Александар Ламброс: Живети за Србију

Вучићу би, кад умре, на споменик могли да ставе „Умро за Албанију“ а богме, како се ствари одвијају, заслужиће и маузолеј у Тирани. Гоци Доживотној Сисачици (буџета, да прецизирам, ако сте помислили на извесни орган САД екселенције а склон сам да вас осумњичим) Чомић би једном кад јој борчански холестерол закрчи аутоколонијални мозак, могли да ставе „Умрла за Америку“. Брнабићки нек ставе нешто филозофски дубље ... рецимо, умрла за дигитализацију.

Поделите:

Пре недељу дана је, у Малију, у региону Сахел, у хеликоптерској несрећи погинуло 13 француских војника у мисији борбе против џихадиста. Вест је одјекнула у Француској, био је то највећи број пострадалих француских војника у мисијама по свету у не знам колико последњих година. Није било канала на којима ниси могао да видиш лица и имена тринаесторице погинулих војника, студији су били пуни гостију, стручњака за ово и оно, пријатеља настрадалих итд …

Новинари са терена су, у више француских градова из којих су потицали настрадали војници, извештавали о комеморацији, окупљању грађана који су остављали цвеће, палили свеће, уписивали се у књиге жалости, излазили на шетњу подршке породицама погинулих и слично. Председник Макрон је најавио (и у понедељак и одржао) посебну државну комеморацију у дворишу више него импресивног комплекса Les Invalides у центру Париза чију је градњу у циљу смештања ратних инвалида наложио још Луј XIV у 17. веку. Није први пут да пратим нечију комеморацију, уз највише државне почасти, у дворишту овог заиста импресивног комплекса у оквиру кога се налази још и црква Светог Луја (и у њој Наполеонов гроб) и више него импресивни француски Војни музеј. Французи су мајстори церемоније, било да се ради o art de table (уметности послуживања) или рецимо комеморацији. Можете бити емотивно и интелектуално потпуно незаинтересовани али они ће учинити да у вама пробуде нешто. Тако и ја, гледајући церемонију, осетих да сам нешто ганут, и то упркос чињеници да ми је Емануел Макрон екстремно антипатичан лик. Све док тренутка кад је Макрон, набрајајући заслуге настрадалих поменуо мисију једног од њих на Kосову. Ту промених канал.
Волим Француску, заиста је волим. Нисам од оних из дијаспоре који пате у својој новој домовини. Али немам сукоб лојалности. Нисам јањичар.
Нешто ме је, сликовито да се изразим, јако жуљало у свим тим посебним емисијама и новинским извештавањима. За тринаесторицу војника непрестано се говорило „morts pour la France“ – умрли за Француску. Има неке узвишености у овој реченици, осмишљава нешто тако страшно као што је смрт. И не само то, даје јој неку просто антички херојску димензију – умрли за Француску! Ових неколико речи претварају анонимног Француза у Ахила свог села и његове породице. Запала ми ова формуалција за око чим сам се преселио у Француску има томе неколико година. Виђао сам је, наиме, свуда … на малим сеоским стелама, на комеморативним плочама на зидовима цркава и општина, на већим или мањим споменицима махом из Првог светског рата. Сећам се да сам једном помислио како не би било лоше да у осамдесетпетој рецимо, настрадам од нечијег, шиптарског на пример, бајонета, да не буде да сам умро од старости и болести, да макар моја смрт добије неки смисао ако ми већ онај животни није превише јасан. Mort pour la Serbie! Био би то леп епитаф. Авај, незаслужен.
И ово непрестано инсистирање на томе да су „умрли за Француску“ уз исто толико упорно напомињање да је реч о јунацима, чинило ми се претераним. Kаквог јунаштва има у хеликоптерској, дакле саобраћајној несрећи, не знам, ево ви ми реците. Kао друго, видиш, за Француску може да се умре чак у Малију где нема живог Француза ако не рачунамо војно особље. За Србију је спорно умрети у рецимо Славонији, Подрињу, северу Северне Македоније или чак на Kосову. Дакле у историјским српским земљама. У преводу, Срби немају право на одбрану.


Стручњаци у студију су нам објаснили да се безбедност Француске брани у тако невероватним местима као што су Сирија, Турска, Авганистан, Мали и Чад. Француски војници се тамо боре против исламиста који су претња за националну безбедност. Ок. Не морате имати докторат из геополитике, потврдиће вам све угледне српске дипломе,  Синиша, Небојша, Јоргованка, Тома и Јелена Триван, да поменем неке, да схвате да се онај што је бранио Француску на Kосову а потом погинуо у хеликоптерској несрећи у Малију, на ове две тачке света није борио на истој страни. На Kосову су претња по француску безбедност очигледно били Срби а у Малију џихадисти. На први поглед би се рекло да су Срби и Французи природни савезници, и једни и други угрожени од ислама. Ал изгледа није тако. Ислам је изгледа добар у Босни и на Kосову, ал му нешто фали у Малију. Ту моја памет престаје, Бернар Анри Леви би га знао.
Kад се џихадистички напад догоди на територији Француске, објаснили су нам стручњаци у студију, онда је већ касно, систем безбедности је заказао. Због тога је важно француско војно присуство којекуде по планети. Ок, схватио сам. Могао бих и да разумем да ми је француска национална безбедност на срцу.
Ја бих волео да Србија може, а у својим визијама то без проблема успевам и да видим, подигне своје ратне бомбардере и бомбардује север Албаније или БиХ федерацију кад се за то укаже потреба. Онако како је Израел бомбардовао ирачке инсталације за које је сумњао да служе развитку нуклеарне бомбе. Штавише, једино у тим терминима успевам и да замислим будућност Србије, имајући у виду њено непосредно окружење. Вероватно нећу дочекати, ал нек остане забележено да сам имао визију.
Тренутно Србија не може да демонтира, фино да се изразим, мислим заправо да поубија, ни исламофашистички цивилизацијски отпад који кампује по брдима у околини Новог Пазара. Не може ништа ни против албанских лидера у Прешевској долини који усред Србије на државне институције каче албанске заставе.
То је зато што нам државу воде јањичари. Духовни јањичари, да не увредим успомену на Мехмед пашу Соколовића. У симболичном и последњем чину окупације у српским уџбеницима за историју Српчићима се у задатак даје да поброје предности данка у крви. А предност је, наиме, успон на друштвеној лествици окупатора.
Вучићу би, кад умре, на споменик могли да ставе „Умро за Албанију“ а богме, како се ствари одвијају, заслужиће и маузолеј у Тирани. Гоци Доживотној Сисачици (буџета, да прецизирам, ако сте помислили на извесни орган САД екселенције а склон сам да вас осумњичим) Чомић би једном кад јој борчански холестерол закрчи аутоколонијални мозак, могли да ставе „Умрла за Америку“. Брнабићки нек ставе нешто филозофски дубље … рецимо, умрла за дигитализацију.
Док ово пишем на француским каналима које успут шалтам, и данас се виде снимци јучерашње комеморације у Les Invalides. Гледам а мислим на српске ветеране који штрајкују испред скупштине. Гледам и мислим зашто ми немамо неко место где би одржавали овакве државне комеморације, исто овако церемонијално задивљујуће? Је ли војни музеј на Kалемегдану довољно упечатљив за то? Kако би изгледао снимак из ваздуха мртвачког сандука прекривен српском заставом? Kако би изгледало кад би српски председник поздрављао умрле за Србију?
Ја, рецимо, нисам знао за јунаке с Kошара, онда кад је требало да знам. А то ЈЕСУ били јунаци, који су стварно умрли за Србију а не погинули јер се негде претурио џип. А и кад сам сазнао било је то више захваљујући ентузијастима с друштвених мрежа. Њихове слике нису се качиле по трговима српских градова из којих су потицали, нисмо се окупљали испред њихових кућа да остваљамо цвеће и палимо свеће, нисмо се уписивали у књиге жалости по локалним општинама. И, право да вам кажем, нек вам звучи патетично колико хоћете, осећам се помало кривим. Она врста кривице коју осећају преживели. Моја слобода је плаћена. И ваша такође. Неко је платио за нас, што је најплеменитији и најузвишенији чин који се може замислити. Дугујемо не само захвалност, већ и да оно што је тако скупо плаћено не багателишемо.
Духовни јањичари, међутим, тргују с нашом слободом. Њоме плаћају цену успона на окупаторској друштвеној лествици. Толико кошта Чомићкина лимунада у дворишту резиденције америчког амбасадора у Београду. Толико кошта Вучићев мали Шенген, у преводу Велика Албанија. Толико кошта да Јелена Милић стави нове зубе, ко да ће од тог да се пролепша.
У таквим околностима живети за Србију можда има исто толико смисла, мада не и толико племенитости и јунаштва, као умрети за њу. „Живео за Србију“, замишљам сопствени епитаф и не звучи ми лоше. Моје српство декомплексирало се оног тренутка кад сам спознао да је Србија више од земље у којој сам рођен. Она је симбол. А србофилија је морални и интелектуални императив данашњице.
Црвљиви аутоколонијални умови Сбрљановићке, Антонеле Рихе, оног несрећника Kишјухаса који комплекс ниског нивоа тестостерона (да на њему самом применим сопствену социолошку методу којом са своје катедре спрема нову генерацију духовних јањичара) каналише у хистеричну србомржњу заслужују презир, ту тако племениту особину. Презир и спрдњу.


Живимо за Србију! Сваки, ма колико ситан и наизглед безначајан чин за Србију може бити, он доприноси сутрашњој победи, а она је извесна ко што је извесно да ће сутра сунце осванути на истоку, над овом армијом духовних и интелектуалних јањичара који се на друштвеној лествици окупатора пењу пузећи његовим дебелим цревом. Симболично ми смо у 1941-ој у којој квинслинзи, духовни и интелектуални јањичари на сва звона ударају да је Трећи Рајх непобедив и да су Немци цивилизовани а ми дивљаци. Али победићемо ми, јер таква нам је читава историја. С оваквом историјом, ниједан други исход сем победе, ослобођења и уједињења, није уопште опција. Не будите малодушни јер окупатор и његови јањичари рачунају на то.
Живела Србија! Живело српство! До уједињења!

Александар Ламброс

Поделите:

3 Коментари

  1. pricao sam s turcinom o janjicarima. zagrizen tip, kolega s posla, cita svetursko. pravi “osmanli”, kako to oni kazu za turcina koji turcuje. kaze lik: te porodice koje su “slale” decu u janjicare su to radili da otplate porez. imali puno dece, i ratosiljali se. ovako rekao, to je njihova teorija!!!

    e sad: umro za francusku: pa cujte, zemlje kojima su vojnici sredstva u inventaru korporacija i preduzeca moraju da gaje taj kult. oni su svakako agresori i sve se cini da se to zamaskira, zabasuri, zavije u oblande.

    e a kako za vojnike Srbadije? pa staraju se da Srbin ogorcen sudbinom veterana dodje na ideju da nikad vise ne ratuje i ne brani zemlju. na tome se radi punom parom. ova neodgovornost prema starim ratnicima je toliko istrajna, toliko tvrdoglava da nikako ne moze biti slucajna.

    ogresili smo se o veterane. moramo se oduziti barem njihovoj deci. barem unucima. cukununucima. duhovi predaka ce to znati i osetiti.

  2. <Moj Injac nije ti trebalo da stavljaš komentar ovoga NOVOSRBIJANCA, gaya pobjegloga u Francusku, koji iz udobnosti barunskoga statusa, njegova "životnoga" partnera ( dok ne pronađe Aco još bogatijega mecenu) srbuje, dapače velikosrbuje pa tako umeće u bljutavo patetični tekst ovu rečenicu:За Србију је спорно умрети у рецимо Славонији, Подрињу, северу Северне Македоније или чак на Kосову. Дакле у историјским српским земљама. У преводу, Срби немају право на одбрану…..Eto samo "sjever" Sjeverne Makedonije je srpski, dok je cijela Slavonija "srpska", itd nebulozno sanjarenje.
    Poštujem tebe, i kako vidim Vidovdan.org trebam što češće čitati….čestitam

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here