Ноам Чомски: Трамп прави лакрдије да сакрије право стање у Америци!

Поделите:

Говорили сте о разлици између Трумпових кловновских испада, који добијају неограничен простор у медијима, и стварних политика које он настоји да спроведе, а које пролазе готово неопажено. Верујете ли да он има било какве кохерентне политичке, економске или спољнополитичке циљеве? Шта су резултати првих неколико месеци Трумповог мандата?

На тај начин се скреће пажња јавности са заиста важних питања, што је вероватно очекивано, с обзиром на квалитете и склоности фигуре која је заузела централно место на позорници и људе који раде иза сцене. На једном нивоу, Трумп својим лакрдијама везује сву пажњу јавности за себе; више није важно чак ни како то ради. Ко се још сећа тврдњи да су милиони нелегалних имиграната гласали за Хилларy Цлинтон и тако одузели грандиозну победу „обичним људима“? Или оптужби да је Обама наредио да се у Трумпову кулу инсталирају прислушни уређаји? Саме тврдње које он износи нису важне. Битно је да се тиме скреће пажња са онога што се збива у позадини. Иза сцене, ван домашаја светлости рефлектора, тим најзагриженијих републиканаца вредно ради на спровођењу политика које имају за циљ да још више обогате њихово право бирачко тело: оне који поседују приватно богатство и моћ, „господаре човечанства“, да позајмим фразу Адама Смитха.

Те политике ће имати погубне последице за најшире слојеве становништва и будуће генерације, али они су неважни; републиканци о њима не размишљају. Они већ годинама раде на наметању тих деструктивних политика. Паул Рyан, на пример, већ дуго предлаже да се федерална администрација практично укине, осим оних њених делова који служе потребама интересних група које он заступа. Разлика је у томе што је праву природу својих предлога у прошлости увијао у досадне табеле и бројке, да коментатори не би на њих обратили превише пажње. Пошто је сада сва пажња јавности везана за последњи Трумпов скандал, Рyанов тим и извршна грана власти могу да раде на усвајању закона који ће ограничити права радника, укинути заштиту потрошача и тешко погодити руралне заједнице. План је да угасе програме здравствене заштите укидањем пореза којима су ти програми финансирани, да би тако додатно обогатили своје бирачко тело, и да демонтирају Додд-Франков закон којим су била наметнута преко потребна ограничења предаторским финансијским институцијама, које су незамисливо ојачале у епохи неолиберализма.

То је тек мали део рушилачког похода који је покренула Републиканска партија. Заправо, то више и није партија у традиционалном смислу те речи. Конзервативни политички аналитичари Тхомас Манн и Норман Орнстеин описују је као „радикални превратнички покрет“ који напушта подручје уобичајене парламентарне политике.

Велики део тог пројекта спроводи се прикривено, на затвореним седницама, уз ограничен увид јавности. Неке друге републиканске политике су отвореније, на пример повлачење из Париског споразума о клими, чиме су се Сједињене Државе изоловале као земља парија која не жели да се придружи напорима међународне заједнице да спречи еколошку катастрофу. Што је још горе, решени су да повећају потрошњу фосилних горива, укључујући и она најопаснија, као и да укину прописе о заштити животне средине и додатно смање улагања у истраживања и развој алтернативних извора енергије који ће нам ускоро бити неопходни за опстанак.

Иза тих политика стоје различити мотиви и разлози. Један од разлога је пружање услуга њиховом повлашћеном бирачком телу. Неки други разлози нису нарочито важни „господарима човечанства“, али су корисни за задржавање делова некада јединственог гласачког блока, будући да се партијска политика сада померила толико удесно да самим предлозима политика не могу привући гласаче. На пример, укидање помоћи за планирање породице не представља услугу „господарима“, који би издвајање средстава за планирање породице вероватно подржали. Али укидањем таквих програма осигурава се подршка еванђелистичког дела републиканске базе – оних гласача који нису свесни да се тако залажу за већи број нежељених трудноћа, што ће довести до чешћег прибегавања абортусима под условима који могу бити опасни и често смртоносни.

Сва кривица за насталу штету не може се приписати преваранту који номинално врши власт, помоћницима којима се окружио и силама које је ослободио у Конгресу. Неки од најопаснијих трендова које доноси Трумпов мандат надовезују се на иницијативе покренуте у Обамином мандату – иницијативе иза којих је, не смемо заборавити, стајао притисак републиканског Конгреса.

О најопаснијим трендовима јавност једва да је обавештена. Веома важна студија објављена у Билтену атомских физичара у марту 2017. открива да је програм модернизације нуклеарног арсенала који је спровео Обама увећао „укупну разорну моћ постојећих нуклеарних пројектила приближно три пута – а то је управо развој догађаја какав се може очекивати у земљи која жели да развије способност да поведе и добије нуклеарни рат тако што ће првим ударом уништити арсенал противника“. Као што се истиче у анализи, увећани нуклеарни капацитети угрожавају стратешку стабилност од које зависи опстанак човечанства. А застрашујући извештаји о катастрофама које су за длаку избегнуте и неодговорно понашање наших лидера у неколико последњих година јасно показују колико нам је опстанак неизвестан. Тај исти програм сада спроводи Трумп и то, уз претњу еколошке катастрофе, засењује све друге проблеме – а готово нико не говори о томе јер је сва пажња усмерена на кловна под рефлекторима.

Колико је јасна Трумпова представа о ономе што он и његови помагачи заправо раде – не можемо знати. Сасвим је могуће да је он аутентичан у својим поступцима, да имамо посла са некомпетентним и преосетљивим мегаломанијаком чија је једина идеологија он сам. А шта нам доноси доминација екстремистичког крила републиканске организације? То је сасвим очигледно.

Има ли било каквих охрабрујућих знакова промене на страни демократа? Или је време да размислимо о трећој партији?

Треба да размислимо о много ствари. Најзанимљивији део избора 2016. године била је кампања Берниеа Сандерса која је напустила оквире уобичајеног обрасца утврђеног у последњих 100 година америчке политичке историје. Бројна истраживања политиколога показују да се резултати избора мање-више купују; износ средстава уложених у кампању добар је индикатор изгледа за победу, и на изборима за Конгрес и на председничким изборима. То је и добар индикатор за процене какве ће бити будуће одлуке изабраних политичких представника. С друге стране, највећи део бирачког тела – они који се налазе на нижим ступњевима доходовне лествице – практично немају никакав политички утицај, јер изабрани представници који би требало да их заступају занемарују њихове интересе. Отуда нас не изненађује што је на изборима победио кандидат који је милијардер и ТВ звезда, уз значајну подршку медија: директну подршку једног од водећих канала за вести, Мурдоцховог Фокса и веома утицајних десничарских радио водитеља, као и уз индиректну, али једнако снажну подршку свих водећих медија који су били опчињени Трумповим лакрдијама и приходима од реклама који су порасли управо захваљујући Трумпу.

Сандерсова кампања, с друге стране, направила је заокрет у односу на тај модел. Сандерс је био готово непознат. Практично није имао подршку водећих финансијера, медији су га игнорисали или му се подсмевали и још се представљао као „социјалиста“, што је овде реч која изазива ужас. Упркос свему, он је најпопуларнија политичка фигура у земљи, и то убедљиво.

Успех Сандерсове кампање је показао да постоје опције које се могу искористити чак и унутар окошталог двопартијског система, упркос бројним институционалним баријерама које онемогућују излазак из њега. У Обаминим мандатима, Демократска партија се практично распала на локалном и државном нивоу. Та партија је одавно дигла руке од радничке класе, пре свега у оно доба када је Цлинтон својим трговинским и фискалним политикама ослабио производни сектор у Сједињеним Државама, који је некада обезбеђивао релативно стабилне послове.

Нема несташице нових предлога за вођење прогресивних политика. Програм који је развио Роберт Поллин у књизи Озелењавање глобалне економије нуди приступ који обећава. Гар Алперовитз у својим радовима посвећеним изградњи аутентичне демократије засноване на радничком самоуправљању нуди још један занимљив предлог. Практична примена таквих приступа и повезаних идеја јавља се у мноштву различитих облика. Неки од покрета који су настали као продужетак Сандерсове кампање активно раде на коришћењу тих нових могућности.

Такође, постојећи двопартијски оквир, мада има дугу историју, није уклесан у камену. Није тајна да су традиционалне политичке институције у индустријским демократијама последњих година угрожене налетом нечега што се назива „популизмом“. Тај термин се користи прилично неодређено да би се описао талас незадовољства, беса и презира према институцијама које су биле на челу неолибералне офанзиве, што је довело до стагнације за већину и спектакуларне концентрације богатства у рукама малобројних.

Ерозија функционалне демократије је природна последица концентрације економске моћи, која на добро познате начине прераста у политичку моћ, али овде су важни и неки дубљи разлози и општа начела. Владајућа доктрина нас учи да се одузимањем надлежности за доношење одлука од јавног сектора и преношењем тих надлежности на „тржиште“ осигурава најефикаснија заштита личних слобода, али стварност је другачија. Јавним институцијама на које гласачи у функционалним демократијама имају известан утицај одузете су надлежности и пренете на мале приватне тираније – корпорације које доминирају данашњом економијом – на које гласачи немају баш никакав утицај. Демократија се још директније сузбија у Европи: тамо је доношење кључних одлука препуштено трима институцијама – Међународном монетарном фонду, Европској централној банци и Европској комисији – чији представници не излазе на изборе, а рачуне полажу банкама и кредиторима из северних земаља, а не бирачима.

Такве политике имају за циљ да разграде друштво, у складу са чувеним диктумом Маргарет Тхатцхер којим је она описала своје виђење света – или тачније, свет какав жели да створи: свет у којем више не постоји друштво, већ само појединци. Маргарет Тхатцхер је тако несвесно парафразирала Марxов огорчени суд о репресији у Француској која је француско друштво претворила у „врећу кромпира“, у аморфну и неповезану масу у којој ништа не функционише. Прави тиранин у данашње време није аутократски владар – бар не на западу – већ концентрација приватне моћи.

Колапс центристичких владајућих институција био је очигледан на последњим изборима, у Француској половином 2017. и у САД неколико месеци раније, где су двојица кандидата који су успели да мобилишу широке масе били Сандерс и Трумп. Трумп није дуго скривао колико је његов „популизам“ лажан, будући да је одмах заштитио најштетније елементе старог естаблишмента. Ти процеси могу довести до распада ригидног америчког система једнопартијске владавине бизниса у којој се у вршењу власти смењују две фракције које се боре за подршку истог доминантног бирачког блока. То би могло отворити простор за настанак једне истински „народне партије“, чији је бирачки блок стварно бирачко тело земље, са начелима и вредностима које завређују поштовање.

Прва Трумпова посета страној земљи била је посета Саудијској Арабији. Како то тумачите и какав је значај те посете за политике на Блиском истоку? Шта мислите о Трумповим оштрим иступима против Ирана?

Саудијска Арабија је земља у којој се Трумп осећа као код куће: брутална диктатура, репресија (најпознатији су примери кршења права жена, али крше се и многа друга права), водећи произвођач нафте (сада ту позицију преузимају САД), земља огромног богатства. Резултат те посете је најављена продаја великих количина оружја – чему се Трумпови „господари“ наравно радују – а ту су и нека друга, мање извесна обећања. Један од резултата је то што су Трумпови саудијски пријатељи добили зелено светло да појачају срамну офанзиву у Јемену и дисциплинују Катар који показује за нијансу превише независности за укус саудијских господара. Иран је такође важан фактор. Катар дели лежишта природног гаса са Ираном и са том земљом развија трговинске и културне односе, што се не допада Саудијској Арабији и њеним дубоко реакционарним савезницима.

Амерички лидери и медијски коментатори већ дуго приказују Иран као изузетно опасну, можда и најопаснију земљу на планети. То сеже далеко у прошлост. У доктринарном смислу, Иран је двоструко опасан: та земља подржава тероризам, а њен нуклеарни програм представља егзистенцијалну претњу за Израел, ако не и за читав свет. Иран је толико опасан да је Обама морао да постави напредни систем противваздушне одбране уз руску границу да би Европу заштитио од иранског нуклеарног оружја – које чак и не постоји – а које би ирански лидери у сваком случају употребили једино ако их обузме жеља да заузврат истог тренутак буду претворени у прах и пепео.

То је доктринарни поглед. У стварном свету, подршка коју Иран пружа терористима своди се на подршку Хезболаху, организацији чији је највећи злочин то што стоји на путу још једној разорној инвазији Израела на Либан, и Хамасу, који је однео победу на слободним изборима у појасу Газе – што је преступ који је одмах изазвао оштре санкције и навео администрацију САД да размотри могућност државног удара. Истина је, и једна и друга поменута организација могу се оптужити за терористичке нападе, али то се не може поредити са улогом Саудијске Арабије у изградњи и одржавању мрежа радикалних исламистичких џихадиста.

Што се тиче иранског нуклеарног програма, америчке обавештајне службе су потврдиле оно што свако може и сам претпоставити: ако уопште постоји, онда је то део иранске стратегије одвраћања. Ту је и ретко помињана чињеница да би се све бриге везане за иранско оружје за масовно уништавање могле решити ако бисмо прихватили позив Ирана да Блиски исток постане зона без оружја за масовно уништавање. Проглашење такве зоне снажно подржавају арапске земље и највећи део остатка света, а блокирају га пре свих Сједињене Државе, да би заштитиле израелско оружје за масовно уништење.

Пошто се доктринарно тумачење проблема распада чим га поближе испитамо, остаје нам задатак да откријемо шта су стварни разлози непријатељства САД према Ирану. Неке могућности се намећу саме од себе. Сједињене Државе и Израел не могу да толеришу независну силу у региону за који верују да им припада и да у њему имају сва права. Иран који има на располагању опцију нуклеарног одвраћања неприхватљив је овим отпадничким државама које желе да на Блиском истоку раде све што пожеле. Али то није све. Ирану никада није опроштено свргавање диктатора кога је Вашингтон инсталирао у државном удару 1953, којим је разорен парламентарни режим у Ирану, као ни идеја да он има право да располаже сопственим природним ресурсима. Свет је превише сложен за поједностављена тумачења, али рекао бих да је то суштина проблема.

Треба се подсетити и на то да у протеклих шест деценија Вашингтон непрекидно напада Иран. После државног удара 1953, Америка је подржала диктатора кога је организација Амнестy Интернатионал оптуживала за најтежа кршења основних људских права. Убрзо по његовом свргавању уследила је инвазија из Садамовог Ирака уз подршку САД. У сукобу су погинуле стотине хиљада Иранаца, а многи су убијени хемијским оружјем. Реаганова подршка његовом савезнику Садаму била је таква да када је Ирак напао амерички брод УСС Старк, на којем је погинуло 37 америчких морнара, једина рекација је био благи укор. Реаган је такође покушао да Ирану припише одговорност за ужасне Садамове нападе хемијским оружјем на ирачке Курде.

Коначно, Сједињене Државе су и директно интервенисале у рату између Ирана и Ирака, што је довело до капитулације Ирана. После тога је Георге Х. W. Бусх позвао ирачке нуклеарне инжењере у Сједињене Државе на обуку за производњу најсавременијег нуклеарног оружја, што је изузетно велика претња за Иран, да не говорим о другим импликацијама. И наравно, Вашингтон је иницијатор оштрих санкција против Ирана које трају до данас.

Понављањем оптужби на рачун Ирана Трумп се придружио највећим и најрепресивнијим диктаторима. Игром случаја, за време његове блискоисточне турнеје у Ирану су одржани избори – који би, колико год да су мањкави, били незамисливи у земљи његових саудијских домаћина. Саудијска Арабија је истовремено расадник радикалног исламизма који трује читав регион. Али непријатељство САД према Ирану сеже у прошлост много даље од Трумпа и укључује и оне људе у Трумповој администрацији који се иначе сматрају „одраслим особама“ у његовом кабинету, као што је Јамес „Бесни Пас“ Маттис, секретар за одбрану. Овај анимозитет има дугу историју.

Шта нам можете рећи о стратешким аспектима односа са Корејом? Шта се може предузети да се овај све израженији сукоб стави под контролу?

Кореја је проблем још од краја Другог светског рата, када су наде у уједињење земље биле блокиране интервенцијама великих сила, за шта САД сносе највећу одговорност. Севернокорејска диктатура је вероватно најбруталнија и најрепресивнија диктатура у данашњем свету, али евидентно је да тамо покушавају и донекле успевају да остваре економски развој, упркос оптерећењу које представља огроман војни комплекс. Тај комплекс укључује, између осталог, све већи арсенал нуклеарног оружја и пројектила, што представља претњу за регион, а на дужи рок и за земље изван региона. Ипак, примарна функција тог асренала је одвраћање. Мало је вероватно да ће севернокорејски режим одустати од нуклеарног оружја докле год је суочен са претњом уништења.

Обавештавају нас да је велики изазов са којим се свет данас суочава изналажење начина да се Северна Кореја примора да замрзне свој нуклеарни и ракетни програм. Могуће опције су увођење додатних санкција, појачавање информатичког рата, застрашивање, инсталирање противракетног система ТХААД (Терминал Хигх Алтитуде Ареа Дефенсе), што Кина види као претњу сопственим интересима, па чак и директан напад на Северну Кореју – што би, подразумева се, довело до одговора коришћењем нагомилане артиљерије и разарања Сеула и Јужне Кореје чак и без коришћења нуклеарног оружја.

Али постоји још једна опција, која се углавном занемарује: могли бисмо једноставно да прихватимо понуду Северне Кореје да учини управо оно што од ње тражимо. Наиме, Кина и Северна Кореја су већ предложиле да Северна Кореја замрзне свој нуклеарни и ракетни програм. Али тај предлог је у Вашингтону одмах одбачен, исто као пре две године, јер подразумева и противуслугу: а то је обустављање претећих војних вежби које Сједињене Државе изводе на границама Северне Кореје, укључујући симулиране нуклеарне нападе бомбардерима Б-52.

Предлог Кине и Северне Кореје је прилично разуман: становници Северне Кореје се сећају да су били дословно сравњени са земљом америчким бомбама; многи се сећају и да су америчке снаге бомбардовале велике бране кад им је понестало других мета. У америчким војним часописима из оног времена публиковани су усхићени прикази узбудљивог спектакла огромних поплава које су уништиле усеве пиринча од којих зависи опстанак „Азијата“. То треба прочитати, то је важан део историјског сећања.

Понуда замрзавања севернокорејског програма нуклеарног и ракетног наоружања у замену за обустављање провокативних акција на границама Северне Кореје могла би бити добра основа за будуће преговоре који би значајно умањили нуклеарну претњу и можда окончали севернокорејску кризу. Упркос бројним запаљивим коментарима, имамо разлога да верујемо да би такви преговори били успешни. А ипак, иако се севернокорејски нуклеарни програм свуда описује као највећа претња са којом се тренутно суочавамо, предлог Кине и Северне Кореје је за Вашингтон неприхватљив и амерички коментатори га једногласно одбацују. То је још једно поглавље у срамној и тужној историји опредељивања за силу и онда када су могућа мирољубива решења.

Избори у Јужној Кореји 2017. могу донети зрачак наде. Изгледа да новоизабрани председник Мун Џае Ин жели да промени политику оштре конфронтације свог претходника. Он се залаже за испитивање дипломатских опција и предузимање корака за помирење, што је свакако напредак у односу на бесне претње и махање песницом, што може водити у праву катастрофу.

У прошлости сте изражавали забринутост за Европску унију. Шта мислите да ће се догодити када ослабе везе Европе са Америком и Британијом?

Европска унија пати од неколико фундаменталних проблема. Први проблем је јединствена валута без политичке уније. У оптицају је неколико солидних идеја о томе како би се могло сачувати оно што је у унији добро и променити оно што је лоше. Приступ који обећава је Вароуфакисова иницијатива ДиЕМ25.

Британија је често била сурогат Сједињених Држава у европској политици. Бреxит би могао подстаћи Европу да покуша да се избори за независнију улогу у међународним односима, а Трумпове политике које нас све више изолују од света ће убрзати тај процес. Док он гласно прети и маше великом батином, Кина би могла преузети водећу улогу у креирању глобалних енергетских политика, ширећи свој утицај даље на запад, па коначно и на саму Европу, захваљујући Шангајској организацији за сарадњу и Новом свиленом путу.

Могућност да Европа постане независна „трећа сила“ забрињава америчке стратеге још од краја Другог светског рата. Већ дуго су у оптицају идеје као што је деголистички концепт Европе од Атлантика до Урала, или, касније, Горбачовљева визија јединствене Европе од Брисела до Владивостока.

Шта год да се догоди, Немачка ће сигурно задржати доминантну позицију у европским пословима. Необично је видети немачку канцеларку, Ангелу Меркел како свом америчком колеги држи предавања о људским правима и преузима иницијативу, бар накратко, у решавању проблема избеглица док остатак Европа пролази кроз дубоку моралну кризу. С друге стране, инсистирањем на политикама штедње и параноичним страхом од инфлације, као и политикама подстицања извоза ограничавањем домаће потрошње, Немачка занемарује европске економске проблеме и нарочито тешку ситуацију периферних економија. Ипак, у најбољем сценарију, који није незамислив, Европа би захваљујући немачком утицају могла постати позитивна сила на светској сцени.

Шта мислите о сукобу између Трумпове администрације и обавештајне заједнице у Сједињеним Државама? Да ли верујете у „дубоку државу“?

Бирократија задужена за националну безбедност је веома снажна у Америци од Другог светског рата. Аналитичари који се баве националном безбедношћу били су запањени многим Трумповим испадима. Њихову забринутост деле и веома кредибилни експерти који подешавају време на Сату судњег дана, а казаљке су поставили на два и по минута до поноћи чим је Трумп ступио на дужност. Нисмо били ближе катастрофи од 1953. године када су САД и Совјетски Савез тестирали термонуклеарно оружје. Али не видим знакове да бисмо могли отићи даље од тога, да је на делу некаква завера „дубоке државе“.

На крају, док чекамо ваш 89. рођендан, морам да вас питам да ли имате неки рецепт за дуговечност?

Имам. Рецепт је једноставан. Ако сте на бициклу и не желите да паднете, морате увек ићи напред – и то брзо.

Ово је интервју из књиге „Глобално незадовољство: разговори о растућим претњама демократији / Глобал дисцонтентс: Цонверсатионс он тхе рисинг тхреатс то демоцрацy“, збирке разговора коју ће Ноам Цхомскy и Давид Барсамиан објавити у децембру 2017. Давид Барсамиан је награђивани аутор и уредник радијског програма Алтернативе Радио. Поред 10 књига које су приредили он и Ноам Цхомскy, објавио је и књиге са ауторима као што су Тариq Али, Хоwард Зинн, Едwард Саид, Арундхати Роy и Рицхард Wолфф. Живи у Болдеру, Колорадо.

Разговор водио Давид Барсамиан
TomDispatch

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here