Александар Киш: Иди Амин, Бокаса и Мило

У бити Афричког диктатора је да су сви Хришћански свештеници и мисионари издајници и страни шпијуни а Хришћанске заједнице и цркве - легло змија које хоће да задави нове и младе независне Афричке државе! Тако Милу смета СПЦ.

Поделите:

 

И после МилаМило. То ће бити парола када Мила више не буде на политичкој сцени Црне Горе. Огољени диктатор који је целокупно Црногорско друштво претворио у породични бизнис. Црна Гора не постоји као права независна држава а то није (ово са подсмехом режиму у ЦГ кажем) – кривица СПЦ, већ самог Мила. Црна Гора је власништво Мила Ђукановића и његових послушника. Као таква, падом Мила, она ће се распасти и као друштво и као држава, могуће чак и у грађанском рату.

Као стари комунистички апаратчик, којем Лукашенко може само да позавиди, Мило Ђукановић, човек чији је интелект на нивоу Хрушчева, или биљеБрежњева, уништава све што би могло да буде препрека његовој власти и хегемонији. Кријући се из комунизма, потом из Српства, а најпосле иза НАТО пакта плагирајући Црногорску државу, само из потребе да својој авлији да неки звучан назив. Некада поносно Црногорство, разбио је маљем.

Да се не лажемо, прво су му били сметња Туђман и Дубровник, јер Мило није могао да види себе у постјугословенском друштву, па му није био никакав проблем да изиграва Српство и налик краљу Николи опседа Скадарпардон, Дубровник. Дудуше ни један ни други нису добили оно што су освајали. Потом се окренуо против Момира Булатовића и Мислошевића, јер је схватио да у СР Југославији не може да буде калиф уместо калифа и да је у ствари политички безначајна личност, без икакве тежине, знања или умећа, без зрнца државничког у себи.

Зато је морао да уништи све око себе. Мало Дубровник, мало више СР Југославију. Почео је да измишља и свој језик, и Бога ми, своју цркву.

Али има лукавство. То му се не може оспорити. Попут Совјетских апаратчика уме да се реши препрека, али му је интелект и даље ХрушчевскоБрежњевски.

Сваки политички безначајни и државнички импотентни лик тако ради. Свако без имало корена у политици, без имало политичке тежине има тенденцију да себе поновоизмишља”. Тако је МилоизмислиоМила! На исти начин као што је наредник Иди Амин прогласио себе замаршала, као што је капетан Жан Бокаса себе прогласио царема своју Централноафричку Републикуцарствомисто тако Мило Ђукановић себе проглашава шефом Црне Горе, коју издваја из заједнице са Србијом.

На исти начин на који Иди Амин себе проглашава за фелдмаршала, мора да осигура своју власт. Непријатеље види свуда око себе, јер ус непријатељи потребни да би се владало. Окреће се против оних који се значајни, признати и успешни. Све белце у земљиа то су углавном доктори, научници, присиљава да клекну пред њим и закуну му се на верност. Потом му смета Азијска заједница која има трговину која цвета и чини Уганду просперитетномна силу отима и избацује Азијате, смао да би упропастио економију. Али врхунац је што му н акрају као свим Афричким диктаторима сметајуХришћани. Скоро сваки Афрички диктатор хапси, или протерује Хришћанске свештенике и мисионаре. Тако Милу сметају Срби и Српство.

У бити Афричког диктатора је да су сви Хришћански свештеници и мисионари издајници и страни шпијуни а Хришћанске заједнице и црквелегло змија које хоће да задави нове и младе независне Афричке државе! Тако Милу смета СПЦ.

Сваки Афрички диктатор у једном трентуку своје владавине, попут мила Ђукановића напада традиционалну цркву коју види као колонијалну опасност по своју владавину и ослања се надомаћурелигију, углавном анимизам, тотемизам, стара веровања и понегде Ислам.

Хришћанска црква је погубна јер не пристаје да буде верна диктаторупардон, председнику ново створене државе и самим тим је опасност по његову власт. А поштодржава то сам јапроглашава цркву за непријатеља и прогони је.

Србија му је непријатељ. Попут Иди Амина, Мило је прво био велики Србин, потом Србомрзац. Иди Амин је за себе тврдио чак да је рођак краљице Елизабете.

А онда се обрушио на ту исту Британију али и све околне државе које је прогласио непријатељима.

Милу Ђукановићу Српска Православна Црква заиста јесте непријатељ. И заиста јесте препрека апсолутној власти. Боји се. Боји се некога и онога што се није покоравало ни Османлијама ни комунистима. Зна да се неће ни њему.

Истина, Мило Ђукановић се боји. Ускоро можемо очекивати и физичке нападе на свештенство као у Африци, или можда чак и убиства непослушних свештеника, попут бискупа Оскара Ромера, убијеног од стране диктатуре у Сан Салвадору, на правди Бога када је устао против режима. Ништа нијеј искључено у Афричкој диктатури.

А Мило се боји. Има једино чланство у НАТО пакту иза себе, што му и није нешто од помоћи јер су пали и Салазар ипуковнициу Грчкој. Зато зна да има мало времена. Оно од апаратчика совјетског типа му то говори. Он једноставно не разуме деморкатију. Схватите, човек у свом животу, никада али никада није изгубио власт, изборе или био у опозицији. Зато је и опасан. Може да намерно изазове грађански рат само да би звао НАТО у помоћ.

То што је тиква без корена у политичком смислу га је и навело да државу толико приватизује да његове симпатизере назовуМилогорцимаје довело до тога да он и ДПСи будуЦрна Гора. Његовим падом, уместо благе транзиције и демократизације, цело друштво разбиће се у парампарчад. Оно једно једино што је резултат Молове политике је уништење Црне Горе и Црногорства.

Александар Киш

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here