Александар Ламброс: Клеопатка српског активизма

Поделите:

 

Сећам се тренутка, мада не и повода (може бити да је било уочи неког од београдских прајдова, период у коме би мој србизам обично био у лаганој дефанзиви пред хомофобијом широких богу угодних народних маса) када сам на Твитеру разменио пар порука с Биљаном Србљановић (могуће био предложио и сусрет пошто смо обоје у том тренутку били у Француској). Биљана ме била запратила (па убрзо потом отпратила) а ја бејах толико опчињен да сам се тиме био похвалио на Фејсу, што је за мој пословични нарцизам врло необична ствар. Укратко, Биљана је харизматична.

Знам је из времена заједничког блоговања на Б92 (a да, и „Отворена врата“ пре тога) и сећам се да сам још и тада имао неких проблема с њом, односно с оним што пише, условно речено, али не могу да се сетим каквих тачно, а нема ни потребе за тим. Њена сасвим скорашња писанија дају више него довољног материјала за кратак осврт на интелект и морал ове велике српске драмске списатељице. Ако је уопште српска, пошто пише некаквим „нашим“ или српкохрватскобосанскоцрногорским језиком (не обавезно тим редоследом). Кажем, велика по чувењу, нисам је читао, мислим њене драме нисам, а сва је прилика ни да нећу. Одлегла ми је. Знам да би требало да сам у стању да одвојим личност уметника од његове уметности али слаб сам у тој дисциплини. Дешава ми се и обрнуто, да заготивим уметника кога нисам читао, Хандкеа на пример. Биће да је људски, ако већ не и по највишим интелектуалним стандардима. Нек ми се за олакшавајућу околност узме то да сам тога макар свестан.

Оно што ви овде треба да уочите је дужина трајања тог „одлегања“. Трајало је то. Питам се често колико је и шта је тачно потребно да неко сахрани свој интелектуални и/или морални интегритет? Вук Драшковић је, на пример, солидан писац (читао сам па лично оцењујем, више просечно добар него просечно лош, ако већ треба да га сместим негде на тој књижевној лествици). Али је, као човек, политичар и интелектуалац једна огромна ништарија. И сваки пут кад негде налетим да је неко пренео неку његову изјаву најискреније се запањим да може постојати било ко коме је релевантно шта Вук Драшковић има да изјави с обзиром на то да је тај човек свој интелектуални интегритет одавно сахранио. Шта Вук Драшковић о нечему мисли битно је исто као шта о нечему мисле Маја Гојковић, Ненад Чанак, Миљана Кулић, или Дара Бубамара.

Ако не раније Биљана Србљановић је свој интелектуални интегритет морала да занавек изгуби у тренутку у ком је написала, коментаришући неку књигу која се бави историјом Републике Српске, парафразирам – „да се сумирати прво је био геноцид па РС“. Навратићу се на то.

Да се претходно позабавим још мало том Биљанином заводљивом ноншаланцијом којом саму себе ослобађа одговорности сваке чињеничне тачности за изговорено или написано. Она је, поред тога што је харизматична и лепа. Не, бити харизматичан не подразумева нужно да сте и лепи, али она је ето, оба. Ноншаланцију коју себи допушта себи не би могле да допусте њене идеолошке другарице и другови какви су рецимо Сташа Зајевић, Наташа Кандић, Соња Бисерко, Гордана (Масни Брк) Чомић, социолошкиња Јања Беч Неуман или она несрећница лудачког погледа шатро новинарка и још шатрије интелектуалка Снежана Чонградин, као ни другови какви су ископлексирани пицопевац Кишјухас или рошави и дебел(н)и Горан Милетић, Civil rights defender и LGBT активиста. Побројане су, с изузетком Чонградин, физички толико мучене грдне да се безбедно можете повести оном народном „што је у излогу то је и у радњи“ – усташизам рекламирају на њушци. Чонградин није толико грдна колико не уме да се нашминка и колико има тај унезверени лудачки поглед – ако има неки редитељ да тражи кандидаткињу за улогу Еурипидове Медеје, тешко да ће наћи бољу од Чонградинове, интелектуалке и новинарке таман колико је и Јоргованка Табаковић гувернерка.

Овим ружним полит комесаркама преостаје да буду надркане на начин низашта талентованих лезбејки студенткиња родних студија, те да носе идиотске фризуре, још идиотскије џемпере, избуше се пирсинзима, не чупају обрве и не брију пазух па да нам то продају као интегритет и став. Та се роба у Срба слабије продаје и боље пролази у WASP свету у коме дебела бела жена за свој проблем гојазности може да оптужи постколонијални осећај кривице за трговину робљем, да у то убрља мало полно/родне збуњености и моралне и сваке друге релативности и онда објави докторат из родних или каквих сличних дебилних студија. Биљана без проблема може да ускочи и у Гучи и у Лубутана. Да се не лажемо, битно је какав је манекен, био он модни или идеолошки.

Биљана је, даље, вешта на речима. Не мислим на њене драме које, ко што рекох не познајем, већ на њене колумне. Не сумњам уопште да је као књижевник врло талентована. Има ту срчаности, мора се признати. Зна да те загреје за своју ствар до те мере да будеш спреман да занемариш све у чему се не слажеш са њом јер те је неком реченицом погодила у живац, жив сам вам сведок. Има ту и апела на осећаје колико и на разум, по чему тачно видиш да је писац. Нисам гадљив на циљање у емоције, иако водим непрестану бригу да разум држи последњу реч. Нешто сам мање толерантан на фактографску нетачност. Као рецимо ономад кад је помињала лобању плавокосог муслиманчета кога је Младић помиловао по глави а која је нађена једва коју десетину метера од места тог миловања док је дечкић, данас човек, жив и здрав. Мислим да стичете слику о стилу.

Додајмо томе изражену гестикулацију, забацивање косом, повремено цеђење назала што је секси, и „ја препичка која говори језике, ви Житорађа која не знам пише састављено“, став дивно илустрован у епизоди с гостовањем Ејми Вајнхаус на Калемегдану. Није вам то Цеца која ће да изађе на два биса да вас испоштује, ако ме контате. To је Ејми чију античку трагичност у својој житорађости нисте били у стању да осетите. Она то са свог Парнаса ето јесте па је купила карту иако није могла да иде на концерт.

Као што горе рекох, ако не раније, онда је макар у тренутку кад је Републику Српску прогласила геноцидном творевином, Србљановићева морала да изгуби сваки медијски смисао. То се, међутим, није догодило, нити ће се у условима српске медијске окупације догодити. Биљана је недавно, поводом случаја Хандке, у француској штампи (Le Monde) писала о правој цензури (што ће рећи она која се против Хандкеа заговара, је лажна и безазлена) наиме оној коју је Милошевић решавао метком у потиљак, што је дивно иронично не само због тога што у самој Француској, а она би то неизоставно морала да зна, у мејнстрим медиј не може да продре практично ништа што искаче из Бернар Анри Леви политичког наратива, зилијарду пута доказано лажног, већ и због тога што се у Француској метком у потиљак истина не решава ништа, демократија је ипак то, али је урнисати једну земљу и нацију, Либију ил Сирију, по вољи вам, много мањи проблем. Ретко ће се ко, ако уопште ико, запитати о француском интервенционизму по свету, којег смо и сами на кожи осетили (оставио је и он коју дечју лобањицу под земљом) јер се он просто подразумева а у свом левом прогресивизму и његовом прикривеном култур-расизму и Србљановићевој потпуно природан.

Србљановићева је некрунисана краљица српског политичког активизма као што је Клеопатра некрунисана балканска пророчица. Сваки сеоски педер што гледа у шољу и отвара тарот маштао је да „од кол’ко даш“ себи једном отфикари ђоку и закупи термин на БН телевизији. Свака неталентована „род и пол нису исто и идем пред Патријаршију да протествујем против забране абортуса који је иначе легалан, европске вредности, српска митоманија, имам пријатеља Албанца и остале пиздарије“ хормонски неуравнотежена активисткиња машта да буде Биљана Србљановић. Ситна је ту разлика између девојчета које се пријави у Пинк талент шоу с надом за “Ало“ насловницом и девојчета које машта да забаци косу, прексти ноге и исцеди назал док нас у „Утиску недеље“ суочава с прошлоћу. Ово прво је за сељанке, Житорађанке, ово друго је за wannabe кругодвојкашице, што ће рећи урбане рибе.

А прошлост иначе, почиње ту негде око деведесетпрве. Све пре тога је мрачна и мочварна територија српског мита према којој се Брисел одредио и само равноземљаши и антиваксери могу да тврде да то није тако.

Република Српска, парадоксално, јесте геноцидна творевина. На начин који је то и Израел. Настала је из виталне потребе за опстанком српског народа на тим просторима након два преживљена геноцида у само двадесетом веку у коме су, оба пута, свесрдно учествовали и Хрвати и муслимани. Делегитимизовати Републику Српску значи дословно оспоравати право Србима на одбрану. На клање и бацање у јаме, ако сте Србин, треба поћи без отпора, у складу са највишим демократским стандардима ЕУ. Биљана Србљановић је дословно онај лик који би у немачкој штампи тридесетих, након година погрома над Јеврејима, писао да оговорност за то пада на јеврејског студента који је у Паризу у атентату убио немачког нацистичког дипломату.

Случај хоће да смо обоје љубитељи сликовитих поређења. Па ћу вам дати још неко. Биљана је недавно поводом Хандкеа изјавила следеће – „Да је у питању књижевник који је писао генијалне драме и има завидан опус, али је отворено негирао холокауст и ишао на сахрану Ајхману, да ли би икоме пало на памет да му додели Нобелову награду?“

Ако се не варам, Хандке је ишао на сахрану Слободану Милошевићу. Биљана Србљановић је, дакле, у исту раван свела председника једне суверене државе који у непосредном окружењу мора да се носи с једном по свему, у суштини, као и у симболима, нацистичком творевином (Хрватска) и зачецима онога што ће деценију, две касније постати ИСИС (БиХ Федерација, Албанија) с једне стране, и с невиђеним притисцима америчког империјализма у условима политичке монополарности света (који је кулминирао војном агресијом 19 држава на Савезну Републику Југославију) с друге стране, са човеком који је од Хитлера био задужен за организацију систематског истребљења европских Јевреја и у томе стигао до бројке од шест милиона (од укупно неких једанаест). Далеко од тога да је Слободан Милошевић био пример демократе, сложићемо се око тога. Али је рецимо у односу на Мила Ђукановића, у чију одбрану ових дана стаје, авангарда слободе.

Даље, она стравичан и у историји човечанства јединствен злочин, Холокауст, нацистичко систематско истребљење Јевреја, пореди са Сребреницом. На страну сад то што светски ауторитет број један за питање геноцида, израелски Јад Вашем, каже да Сребреница није геноцид већ ратни злочин. Ако ово њено поређење није негирање геноцида, онда не знам шта јесте. Биљана би се много допала Ангели Меркел која је недавно у Пољској говорила о немачким „злочинима“ док Србију позива да призна „геноцид“. Кад мало раскрчиш кроз ова њена илустративна поређења и кад се слегне облашчић Шанела 5 од забацивања косе, испада да није Хандке већ управо она негатор геноцида. И то двоструки. Она најпре негира хрватско-муслимански геноцид над Србима, а делегитимизовањем Републике Српске у њему је на неки начин и саучесник. Свакако својим активизмом припрема терен за неки будући. Она је потом негатор и Холокауста, дозвољавам несвестан. Свођењем у исту раван несводљивог, она у најмању руку банализује Холокауст. Геноцид не могу бити и Холокауст и Сребреница.

Дозволите ми да овде, прави је тренутак, преведем једну опште распрострањену енглеску изреку и успут извините мој француски – Биљана Србљановић је гована пуна.

Проблем који има са сопственим презименом може да има разне изворе. Поменућу неке могуће.

Извор финансијски. Лично, сумњам да смо на правом трагу, не питајте ме зашто не бих знао да објасним. Осећај неки. Не мислим да је гадљива на кинту али ми не делује као неко коме је новац примарна мотивација. Иако је својевремено била члан некакве комисије при Министарству спољних послова која је одлучивала о програму Српског културног центра у Паризу. Другим речима примала неке паре (од државе коју непрестано пљује) да не ради ништа, или ако је и радила нешто, имајући у виду неке од негдашњих активности центра, боље да није.

Извор идеолошки, у овом случају прогресивно леви. Делује ми као вероватнији, али у том случају морамо се сложити око тога да је Биљана Србљановић имбецил. Свако ко верује да би признавање Косова (ето, још само то) потребно да нас обасја светлост ЕУ демократије и наклоности и коначно закорачимо у светлу будућности (кад бисте, о забога, били само мало мање параноични, јесте свет баш нема друга посла него вама да се бави, ено авион од Мадрида до Стокхолма 16 евра!) је, најблаже речено, имбецил.

Извор психолошки. У психологији познат самомрзећи синдром (окинут идентитетом претешким за ношење) а у њеном случају наглашен неким изражено нарцисоидним фактором и погоршан несрећном случајношћу сопственог презимена. Претпостављам да би је мање болела глава да се не презива Србљановић као и да доживи неку врсту психолошког пражњења кад јој „Слободна Босна“ пренесе колумну, као што Алексеју Кишјухасу мора да се дигне кад се ујутру сјури до трафике да узме један од укупно два броја „Данаса“ и у њему угледа своју колумну. Не знам, лупам сада … А што да не лупам, довољно сам и леп и паметан, ако већ не талентован као она да будем толико лежеран и ноншалантан.

Извор четврти. Комбинација прва три у различитим могућим пропорцијама.

Врхунац, мислим надам се да јесте, јер ако може боље и од овога е онда алал јој, просеравања доживела је неки дан стајући у индиректну одбрану црногорског режима у односу на који и севернокорејски делује лакше одбрањив. (Колумна „Острог и подострог“)

Лаковерна, (обратите пажњу сад и дрмните антидијаретик) неискусна, глупа, неупућена, простодушна, необавештена и племенита у души каква по сопственом признању јесте, Биљана се пита шта може бити лоше у слободи вероисповести?

Ааааааав, куца, маца, дугине боје и розе медведић.

Затим наставља … „проблем нису вековна имовина и духовне светиње, него хотел и солитер од јуче, е то је проблем. У ту, иначе, имовину улази свашта, од парцеле код Буљарица, терена на Светом Стефану и у Бечићима, до цимер фрај у Старом граду. И то само у будванској регији релативно недавно уписане имовине СПЦ-а, а уз то, како стручњаци тврде, још око 50 квадратних километара неопорезованог земљишта које СПЦ сматра својим. Нисам још чула за светињу на Словенској плажи, али чак и ја (лаковерна, неискусна, глупа, неупућена простодушна, необавештена и племенита каква јесте, примедба аутора) разумем да је у питању поголеми бизнис коме овај закон, успут стаје на пут.“

Располагала би комунистичко комесарски туђом имовином и одлучивала колико је коме довољно све позивајући се на највише стандарде ЕУ. Ајд и то. Али Ђукановићев закон који стаје на пут нелегалном и сумњивом бизнису.

Извињавам се, простодушан какав јесам, морам овде да вас оставим, треба да запржим пасуљ и прострем веш.

Александар Ламброс

Поделите:

7 Коментари

  1. Ајнштајн је рекао да је САМО људска глупост безгранична. НИКАДА нисам (за,од,до,про…)пратио поменуту Биљану па ми није жао АКО је отишла… Полусвет попут ње, Би-серко, Кандићке и сличних сподоба није у мојој близини, телесној, или духовној. Аутор текста се на време тргнуо. Ваљда ће и други који је сада (…)прате…

  2. Ima Bilja mana ali ti Lambrose neces da se pomiris s tim da je Sloba zaista bio fasista. Proterao 720 000 Albanaca a 10 000 njih zavrsilo u masovnim grobnicama, mahom civila. Pritom tebe ce kao geja pre da prihvate zene koje si nabrojao nego stbende kojima zelis da pripadas. Nihe dobro Aleksandre. Razocarao si me.

    • E, da ih je bogdom uspeo proterati za vjek i vjekov, nego se vratiše posle nekoliko dana i još i druge dovukoše sa sobom. Suviše lako i ti baratš tim brojkama o civilima koji su završili u, kako kažeš, masovnim grobnicama, suviše lako…

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here