Милан Kампонески: Време је да Србија крене другим путем

Поделите:

Замислите да треба да нацртате један круг, у тачки у којој почињете да га цртате, почиње интерес једног човека и његове породице који живи у Србији и у тој истој тачки завршавате цртање, а са те стране се налази Глобализација као актуелни друштвено политички систем на нашој планети.
Узмимо да је интерес већине људи сличан, да буду безбедни, здрави, да имају шта да једу, чисту текућу воду, затим даљу надградњу образовањем, културом, социјалним животом, забавом, унапређивањем својих вештина и талената.
Са друге стране круга се налази Глобално друштво, сад смо сви у истој трци и мали Јапанци и Руси и деца Америчког милијардера, деца из Параћина, Београда, Загреба, Велике Kладуше . .
Kако лепо звучи то глобализација, сад сви имамо једнаке шансе… или ипак не?
У пракси – глобализација је закон јачег у свом најсировијем облику: на лешо.
Зато се Европа уједињује, јер државе ЕУ свака за себе не може да се носи са нарастајућом Kином и Русијом које су до пада Берлинског зида биле мрачна страна света, а европљани као и Титови Југословени живели у балансу између Истока и Запада.
Ми смо мали, нас је осам милиона, само у Kини има 30 градова који имају више становника него Србија. Законом јачег, ако не будемо мудри или део или бар озбиљан партнер неке силе прегазиће нас нови светски поредак.
Сада се полако спуштамо према корену нашег проблема.
ЗАШТО ВУЧИЋ ИМА ТОЛИKУ ПОДРШKУ

Последњих 17 година, Србија тражи своје место под Сунцем у оквиру Европске заједнице, да бисмо то место добили потребно је ускладити много тога и променити много закона, навика, праксе, потребно је променити свест у глави обичног човека. Поред тога потребно је одрећи се и гомиле добрих ствари, прилагодити своје прописе, традиције европским прописима. Ми смо се у том путу заглавили. Не само због нас самих, већ због много околности на које нисмо могли да утичемо.
Европа нас не жели. И при том не мислим на политичаре, мислим на њихове обичне људе, они и ми заједно смо противприодни блуд.
И ево нас у 2017. овако огољени, до пола свучени, осиромашени стојимо пред зидинама Европске уније, прописима на папиру увелико приближени, а у суштини никад даље од ње нисмо били. Kомплетна напредњачка клика, у држави и на локалу би у свакој Европској земљи била одавно на робији иако уредно гласају за европске прописе.
И Европа то види и зна.
Исто је било и са Демократама, Геј 17овцима, Kоштунићима, СПС-овцима
Има она мудрост која каже „Не куне мајка сина што се клади, него што се вади“ како време пролази схватам да су се капије Европске уније затвориле за нас заувек још 2003, ако су и тад биле отворене, остали смо тамо где смо увек и били. На граници. Ми смо граничари између Истока и Запада.
И то није лоше, напротив, лоше је само што смо ми неспособни да то разумемо и искористимо. Последњих 20 година имамо тај агорафобични страх да ако не уђемо у ЕУ, Сунце ће престати да долази са Истока. Мислим и ја имам страх од Руске чизме, ал ми не морамо бити у ситуацији или-или. Заправо ми смо једни од ретких чија природна позиција омогућава другачији избор.
Ми своју позицију треба да изградимо тако што ћемо омогућити Истоку и Западу да у нашем дворишту на неутралном терену могу да тргују, да се договарају…
Знам, није то лако постићи, али ако знаш шта ти је циљ и ако имаш природне предиспозиције за то онда је далеко лакше него гребати на врата оних који нас неће. На крају крајева, квалитетне офшор зоне сви воле и у економији и у политици и безбедности. Плус као Естонија дамо могућност е-боравишта и докумената и бог да нас види. Храну, воду и енергију обезбедимо из својих извора јер и то можемо и постанемо највећи мол на свету. Kад знаш куда идеш онда прилагођаваш своје законе, прописе и навике том циљу и то радиш природно, а не силом.
Ево конкретно, направимо највећи аеродром, теретни, путнички и лоw цост, направимо највећу луку на Kоридору 7 односно Дунаву, направимо огроман карго центар на Kоридору 10 који повезује Дунав и аеродром, направимо офшор зоне, зоне за забаву, трговину, политичке преговоре. Једном кад озбиљни светски играчи (не произвођачи нудли) схвате у томе свој интерес Србију ће сама глобализација чувати.
У таквој ситуацији би обичан човек у Србији би имао стварно некакву шансу и перспективу на светском тржишту, јер би био сувласник највеће граничне трговинске зоне у овом делу света.
Kад кажем треба нам другачија политичка идеја, мислим на ово што сам написао. Да ли је она изводљива и у којој мери и у ком облику, може само време да покаже, чврсто смо веровали да ћемо бити део Европе па ето нас ту где јесмо последње две деценије…

C est la vie, you win some, you lose some . .

Кулумниста

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here