Др Раjко Буквић: Баку неће постати Дамаск

Поделите:

У последње време на председника Азербејџана Илхама Алијева и чланове његове екипе обрушила се лавина критике од стране САД и Европе. Након што је Алијев начинио избор у корист самосталне спољне политике, њега стално окривљују за ауторитаризам, нарушавање права човека, пренебрегавање демократских вредности. Илустративно је да у 2015. на отварање првих у историји спортских Евроигара није допутовао нико од западних лидера. Уочи Евроигара немачки Бундестаг је чак донео официјелну резолуцију која осуђује „нарушавање људских права у Азербејџану”. Можемо се присетити и чланка у америчком Њујорк Тајмсу о „правозаштитној кризи у Азербејџану”.

Брисел такође значајно појачава притисак на Баку с циљем добијања промене унутарполитичког курса Азербејџана. Крајем септембра на заседању комитета министара Савета Европе (СЕ) генерални секретар организације Т. Јагланд иступио је за увођење санкционих процедура према Бакуу због „систематског нарушавања демократских принципа и права човека”. По изјавама Јагланда, Азербејџан не испуњава одлуку Европског суда за права човека (ЕСЧП) у односу на осуђеног за нарушавање друштвеног поретка лидера опозиционог покрета РЕАЛ И. Мамедова, прибројаног у Бриселу к „заточеницима савести”.

Западни лидери непрестано понављају да су заинтересовани како за стабилан развој Азербејџана, тако и за оне мегаенергетске и мегатранспортне пројекте који чине економске интересе Запада у региону. Али, како у том случају објаснити нескривену жељу да се појачају деструктивни политички институти који позивају на револуције, бескомпромисну и нелегитимну борбу с влашћу, свргавање председника?

Као одговор председник Азербејџана Илхам Алијев алудирао је на могућност изласка његове земље из Савета Европе. По његовим речима, циљани напади на Азербејџан изазивају разочарење у јавности. „Ако Азербејџан напусти Савет Европе, нико неће на то обратити пажњу, и у нашем животу ништа се неће променити – рекао је Алијев. – Ми нећемо постати ни богатији, ни сиромашнији. Ми испуњавамо своје међународне обавезе не ради тога да би се допали генсеку Савета Европе, који се налази на челу напада на Азербејџан. Ми то чинимо ради развоја наше земље”.

Алијев је такође напоменуо европским дипломатима да СЕ прети Азербејџану санкцијама и искључењем из организације, зато он види као природну „адекватну реакцију” локалних политичара, депутата, новинара и обичних грађана. При томе, председник Азербејџана препоручио је Савету Европе да обезбеди испуњавање више од 10 хиљада одлука Европског суда за права човека, а да тек потом говори о санкцијама у односу на Азербејџан, који испуњава одлуке ЕСПЧ – за разлику од многих европских земаља.

Стиче се утисак да евроструктуре, испољавајући суперпринципијелност у односу на Баку не примећују сличне проблеме у другим државама. Посебно, евробирократе мало интересује што од 2010. године Италија није извршила 2.350 судских одлука, а Молдавија не реагује на њих већ више од десет година. Укупно на данашњи дан остаје нереализовано 11 хиљада судских одлука ЕСПЧ. При томе, реч је о земљама с „развијеном демократијом” (Велика Британија, Француска, Шпанија и др.). Ипак, у односу на те оптуженике питање о ма каквим санкцијама се не подиже. Са стране Брисела то је јавна манифестација политике двоструких стандарда.

Па шта предлажу снаге које финансира Запад и које периодично мобилишу свој мали протестни електорат на рат с влашћу у Бакуу? Авај, у најбољем случају оне предлажу украјински сценарио, а у најгорем – сиријску варијанту развоја ситуације. Једва да Запад то не види. Зашто онда у једном кабинету западни представници стежу руку председнику Илхаму Алијеву, изражавајући потпуну подршку, а у другим кабинетима финансирају Мејдан ТВ која призива да се живописни Баку претвори у руине Дамаска? Очигледно, Западу је у Азербејџану потребан дамаски котао, јер како другачије објаснити стално нова финансијска улагања у организације револуционарног усмерења, које не скривају да се труде да подрију основе стабилне власти. Није тајна, да се за леђима тих организација скривају USAID, NED, EED и њима слични институти.

Не тако давно злогласни фонд NED – официјелни донорски институт Демократске странке САД доделио је више од милион долара опозиционим азербејџанским невладиним организација (НВО). Карактеристичан детаљ: фонд је одбио да достави азербејџанској страни списак НВО које су добиле грантове, док су Грузији где су Американци успели да чврсто успоставе утицај такви подаци били достављени. Јасно је да ће тај новац поћи на организацију нових кампања против азербејџанске владе, нових отворено непријатељских операција разрађених у Вашингтону.

С друге стране, Запад често нарушава џентлменске договоре с владом Азербејџана. Тако, официјелни Баку се после многобројних молби једне западне владе сагласио да пусти из земље опозиционара Емина Гусејнова, против ког је био покренут процес по криминалном члану. Данас Гусејнов у Швајцарској и за западне паре наставља да води подривачки рад против Азербејџана.

Ако је за Запад тако вредна стабилност која проистиче из створеног статуса кво, онда зашто дестабилизовати ситуацију рукама таквих агената утицаја као што је  Илгар Мамедов – лидер за океаном одгајеног РЕАЛ-а? Ко је звао Мамедова на америчку воjну базу? Ко је ширио наду у успех револуционарног дела? Зар су у Вашингтону толико наивни и чак и не претпостављају да су у Бакуу већ прозрели механизам финансирања РЕАЛ-а – најрадикалније и очајне организације азербејџанских опозиционара? Зар госдеповским чиновницима нису познати подстрекивачки позиви опозиционара Натика Џафарлија у друштвеним мрежама? А ако су познати, онда због чега и њему дају новац?

Ма како се Вашингтон осмехивао Азербејџану и уверавао га у искреност својих намера, у том осмеху не може се не видети некакву извештаченост, једва приметан фалш, лицемерну обману.

Друга опасност која може да проистекне из западних аналитичких центара је подривање световног карактера државе. Азербејџански СМИ пишу о озбиљним новчаним улагањима у пропаганду религиозног радикализма. Разумљиво је да се за Азербејџан води жестока борба, и западни политтехнолози покушавају да разраде различите стратегије, чији резултат треба да постане стабилна прозападна оријентација земље. Стога Баку не треба да се нада на промену приступа Запада поводом правозаштитног досијеа. Притисак на азербејџанске власти у најближе време ће се задржати и западни СМИ ће наставити да убацују материјале који компромитују окружење председника Алијева. Брисел ће под ма каквим изговором инсистирати – по могућности у ултимативној форми, на нужности кардиналних промена у унутрашњој политици Азербејџана, стављајући акценат на недостaтак у земљи демократије и на репресију цивилног друштва.

Очевидно, то је осмишљена и проверена политика. Али, ако Запад настави да притерује Азербејџан у угао, онда то, највероватније, неће оставити Бакуу други излаз него да пође на потпуну интеграцију с регионалним снагама и блоковима. Већ стиче реалне обрисе тројни савез Азербејџана с Русијом и Ираном, и истовремено се учвршћује нова геополитичка оса Русија – Турска. Та геополитичка трансформација у потпуности може да се заврши формирањем новог савезничког блока који у себе укључује Русију, Иран, Турску, Азербејџан и Казахстан.

Азербејџан и Русија су нафтно-гасне земље. Москва и Баку граде цевоводе лишавајући тиме САД европског тржишта скупог течног гаса. А њихов помоћник у тој ствари је – Турска као транзитна земља.

Азербејџану је важно да се Европа не меша у његове унутрашње ствари и да не разговара с њим на језику ултиматума. То би могло да буде корисно и Европи, ако је она извукла поуке из ситуацијје с Ираком, Сиријом и Либаном.

Др Раjко Буквић

ВИДОВДАН

 

 

 

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here