Александар Киш: Цариград жели да поврати своју доминацију у ПРАВОСЛАВЉУ макар и кроз раскол!

Поделите:

Нови раскол на линији Цариград-Москва део је глобалних геополитичких дешавања и тако и на тај начин га треба и гледати.

Одлука Цариградске патријаршије да призна аутокефалност Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата, која није призната ни од једне православне цркве, па самим тим и није део православља има за циљ одвајање украјинског православља од Моске. То је новост само за оне који нису упућени у геополитичка дешавања, али ни у религијска дешавања у региону.

Цариград, који је по почасти први међу православним црквама, дуже времена покушава да себи пронађе место у свету православља у којем се много тога догодило протеклих 20 и 50 године. Првенствено се мисли на појачавање утицаја Руске православне цркве у православном свету. Све да тај утицај и није експанзионистички, Руска црква има изузетно велики број верника, и одличне односе са Руском државом, која је пак светска сила, те самим тим и својој Православној цркви даје стратешку позицију у односу на све друге православне цркве, а и саму Цариградску патријаршију. Званично и сама Москва је под ингеренцијом Цариграда, с тим да је Цариград само почасни, први међу једнакима, а Москва далеко јача, већа и самим тим значајнија од једног религијског реликта историје попут Цариградске патријаршије.

Сукоби и трења између Москве и Цариграда трају од момента када је дошло до ослобађања Москве од стега комунизма, па и нешто раније почетком ХХ века, али интензивнији сукоб почиње обновом православља након комунизма у Русији. Од тог момента Руска црква постаје значајнија и јача. Иако није имала експанзионистичких циљева, почела је да баца сенку на Цариград самом чињеницом да је Москва постала велики центар и политике унутар Православља, али и далеко значајнији духовни центар од Цариграда.

Иако су и раније у историји Цариградски свештеници покушавали на све начине да остваре свој утицај првенствено на Балкану, ова данашња одлука о признавању Украјинске цркве има далеко јаснију политичку позадину. Најновији напад Запада на Русију огледа се у присилном брисању сукоба међу православним земљама, посебно у виду експресног примања Црне Горе у НАТО, и насилној смени власти у Македонији као и “чудотворног” договора Ципраса и Заева о имену Македоније и експресном уласку и сте у НАТО – а све то у смислу прилично хистерично-шизофреног циља наводно истискивања Руског утицаја са Балкана – који искрено речено је био толико слаб да ни своје стратешке циљеве око трасирања гасног тока преко Балкана Русија није успела спровести.

Следећи корак био је заоштравање и најпосле рушење добрих односа Грчке и Русије, када је већ именовани Ципрас оптужио Русе за васколике зле намере, читајући иста упутства као и Мило Ђукановић, који је пре пар дана устврдио чак да су Руси намеравали да га отрују као Скрипаља. Та његова реченица је јасан одговор из чије кухиње све ово заправо долази.

Дакле све православне земље треба одвојити од Русије. Што је прилично чудно јер је очигледно овај план правио неко ко се нимало не разуме у односе у Православљу нити у односе Словенских и Балканских држава са Русијом, где искрено речено ретко која Православна држава уопште има добре односе, не са Русијом него често ни са суседним Православним државама. Једноставно Православне цркве су углавном националне или су пак под патронатом неког другом православног центра, а да то у опште није Москва. Неразумевање иде дотле да се на интернету може наћи податак да је Цариградски Патријарх “Духовни вођа свих православаца” – иако већина Православаца није ни свесна да постоје ни он сам, а ни Цариградска патријаршија.

Но, шта ту Цариград има да добије?

Како смо рекли, Москва је постала главни носилац Православља. То се јасно видело у доба када је покренут Екуменски дијалног. Папа Бенедикт је јасно ставио до знања да веома жели уједињење Хришћанства, међутим њему је било јасно да мора да води двоструки приступ Православљу: Формални са Цариградом као само номиналним центром православља, и са Москвом као највећом Православном заједницом без које је сваки разговор беспредметан.

Цариград има само око 5 милиона верника укупно, с тим што у самом Цариграду нема више од хиљаду православаца, а остали су ван територије Цариграда, претежно у дијаспори. Српска Православна Црква је дакле већа од Цариградске Патријаршије. Ту је и проблем. Цариградска патријаршија нема контролу над целом Грчком – само делом севера те земље, али зато има контролу над Грцима и делом Украјинаца у расејању.

Цариград је дакле био поприлично скрајнут разговорима Рима и Москве и жарко је желео да повећа свој утицај. Рим је више из куртоазије, а мање из стварних намера сарађивао са Цариградом, што је опет довело до негодовања у Москви, посебно што је Цариград и раније желео да прошири свој утицај на територију бившег СССР.

Садашња дешавања су политички подухват НАТО и Запада, са циљем стварања неке врсте “Новог православља”, са центром у Цариграду, а што даље од Москве. И ту има доста места да се шири утицај Цариграда. Сијасет непризнатих Православних Цркава које би радо у замену за признавање аустокефалности признале јурисдикцију Цариграда над њима – чак и повећање ингеренција Цариградског Патријарха, можда до нивоа “Источног папе”. Ту су прве тзв: Македонска и Црногорска Православна црква, које ће без устезања прихватити конролу Цариграда у замену за аутокефалност. Канонске православне Цркве у НАТО земљама испрва би биле неутралне али би касније признале аутокефалност нових православних Цркава као и веће ингеренција Цариградског патријарха, као неке врсте верског гаулајтера над Православљем у НАТО и ЕУ (Гаулајтер је нацистички гувернер постављен од стране врха нацистичке партије да буде управник свим пословима у неким географским областима).

Тако би макар присилно и политички, Цариград постао значајан центар Православља и на вештачки начин добио своје “поданике” којих му мањка. Просто речено, вампир би добио трансфузију крви, у виду готово замрле цариградска патријаршије која добија “нове душе” у виду милиона Православаца у Источној Европи, а са друге стране НАТО и ЕУ добијају своје послушно Православље које ће бити под контролом патријарха Цариградског. Следећи корак након тога био би дисциплиновање непослушних православних цркава и свештенства у аутокефалним православним црквама где би Цариградски патријарх преко повећаних овлашћења почео сам да шаље свештенике по Бугарској, Румунији, Србији, и широм Европе, наравно они би били политички коректни и у складу са ЕУ полит комесарима.

То се већ догађало и раније и сукоби Бугара, Срба и Румуна са Фанариотима – Цаиградским експонентима су давнашња појава. Цариград је за време Турског царства покушавао уз благослов Султана и порте да оствари утицај над православним житељима, боље рећи сужњима Отоманског царства, што му доцније није успело. Сада ће то покушати преко Брисела.

Александар Киш

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here