свакако рефлектира на њезин геополитички положај. Надаље, Србија је и чланица Партнерства за мир (ПФП) и проводи реформу војног и сигурносног сустава према захтјевима и стандардима НАТО-а, међутим, истовремено гради и чврсте везе с Еуроазијском економском унијом (Споразум о слободној трговини с Русијом као и с Турском, улазак у бесцаринску зону слободне трговине…), чланица је Снага заједничке сигурности (заједничке војна сурадња војне вјежбе, наоружавање…). Србија има статус проматрача у Организацији колективне сигурности (ЦСТО – Цоллецтиве Сецуритy Треатy Органисатион), а оно што особито смета Сједињене Државе, је чињеница да је Србија одбила примијенити режим санкција према Русији.

Србија је јако подијељена у свом националном бићу! Док већина грађана жели бити дио Еуропске уније, Срби ипак тешко заборављају неке конкретне потезе Запада према њима – бомбардирање НАТО-а 1999., као и изравну потпору самосталности Црне Горе (2005.) и Kосова (2008.), чија је посљедица територијално декомпонирање или “сужавање“ Србије. Србија је, такођер, тренутно изложена приједлозима (или захтијевима?) да трампи територије на југу Србије (Међвеђа, Бујановац) за Сјевер Kосова. Без обзира што су Црна Гора и Македонија већ у окриљу Запада, те што се ради о једној од најсиромашнијих еуропских држава, за Сједињене Државе нова геополитичка архитектура регије није посложена без овладавања над суверенитетом Србије. Стога је за очекивати да ће идеолошки и војни притисак на државе регије које још нису чланице НАТО-а јачати, при чему ће цресцендо пропагандне кампање анти-руске хистерије свакако корисно послужити томе циљу.

У регионалну „велику игру“ у којој је Србија балансирајући, али слаби геополитички играч који настоји инзистирати на неутралности (читај неовисности), недавно се умијешао и турски предсједник Ердоган. Унаточ чињеници да су Србија и Турска природни геополитички ривали чији се геостратешки интереси заправо разликују, специфичност тренутних међународних констелација резултирала је тактичким приближавањем двију земаља, особито на подручју енергетике али и других економских инвестиција. Турска, која претендира да постане еуроазијска регионална сила, као држава пролази кроз озбиљну геополитичку транзицију – од посвећене савезнице НАТО-а и вјечне кандидаткиње за пријам у ЕУ, Ердоган се све више окреће према савезништву с Русијом. Договор је могућ и на Балкану: док Турска сања Отомански империј и обнову моћи у регији, Србија види могућност да уз помоћ турског утјецаја трајно пацифицира ђелове муслиманског становништва, особито на Санџаку и у БиХ чији је утјецај дестабилизирајући по њезине националне интересе. („Зелена трансферзала“ или тзв. „Исламски лук“ појам је који се односи на низ територија насељених балканским муслиманима – Турска, Бугарска, Македонија, Албанија, Санџак, Kосово и Босна и Херцеговина). Вучићева стратегија трајног помирења Србије и Бошњачких муслимана савршено се уклопила у Турску визију регије. Надаље, Србији одговара и да Турска јача свој вјерски утјецај, који је ипак битно различит од утјецаја Саудијске Арабије и њезине вехабијске интерпретације ислама који се снажно осјети у БиХ и на Kосову. Ердоган, суочен са сепаратистичким тежњама Kурда, у овом се тренутку противи великоалбанским претензијама.

Иако придруживање Србије Еуропској унији за Русију уопће није спорно, њезина војно-сигурносна оријентација представља проблем и за САД, као и за Москву. За Србију, која се нашла под снажним притисцима америчке (и еуропске) политике, у овом је тренутку можда највећи изазов како рећи не Владимиру Путину. Бројни амерички мисионари – од Викторије Нуланд, Јоеа Бyдена, сенатора Рона Јонсона до Хоyт Бриан Yеа, у протеклој су години ходочастили Београд настојећи га присилити на геополитички заокрет. Kао што је амерички велепосланик у Београду, Kyле Сцотт, као стални коментатор политичког живота у Србији одавно скинуо „дипломатске рукавице“, и Хоyт Yее, замјеник помоћника државног тајника САД-а, недавно је сасвим отворено изнио можда и посљедњу понуду Стате Департмента Србији. Хоyт Yее је дипломат с искуством на Балкану, био је замјеник америчког велепосланика у Загребу, те пред референдум о самосталности Црне Горе, 2006.г., велепосланик у Подгорици, могући је и нови велепосланик у Македонији. Наиме, његова порука српском премијеру Александру Вучићу, да Србија не може сједити на „двије столице“, подигла је велику прашину у Београду, поглавито због изразито недипломатске праксе којом се врши притисак на лидера једне суверене земље. Хоyт, за којег Милорад Додик каже „ко да је неки ђаво“, убрзо се испричао, наводећи, како његова изјава није била ултиматум нити упозорење, већ само савјет како би Србија убрзала пут према ЕУ. Након изјаве да Русија злоупотребљава Србију како би изазвала каос и рат на Балкану, украјински је велепосланик у Београду, Олександар Александровић, постао персона нон грата те је повучен у Kијев на конзултације будући да је недипломатски отворио питање учешћа српских плаћеника на руској страни у ратним сукобима у Украјини. Овај дипломатски рат који се води у Србији, додатно је потпалио Александар Чепурин, руски велепосланик у Србији који је професионално извријеђао Хоyта, рекавши, да је позорност коју су српски медији придали његовим изјавама претјерана, будући да се ради о „седамдесет петом замјенику двадесет четвртог помоћника замјеника министра вањских послова САД-а“ који уз то „није ни сусрео Доналда Трумпа, као ни Реxа Тиллерсона јер су то различите разине“. Изјаве руског велепосланика снажно су осудили представници српске прозападне опозиције (Саша Јанковић, Драган Шутановац, Ненад Чанак, Вук Јеремић, Борис Тадић и Саша Радуловић), наводећи, да Србија не планира постати „руска губернија“ и да се држава коначно треба опредијелити, заправо, без фиге у џепу усмјерити према чланству у ЕУ.

Постаје очито како за политику балансирања између двију сила и остајања на позицији војне неутралности, Александру Вучићу преостаје све мањи маневарски простор. Наиме, Србија је тренутно у већ виђеном статусу држава на које се Америка фокусирала. Иако би само коју годину прије, хуманитарна интервенција с циљем заштите људских права и демокрације вјероватно била изгледно рјешење, искуство неуспјеха у Сирији, као и неуспјех у организацији војног пуча у Турској, свакако утјече на приступ америчке администрације који ће несумњиво бити одмјеренији. Тако је нпр. америчка Агенција за међународни развој (УСАИД) намијенила два милијуна долара за потпору невладином сектору Србије с циљем повећања информираности, ширења демократских вриједности, заштите људских права итд. Намјера је финанцирање активности прозападно оријентиране опорбе и кориштење њезиног потенцијала за креирање унутарњег сукоба. Управљање овим процесима преузима регионални уред УСАИД-а смјештен у Приштини, а руски министар вањских послова, упличући се додатно у унутарња збивања у Србији, успоредио је тренутну ситуацију у земљи с приликама у Украјини пред Мајдан.

 

Геополитика

Поделите:

2 COMMENTS

  1. Pametnija od SVIH ovdasnjih vajnih beogradskih „analiticara“. Nista zamumuljeno, oko i budali vidljivih stvari nikakvo pametovanje; jednostavno, sazeto, logicki vezano…
    Sve u svemu i po sadrzaju: i g r a nj e je zavrseno…

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here