Александар Киш: Пооштравање закона и судствo

Поделите:

Законодавство и судство морају да прате време и да буду у складу са њим. Тешка времена морају да рађају тешке законе и тешке пресуде.
Један од проблема нашег друштва је тај да се само друштво потпуно изменило, а да га ни законодавство ни судство нису пратили.
Практично живимо у свету криминала, материјалних користи, вишка материјалних средстава што само по себи узрокује појаву и корпупције, крађе и криминала.
Из социјалистичког друштва где акумулација новца једноставно није постојала и у коме су услед тога кривична дела везана за новац била далеко мања, готово непостојећа, ушли смо безглаво у потрошачко друштво – где је новац и грабеж истог – све.
Самим тим преко ноћи променили су се и друштвени поредак и друштвени узори. Kроткост, солидарност према ближњима и незнанима, као и самопрегор нису део само социјалистичке традиције већ вуку корен из Хришћанства и Православне доктрине учења, на шта се после II Светског рата комунизам тј социјализам само надовезао измишљајући “социјалистички морал”. Било како било, презир према новцу преко ноћи постао је пожуда за новцем. Одједном нашли смо се у друштву у којем су насиље и алавост на новац постали сасвим легитимна и нормална ствар. Рат, санкције, па опет рат и ко зна шта у круг су харали овом земљом затирући остатке друштвеног морала.
Са друге стране наши закони – нису се мењали. Поготово се није мењао ДУХ закона. Тај ДУХ ЗАKОНА је далеко важнији од самих параграфа законика. Он одређује “шта је писац хтео да каже” и тај дух најчешће формирају и тумаче – тужиоци и судије. Дакле, није само проблем у томе шта пише у закону, какве су казне за која кривична дела, већ како ће тумачити закон, како ће га у пракси спроводити тужиоци и судије.

Наши закони су прављени у доба социјализма. Тада криминал, насилни злочини, економски злочини практично нису постојали. У социјализму, чак је окривљени имао далеко више повластица.
Да ли знате да до пре 10 ак година, признање окривљеног пред органима реда – апсолутно се није важило на суду? Истина је. Могли сте да кажете, “Јесте, убио сам га тим и тим, на тај и тај начин”. Социјалистички законодавац претпостављао је могућност да је изјава можда изнуђена или дата под притиском те је суд није узимао у обзир.

Закони су и даље остајали слепи на промењене околности. Физичко насиље, силовање, крађе, су били изузетно благо санкционисани. Опет, до скора – а деценијама уназад у оној “Лепој Титовој Југославији” и социјализму, дефиниција силовања је била “Насилна обљуба мушкарца над женом, са којом није у браку”
Дакле – Муж није могао да силује жену, нити мушкарац мушкарца, нити жена жену, нити жена мушкарца.
Иако је то временом мењано и то углавном јер су Европски представници плакали када су гледали какве небулозе пишу у нашим законима, а не зато што смо ми то желели, глобално се мало шта променило.
Самоодбрана је још увек табу тема у Србији. У земљи у којој плаћене убице раде као што су некада радили тапкароши бископских карти, држава обичног грађанина терорише претњама о прекорачењу самоодбране, а не дај Боже да употребите ватрено оружје у самоодбрани.
Ако пребијете лопова који вам је упао у кућу, реално, добићете већу казну него да сте силовали неку жену.

Тужилаштво и судови су још већи проблем. Мало их је добрих и иквалитетних. Мало их се у опште занима за свој посао. Већина њих крије се иза професије, дословце примењујући закон на тај начин да са себе скину одговорност. Шта то значи? На пример јавни тужилац ће из петних жила покушавати да вас процесуира и оптужи и на крају да вас суд осуди за прекорачење нужне одбране – као у познатом случају Сашка Богеског – човека који је убио напасника који му је упао у кући. Наша тужилаштва су се према њему понашала као према најтежем разбојнику, неколико пута се жалећи на ослобађајућу пресуду.
То се зове лош рад, лош тужилац, лоше људство у државним органима. Kао на пример када би полицајац ухапсио Ал Kапонеа, а тужилац из петних жила покушавао да стрпа полицајца у затвор јер је можда прекорачио овлашћења приликом хапшења.
Такав начин рада – слепо скривање иза закона, и његова анти-интелигантна примена без квалитетног рада и жеље за правдом резултују крахом друштва, као што је пример код нас. А са друге стране исти тужиоци страхују од разних криминалаца или су – у још већој мери корумпирани. И то не новцем, митом, већ разним познанствима, рођачким и родбинским везама – да не причамо да се у судовима запошљавају читаве династије.

Судије су исти проблем. Нећу сада причати о миту или стандардној корупцији, јер постоји још већи и опаснији проблем. Не мешање у свој посао. Неквалитетан рад, и мешање у нечији други посао.
Наше судије досуђују преблаге казне. Отмица на пример као једно од најтежих кривичних дела, где се у САД добија доживотна, третирају се благо.
Претње физичким насиљем, потом, само физичко насиље, све до отмице и мучења, за наше судство ( и законодавство) су лакши облици кривичних дела.
Дух нашег судства још увек је социјалистички. На оптуженичкој клупи седи човек који је украо нешто јер је ето био гладан. И дух судства је деценијама уназад наклоњен оптуженима. Само што сада седи тешки криминалац или силоватељ. И да није повике у јавности за права жена, ни ту не би смо реаговали.

Истина је да су они почетак и основа криминализације друштва. Насилничко понашање, уз претње воде ка физичком насиљу, које се пак рачва ка: силовању, изнудама, рекету, проституцији и свему осталом. Наше судије и тужиоци све до саме појаве пребијања човека или жене – у опште неће реаговати. Углавном даваће условне казне или у најгорем случају – минималне.
Наш суд и наш закон и наше тужилаштво не разумеју основну чињеницу. Превентивног деловања. Сама ПРЕТЊА НАСИЉЕМ је далеко снажнија, и далекосежнија неог само насиље – али ми то не прихватамо. Уз просту претњу насиљем, можете контролисати читаве улице, градове. Јер људи знају да немају коме да се обрате за помоћ-
“Особа позната одраније полицији” значи неко ко је претио, можда и тукао неке људе, али никада није осуђен или пак осуђен условно па пуштен да настави свој посао. Полиција ухапси. Достави доказе. То је крај њиховог посла. Онда долазимо до већ поменутих тужиоца и судија. Ако уопште оптуже и предају суду, па ако у опште случај дође на ред и ако судија у опште добро казни. Жртва ће до тада патити 3 пута више него да је само ћутала и ништа није пријављивала.
Судије најчешће оптуженог гледају више као нажртву него саму жртву.
Тако је у свету позната категорија “Судија одбране” – у принципу то је судија ниског квалитета професионалног односа према свом позиву. И он то као и своје слабости покрива на тај начин што константно подржава једну страну у спору, најчешће оптуженог. Тако током процеса има тенденцију да одбацује све доказе које може да одбаци, прави проблема оптужници и практично се понаша као други адвокат оптуженог. Иако то није противзаконито, свакако јесте против морала и кодекса неког судског понашања. А таквих судија има и код нас када и полиција, истражни органи и тужилац муку муче са судијом који једноставно као да ради за оптуженог – и то на тај начин што практично корумпира самог себе.
Стара генерација судија отишла је са судске сцене и мали број судија остао је који су дорасли свом послу. Није ствар корупција, мито – иако и тога има.
Проблем је KВАЛИТЕТ самих судија. Није довољно ИСПУЊАВАТИ УСЛОВЕ који се постављају да будеш судија. То је тек почетак. Нису битне ни оцене са факултета – нису битне десетке, битно је знати бити судија, имати ауторитет и водити процес и доносити пресуде које у себи морају садржавати све квалитете – понајвише заштиту невиних, заштиту мира и поретка, али и пресуде које ће имати дух KАЗНЕ. На то се сасвим заборавило, да пресуда мора да буде и казна. Онаква каква ће да спречи кажњеног да понови недело и да заштити евентуалне будуће жртве.

Председник Србије је пре неки дан заједно са владом кренуо у пооштравање кривичног законика. Уводимо поново доживотну робију. Али то требе да буде још јаче. Још већи број кривичних дела обухватити доживотном казном – првенствено мислим на отмицу и слична дела. Из наведено пооштравање закона – треба извршити ревизију запошљавања судија. Треба пооштрити критеријуме – јер како смо рекли, добре оцене и испуњавање услова нису довољни. Често се показало да су судије са слабијим оценама на факултету биле далеко боље судије. И тужиоце и судије треба интервјуисати пре него што то постану. Потребно је запослити и професионална лица која врше те интервјуе. Бојим се да обични трговински ланац више врши проверу својих будућох запослених него наша држава. Битно је првенствено видети какав однос према правди и закону, према кривичним делима има лице које конкурише за место тужиоца или судије. И моралне назоре.
И тек онда, уз наведено пооштравање закона можемо да напредујемо у борби за декриминализацију друштва.

Александар Kиш

Поделите:

3 Коментари

  1. Ја не знам како се вама чини, ја памтим време 60-70-80-тих. Тада је било:
    – безброј џепароша по јавном превозу, возовима, железничким и аутобуским станицама, пијацама,
    – банде беспризорника харале су периферијом, али и забаченијим улицама најстрожег центра
    – биоскопску улазницу ниси могао да купиш, него код “тапкароша”
    – мангупи, поготово Цигани, отимали су младима паре чак и пред “Козаром”, харали по базенима
    – кола су крадена из спорта, да би се 90*-тих то претворило у привредну делатност
    – станови су пљачкани до гола.
    Почетком 90-тих сав тај криминални свет побегао је некуд где је више пара, нас оставио поштене, да се сећамо.

  2. Да – и силовања су била део фолклора. А сваку плавушицу Цигани и мангупи испипали би како год је негде стигну саму.

  3. Томислав Крсмановић: СУДСТВО СРБИЈЕ- СРПСКА ТРАГЕДИЈА, РИЈАЛИТИ ПУН СУЗА И KРВИ.
    ДРЖАВНИ И НАРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ 1- А ПРЕСУДЕ ДОНОСЕ “ У ИМЕ НАРОДА.“
    Председник Већа судија Врховног касационог суда Србије Слађана Накић Момировић је 23.11.2018.године исписала Пресуду Рев 795/2017, у поступку који траје од 1994.године , којом се одбија као неоснована Ревизија тужиоца Томислава Крсмановића, председника Покрета за заш титу људских права, у вези рехабилитационе накнаде штете изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 2430/16 од 13.10.2016.године ( Пресуда на линку- https://groups.yahoo.com/neo/groups/serbianforum/conversations/topics/45593).
    Судија Слађана Накић у овој Пресуди уствари признаје све аргументе тужиоца, да би ипак na крају гротескно одбила као неоснован његов захтев Ревизије, без иоле ваљанијег правног и било каквог другог образложења.( Одговор на Пресуду на линку-https://groups.yahoo.com/neo/groups/serbianforum/conversations/messages/45503)
    На делу је претња: Не желимо да донесемо закониту пресуду накнаде штете.Тако ми се хоће? Шта ми можеш? Доказ је да и после датума Решења о рехабилитацији Вишег суда у Београду од 14.12.2012.године, уместо престанка, насиља су настављена од стране истих починиоца, све до данашњих дана ( физички напади, претње смрћу, провале и пљачке стана, разарање личног рачунара, опструкције рада на њему, увреде, клевете, итд)..
    Слично се десило јуна- јула 1975.године, када су ме сместили насилно по казни у психјатријски азилум, да у мени изазову оправдан бес, победио сам тада злогласну казнену психијатрију СФРЈ.Доказ: широко призната моја књига Kaznena psihijatrija-ko je ovde lud-http://www.psihijatrija-ubija.info-tomislav-krsmanovic/ Сада ме се лаћају судије из замагљених сукоба и интрига кланова у правосуђу Србије, знајући моју промишљену борбеност, изазивајући ме, слично насилној психијатризацији 1975.године, овога пута да цео свој живот посветим обрачуну са највећим злом у Србији- потпуно иструлелом судству и изанђалим и издрнданим судијама и судиницама Србије.
    Да је законито и правично судство Србије најобичнија фарса је широко познато. ПАРТИЈСКО судство је заменило ПРИВАТИЗОВАНО СУДСТВО- лични сервис ТАЈКУНА. За народ Србије још нема судске правде. Судство Србије је државни и народни непријатељ број 1. Србија копни, са свих страна je изједају свакојаки прекршиоци закона.Будући да не бивају санкционисани од судова, бивају охрабрени, људождерски гутају живо месо Србије. А Србија не види суштину кризе. Судије су гробари Србије.
    Већина судија површно (погрешно) правда своје незаконите поступке: да је држава у кризи, да је све дозвољено да би се она спасла.Судије ће онда из побуда класне припадности стати у одбрану незаконитих приватизација и подешавати тајкунску транзицију; упињаће се из све снаге да по сваку цену онемогуће реституцију, рехабилитацију, лустрацију, и обештећења (одлагање да поумиру најорнији борци за правду, а са њиховим наследницима ће се лакше изаћи на крај, већина ће временом заборавити, или ће клонути немоћни да се изборе.)
    Судским органима је дато упутство да ни по коју цену не дају правичне накнаде штете, да не враћају одузету имовину, и да не обештете све оне који су од 1945.године до данас на било који начин оштећени незаконитим поступцима државних органа. Јер наводно држава нема новца, банкротираће, охрабриће безброј оних који ће почети да траже накнаде. Нажалост, судије слепо верују у овакве шарене лаже. Имовину није отео народ, него свакојаки енормни новопечени богаташи, тајкуни, мафијаши и криминалци, који су сви заредом били припадници различитих структура и сегмената државе.
    А ко ће и како сутра надокнадити оне који буду тражили накнаде данашњих произведених штета, јер многи грађани дан данас, чак и ако су судски рехабилитовани. трпе драстична ускраћивања њихових законских права? Зашто то држава не спречи?
    Судијска професија у Србији у својој бити је интердисциплинарна, правосудним кадровима недостаје шире образовање, они немају довољно знања за објективну перцепцију врло сложеног локалног и међународног окружења.Замор, притисци, несигурност радног места, страх, временски теснац, удружени са привилегијама и јагмом да се што више ућари у друштву ГДЕ СВИ КРАДУ, су тужна свакидашњица у правосуђу Србије. Поврх свега, ради се о кадровима који су плод методичне селекције засноване на типу личности, где нису битни стручност и етичност, него слепа послушност . (Аdorno. The autoritarian personality”.) Међу правосудним кадровима Србије је изразито присутно стереотипно мишљење, они виде оне ван групе као безначајне прашњаве досијее докумената у њиховим пренатрпаним сталажама, које једноставно треба само отаљавати, спремни су да олако пресуде онако како им суфлирају њихове надређене неформалне и формалне структуре, и то чине без икакве гриже савести, убеђени ” да тако треба.” Може се говорити о истинским идеолошким предрасудама у односу на већину обесправљених судеоника , ” оних ван групе ” Krech and Crutcfield.”
    Судије злоупотребљавају своја правничка знања да неуке и сиромашне судеонике који не могу да плате адвокате, преводе жедне преко воде. Правдају се да тако морају да им је наређено. Зашто онда понекад прекорачују овлашћење, непотребно киње, богате се, оргијају? Зар судски органи не препознају да бивају изманипулисани, да тако унесрећују свој народ, да стварају вечито незадовољство, уместо да изнађу мудра решења помирења и слоге, која постоје. Јер ако правда не буде задовољена, тињаће све убрзанији раздор у Србији.
    И судијама није нимало лако, иако имају високе принадлежности ( уз напомену да су ипак већина часни и поштени ), изложени су свакојаким притисцима, живе у страху, неки од њих имају осећај кривице или стида, и због тога пате ( има и оних којима такво стање у судству добро долази да се богате и изживљавају над незаштићеним судским судеоницима.).Многим судијама је нејасно, ко и зашто захтева неправичне судске одлуке, да ли “ одавде“ ,или неко “ споља?“ Виде да треба безакоње, али не схватају довољно зашто?
    Овакав франкенштајнски пројекат разрешавања кризе у Србији на штету народа, а у интересу моћника, је лишен разума и у својој бити је сулуд. И због овога, мафијашка власт у Србији састављена од недораслих и распамећених психопата и агресивних душевних болесника, је виђена на међународној сцени, од иоле уређенијих држава, као недорасла и аутсајдерска. Зато нас неће у ЕУ. Овдашњих лопужа се гаде и Русија и Кина ( Да су овде Кинези улице и тргови би били начичкани вешалама.)
    Поставља се логичко питање: зашто је поменута судиница Слађана Накић Момировић исписала такву очигледно потпуно нелогичну и сулуду судску пресуду? Одговор на ово питање треба превасходно тражити у чињеници да. јој је тако наређено. Али се ипак поставља питање логичне утемељености њених свеукупних поступака, структуре њене личности?.
    Име Слађана Накић Момировић, и имена њених колега и колегиница сличних судија и судијиница, се у оваквом брлогу провлаче у моме судском спору од 1994 године, и пре тога, од 1971.године, од нижих судова, Првог општинског суда ,Трећег општинског суда, до Вишег суда, Апелационог суда, Врховног касационог суда ,све до Уставног суда Србије. А управо су та имена на менију појединих таблоида. Описују их, као људе најнижих моралних својстава, “прелетаче“, који због таквих својстава стално опстају на функцијама, који отимају туђе станове, избацују друге на улицу, грабе за себе новац из свакојаких фондова, напредују захваљујући несавесном раду и “ услугама“, брзометно ступају у брак, разводе се, успостављају контакте са мафијашима, убицама, криминалцима, примају поклоне и девизе, имају засебне станове резервисане за ` састанке и разоноду“, да судије заљубљиве природе буду ближе изабраници свог срца“, или оне ожењеном човеку, живе у више станова, имају врло високе принадлежности, школују децу ван земље, путују по свету и монденским дестинацијама, мунђарошки обмањују “Америчка влада подржава све одлуке Високог савета судства.” Један таблоид тврди: Како изгледа, половина судија Апелационог суда у Београду могла би да заврши у одмах у затвору. Мужеви, жене, љубавнице, љубавници, баханалије, брачна неверства, абортуси, други направи дете, и ко зна шта још, ријалити. Таблоиди предочавају :Судије Апелационог суда у Београду и Високог касационог суда имају морал као даме са Железничке станице у Београду. У поступку грађане, који траже правду, дочекују судије чије су биографије умрљане сузама и крвљу.
    Жао ми је што ћу ово рећи, за судију Слађану Накић Момировић, која ми је изрекла Пресуду,“ у име народа“, у једном таблоиду стоји дословце: ,,У послу се пробијала спремношћу да ”друговима изађе у сусрет”. Нарочито је то чинила док је била судија Трећег општинског суда у Београду, где су је и чистачице затицале у необичним позама, како испомаже председнике судова, употребљавајући своја уста.“
    А да ли је њој жао што тихо убија мене и моје ближње? Особа која се тако понаша, а претендује да дели правду треба да буде спремна на истину.И да се не љути “ИСТИНА ЋЕ ВАС ПРВО УЖАСНО РАЗЉУТ ИТИ, А ОНДА ОСВЕСТИТ И“.
    Крајем 1980-их и почетком 1990-их година судиница Трећег општинског суда у Београду која ми је судила за вербални деликт, је зетечена у тоалету тога суда како прима немачке марке у гаћице. На дочеку Нове 1976 године у Истамбулу био сам сведок када је судиница Првог општинског суда у Београду, која ме је неосновано судски гонила, примила од горопадног Турчина у разголићени деколте новчаницу од 5о долара, изгубивши се са њим у тајанственој звезданој босфорској ноћи ( видети Сага о … ићима 3 Роман о Бриселу-http://enlite.org/sage/3.pdf-str. 974) . А колико је било корумпираних судија мушкараца у овоме маратонском судском поступку?
    У судству Србије се региструје раслојавање: на савесне и корумпиране судије ( Фестингерова коњитивна дисонанца). Уз мене стају оне судије из струје бораца за истинску реформу судства. Обећано ми је од часних појединаца из безбедоносних структура, да ће ми дати врло поверљиве и компромитујће податке .о судијама и судиницама из мога вишедеценијског досијеа. Најзад-Србија за Србију. А подоста података се налази у мојим преосталим документима након одузимања архиве 2000.године.
    Министар правде Србије Нела Кубуровић је лепа, и интелигентна.Таква је била и Снежана Маловић. Али обе нису за такву функцију, јер су младе и неискусне. И Никола Селаковић, је интелигтентан, али је био млад и неискусан. На њиховом месту треба да буду прекаљени адвокати правници. Избор оваквих кадрова је саботажа..
    Није никаква непрепознатљива тајна, да су судије Србије махом драстично оштећени појединци, не само морално и духовно, органски, него и душевно. Као таквим, мањка им исправна оријентација у времену, месту, и према другима, они очигледно погрешно процењују стварност.

    Описани поступци судинице Слађане Накић Момировић, и њених пајташа и пајташица, њен положај судије у највишем суду Србије су доказ трагичног стања у Србији.

    Да ли дотична Слађана Накић Момировић поседује савест – као једну важну особину коју поседују нормални људи?.Она се служи својим положајем да на мени и мукама мојих блиских, не бирајући средства, оствари своје циљеве.Зар она не схвата да савест на неки начин служи као кочница, да ће већина вагати своје поступке, тежећи томе да не повреде друге приликом остварења својих циљева. Међутим, без савести у склопу њених циљева, њу ништа не може да кочи, осим можда оних правила успостављених у оквиру корумпираног правног система друштва и државе чији је она службеница, који она умишља као неприкосновеног гаранта њене судбине. Такви поступци су својствени психопатама који болују од једне стварне менталне болести, која се може означити као – потпуни и неизлечиви недостатак осећања и емпатије.Потпуно су имуни на последице, које би нормалног човека испуниле осећањима срама или гриже савести. Зар она није свесна да својом одлуком упропашћава судбине више невиних људских бића?
    Зар она не схвата да и ја имам право да се браним, и да ја имам нечију заштиту? Нико овде није недодирљив?.Да ли је она свесна последица својих поступака?

    Записи из њене тужне биографије, у крвавој коцкарници што се зове српско правосуђе, у ријалитију Армагедону у судницама , ходницима и тоалетима судова, у становима за састанке и разоноду, виђени у склопу њених дугогодишњих пресуда, контрадиктирних и понекад гротексних поступака, у јагми да опстане, да што више ућари, да загризе у живот који брзо пролази, узимајући у обзир њену тегобну и злехуду личну судбину која из тога произилази ( написала је о томе читав научни рад), замор, неизвесности, притисци, несигурност радног места, страх, временски теснац, породичне неприлике- уствари све заједно одсликавају особу у дубокој кризи идентитета.
    Овога пута бих се детаљније осврнуо на функцију ОПАЖАЊА инкриминисане судинице ( keen and alert person). Информације из средине која окружује човека он сазнаје помоћу чула. Ови надражај иду од чула до елементарних ( примарних ) чулних центара у кори великог мозга, где се врши трансформација надражаја у осећај. Осећај ће се претворити у процес опажања, јер се ту осећај повезује са психичким искуством које је магацинирано у мозгу у виду енграма ( сазнања), у облику беланчевинастих творевина које чине основу у кори великог мозга.
    Ове беланчевинaсте материје могу мањкати у квалитету, у њима могу бити магациниране искривљене ( нетачне) информације. Судија Накић је добила нетачне информације о тужиоцу, кога су јој оцрнили, она лично га зна од раније као “ судског кверуланта, замајава се по судским ходницима.“Ипак, она увиђа да је он жртва, то је тако очигледно- због више стотина почињених повреда законских права, и појединих тешких кривичних деликата, све до покушаја убиства, утамничења у психијатријски азлилум и проглашавања неурачунљивим душевним болесником, кажњавања за вербална ненасилна дела, полицијских прогона, тешких повреда права из области професије, насилног растурања породице и брака, претварања у мучни статус подстанара у времену од 1982 до 1997.године, физичких обрачуна, полицијске заплене априла 2000 године 20 рукописа необјављених личних књига и 4.000 примерака либертаријанских књига ( пута 5 евра), употребе личног рачунара.
    Да ли она неадекватно употребљава енграме, услед непримерене селекције, због импулсивности, због крајње узнемирености? Уместо да размисли, да употреби исправан енграм-па није овај судеоник, кромпир, и он је људско биће, жртва је; она брзоплето селекционира погрешан енграм- ко му шмиргла уши, ко је он, он не зна ко сам ја.Може ми се. Па црно прогласи за бело,
    У инкриминисаној Пресуди Високог касационог суда, одбија захтев за накнаду нематеријалне штете, са нетачним образлажењем -да тужилац никад није био лишаван слободе. Енграм слаже док трепне. У Решењу о рехабилитацији Вишег суда у Београду из 2012 стоји: Томислав Крсмановић је био прогањан деценијама због политичких разлога , жртва злоупотребе психијатрије у политичке сврхе, има право на накнаду штете, лишаван слободе.
    Да ли је Слађана Накић у стању да исправно одреагује на свакодневне трауматичне догађаје у њеном животу, и шире, на тешке стресове и фрустрације њене професије? Да ли успева да их без последица по интегритет сопствене личности хармонично интегрише у општи резервоар сопственог ЕГО-а?. Органска и духовна изнуреност, импулсивност последично расклиматане и издрндане личности, поједини лични трауматични догађаји, или њихов низ, енграми који носе њена познавања струке, емоције, ставове, морал, културу, еволуирају изван ЕГО, ментално “несварени“, као несварена храна у нездравом желудцу. Започињу да воде сопствени живот, инспирисани све већим квантумима штетних емоција и енергије, шире се, све више испуњавајући просторе психе, расцепкавају јој личност. Осамостаљени поједини енграми судије Слађане Накић Момировић, као несварени ментални сателити “ ландарају“, као кошавом одлепљени олуци, руминирају: колега занесењак је био правичан, па није реизабран, да бих опстала и преживела морам гледати себе. А један други одлепљени обешењак јој изнутра мангупски намигује: пожури, чека те он, не гњави, живот је кратак, кад је бал нек је бал, мани се поповских будалаштина.
    Који од енграма њене расцепкане линчости је донео “пресуду“?
    Мој брат Милић, син Милан и његова мајка Александра Фон Сакс ( 1946-1 јануар 2019, из познате јеврејске породице која је средином 1930-их година из Немачке емигрирала пред нацистима у САД), сестричина Валерија којој су криминалци на дужности убили мужа, сви ми живимо на ивици беде проузрокованој насиљем наведених починиоца. Сестра Нада ( 1946-2010) је уништена сличним прогонима, преминула у крајње нељудским околностима. Нас лопови пљачкају од 1945.године.. А мој син и ја као најбеднији просјаци нисмо у стању да платимо сахрану несретне Александре.
    Дотле, поједини “ мудри транзициони бизнисмени“, милионери, и један милијардер , који су нам лично деценијама загорчавали живот, несвесни у шта су се упустили, сада притискају узнемирену и преплашену судиницу Врховног касационог суда да донесе незакониту пресуду. Њу су импулсивну и узнемирену злоупотребили. Није крива стока кад оде у зијан, крив је газда. Уствари, криви су и једни и други. DIVIDER ET IMPERA. Ja сам увек био за разум. Али има неразумних, који олако наседају на заваде. Надам се да ће ипак бити у стању да увиди последице безумничке охолости и силничке ступидности.
    Пресуда Уставног суда Србије још није донета.

    ;

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here