Андреј Протић: Неприродне коалиције довеле су Бошка да причу о Дверима заврши сам на степеништу Скупштине

Поделите:

Ех, мало ко би пре 10 или 15 година поверовао да ће Бошко Обрадовић да се нада да пробуди “савест Међународне заједнице” – односно, да отворено пледира за интервенцију иностраног, тачније западног фактора у унутрашњим питањима Републике Србије. Наиме, сврха “штрајка глађу” једино може да буде у привлачењу пажње медија и иностраног фактора, а због врло реалне политичке процене да би излазак на предстојеће изборе био подједнаки фијаско као и бојкот. Реално, какве год услове да добије, па чак и одгађање избора за јесен (а управо то би било кршење Устава који наводно узима у заштиту – чиме се фактички изједначава са оним против чега се бори), тешко да ће то за његову и друге опозиционе опције донети било какву промену на предстојећим изборима. Из његове прве изјаве, када је почињао штрајк глађу, види се да је то и њему јасно.

С друге стране, реакција владајуће странке на ово је катастрофално погрешна. Пре свега, срамота је да се са позиције власти иде у штрајк глађу. Практично, то је признање немоћи и слабости у вршењу власти. Два представника владајуће странке штрајкују глађу против тужилаштва, за које добро знају да је самостално у односу на извршну власт. Притом, они одлично знају да проблем овде није у тужилаштву него баш у Народној Скупштини у којој СНС има неупитну већину. Законска процедура је јасна: уколико је народни посланик прекршио закон, онда би административни одбор Народне Скупштине прво требало да се састане и гласа о одузимању његовог посланичког имунитета, а тек након тога би тужилаштво могло да реагује и евентуално отвори истрагу. Тачно је да је међу тужиоцима и судијама остао велики број припадника “жуте структуре”, али је бесмислено понашати се тако, као да након осам година вршења законодавне и извршне власти, владајућа коалиција није поставила макар неког новог тужиоца и судију – који, основано морамо да претпоставимо, ваљда нису из “жуте структуре”. Све то утолико пре, што постоје и законске процедуре у случајевима да судска власт не примењује закон.

Дакле, због чега онда административни одбор и тужилаштво не реагују на адекватан начин? Очигледно, не желе да применом закона Бошку и другим вођама опозиције дају прилику да то прогласи за политички прогон, а себе за мученике и симболе отпора и револуције. Привидна попустљивост “диктаторског” режима овде практично иде до границе мазохизма, како би се спречило клијање тренутно безначајних проблема.

Међутим, истовремено долази до још горе грешке власти у овој ситуацији, односно до непрепознавање значаја овог тренутка. Уместо да, рецимо, игноришу Бошка и његов чин, они гледају да му “парирају”, што је са становишта вршиоца власти крајње нелогичан потез. Када у Скупштини расправљају о Бошку, преносе његове изјаве на РТС и дозвољавају да му се у позадини скандира да је фашиста и томе слично, тиме му дају управо оно што му је и било потребно – пажњу и потенцијални ореол мученика. Ствар је јасна: нико се никада није сажалио на било коју власт – то би било смешно и неприродно; сажаљење и улога жртве увек је резервисана за слабије, а то је у овом случају опозиција. Мерило демократичности једног друштва је управо у слободи опозиције у пљувању власти, док је обрнути процес показатељ слабости и несигурности владалаца. Управо је прибегавање насиљу, главни показатељ нечије слабости и очајања. Нико не може да порекне слободу коју опозиција тренутно има у изражавању својих ставова, чак и до тачке отвореног прибегавање физичким нападима на представнике власти, али то никако не би оправдало реципрочну реакцију режима, који је далеко јачи и располаже репресивним апаратом државе. По свој прилици, владајућа већина се ни након осам година формалног вршења власти (фактичко вршење власти је далеко сложеније питање) није навикла на чињеницу да више није опозиција и да једноставно мора да дође и то време да више није могуће да се окривљује бивши режим за сопствене грешке.

Коначно, како је до свега овога дошло? Једноставно, лидери Савеза за Србију су након локалних избора у Лучанима из 2018. године, схватили колико је њиховој неприродној и идеолошки неодрживим коалицији опао углед у народу. Бошко Обрадовић је свој покрет практично упропастио тиме што га је самовољно и на силу уводио у неприродне коалиције – најпре са ДСС под вођством Санде Рашковић Ивић, парламентарним дружењима са Иваном Пернаром, коалицијом са ДЈБ Саше Радуловића за београдске изборе почетком 2018. године и коначно, ступањем у политички брак са Ђиласом и СзС исте године. Уласком у “нови ДОС” Двери су изгубиле свој политички идентитет и практично 9/10 свог чланства (у периоду од 2012. до 2020.) Најгоре од свега, многи бивши чланови нису “остали дужни” Бошку и у јавност су изнели доста проблематичних ствари и сазнања, сматрајући да тиме кажњавају његову издају изворних принципа око којих су се окупили.

Бошко Обрадовић испред Скупштине.

Gepostet von Двери am Sonntag, 10. Mai 2020

Штрајк глађу јесте потез очајника и сам Бошко говори о томе у овом снимку. Међутим, не знам колико има смисла да сопствено очајање доводи у везу са хришћанским и демократским мотивима – утолико пре што се многи од нас и даље сећају колико су изворне Двери својевремено елоквентно критиковале савремену парламентарну демократију и то управо са хришћанског становишта. Нормално, свако има право на еволуцију сопствене идеологије и праксе, али дијаметрално одступање од изворних принципа углавном мора да буде и кажњено међу присталицама. Утолико је горе када се јавно говори о демократији, а унутар покрета крше изворни договори и успоставља самовоља уз “чистке” других оснивача покрета који се не слажу са таквим девијацијама. Све то је био данак политичком неискуству, али вероватно и замешатељство неких врло лоших саветника, који су уживали неоправдано поверење док су слатко голицали лидерске амбиције и сујету.

Прича о Дверима није морала да се заврши штрајком глађу на степеницама Народне Скупштине. Бошка су ту довеле неприродне коалиције које сам споменуо, као и неке мање познате јавности о којима не желим да пишем овде, а коначно и низ грешака у кадрирању и идеолошком обликовању покрета. Овде, на крају, читава идеја Двери, као и одговорност за њихов пад, сабрали су се у Бошку и његовом тренутном очају, за који заиста верујем да је искрен и људски вапај. Коначно, први пут после значајног временског периода, видим да Бошко јавно признаје да је грешио, а таква јавна исповест би заиста била шанса за искрену метаноју, уколико је Бошко заиста и жели. Двери су у једном тренутку добиле шансу да у Србији одиграју историјску улогу, али је услед бројних отежавајућих фактора нису искористили, што не значи да многи од оних који су у неком периоду били у Дверима неће у будућности имати запажене и важне улоге.

Што се тиче самог Бошка и његове политичке будућности, делује ми прилично неизвесна. Имам утисак да је поверење исувише дуго поклањао погрешним људима, што га је коначно довело до ивице политичког амбиса. Да ме је којим случајем питао шта мислим, одавно бих му рекао да се заувек повуче из политике, из простог разлога што је направио исувише много непоправљивих грешака, а поготово због тога што се огрешио о најближе сараднике и сам сопственом самовољом покрету који води наметнуо низ катастрофалних потеза. Не улазим у то да ли су му намере биле добре или не, јер “пут до пакла” је поплочан управо таквим намерама.

Не знам колико ће потрајати његов штрајк глађу. Знајући Бошка, вероватно ће бити дужи од других који су се у новијој српској политичкој историји латили тог средства политичке борбе – али, он ипак није Боби Сендс, који је након 66 дана гладовања у британском затвору преминуо у својој двадесет и седмој години, “само” да би имао формални статус политичког затвореника, а не обичног криминалца. Чак и када идеолошки непријатељ главом плаћа свој политички принцип, то је чин вредан дивљења. Међутим, колико је Бошко удаљен од такве ситуације, након што је већ увелико напустио већину својих почетних идејних принципа? За који то принцип он сада, као Народни Посланик, а не политички затвореник, страдава? Зарад одлагања избора, које ништа неће решити? Отварања медија, након случајно или намерно неспретног упада у РТС? Опстанка у политици, након више месеци бојкота рада Народне Скупштине и низа апсурдних инцидената, налик на политичке перформансе? Чак и да су сви услови идеални, а то никада неће бити, питање је ко би за то гласао. Сигурно је да овакав политички наступ ни не личи на оне Двери које су мукотрпно и у врло напорних коалицији прешле цензус на републичким изборима 2016. године.

Да ли заиста све те “политичке грехе” заиста може да спере катарза “строгог поста”? У сваком случају, за Бошка Обрадовића је ово први потенцијално добар потез, након више година грубих грешака за које само он зна чиме су тачно биле мотивисане. Уколико у овоме заиста буде искрен (најпре према самоме себи), имаће прилику да размисли о путу који га је довео до ове тачке. Прихвати ли ову ситуацију на такав начин, онда би вероватно требало да се суздржи да од ње прави нови перформанс са изјавама за медије и сличним политиканством.

Лично, више бих ценио овај његов чин, уколико бих у њему заиста видео тај чувени хришћански подвиг “враћања самоме себи”. Па ипак, да би у томе успео, Бошко Обрадовић би морао да “угуши” спољни шум, да тихује, остави по страни телефон и разговоре са медијима и сарадницима о једним те истим одавно исприча им причама. На такав начин, овај његов чин би свакако њему могао да донесе значајно сазрцање, уколико он то искрено жели. Уколико, пак, није искрен и из овога мисли да извуче било какву политичку корист, бојим се да га неминовно очекује још једно разочарење. У сваком случају, представници власти би врло паметно поступили када би се потпуно повукли из ове ситуације и пустили Бошка да мало зарони у сопствено битије. То би било подједнако корисно и за њега и за њих.

Андреј Протић

Поделите:

1 коментар

Оставите одговор на А. Протић: Да ли идеја Двери скончава на степеништу Скупштине? - Нови Стандард Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here