Бела Црква је успела да помири “две Русије”

Кастељанов
Поделите:

 

У Белу Цркву се после Октобарске револуције доселило око 2.500 Руса, који су ову банатску варошицу помогли својим знањем и културом, а успомену на њих и земљу својих предака чувају Владимир и Валентина Кастељанов у јединственом музеју, пише Политика“.

У белоцркванској Партизанској улици ради сасвим јединствен, приватни музеј. У њему породица Кастељанов чува успомене на своје претке и сународнике, које је зла судбина натерала да се покрену са својих огњишта у царској Русији и пођу у непознато. На зидовима су педесет три цртежа и акварела, на којима су сва већа места на путу од Русије до Беле Цркве, које је урадио рођени деда Владимирове супруге Валентине. Овде се чува и дедин штап, у који је он урезивао имена важнијих места са датумима, на путу од Полтаве (1919. године) и Владикавказа, Севастопоља… све до Беле Цркве.

На улазу у овај јединствени музеј, у дворишту, стоји табла на којој пише: „Кадетска меморијална соба”.

У Белу Цркву су све до 1928. године пристизале руске избеглице, углавном из редова образованих слојева друштва. Био је то прилив изузетно великог броја нових житеља, у односу на варошицу, које је домаће становништво топло дочекало. До почетка Другог светског рата овде је био смештен и Кримски кадетски корпус, касније именован у Кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновича. Долазак Руса је обогатио културни и забавни живот Белоцрквана новим, до тада невиђеним садржајима, позоришним представама, музичким концертима, балетом, песничким сусретима…

Руси су, 1930. године, у Белој Цркви саградили и своју цркву, и посветили је светом Јовану Богослову.

Жеља ми је била да створим руски кутак, али се скромна идеја претворила у нешто веће, па је овај простор почео да привлачи и историчаре и ђачке екскурзије. Осим Кадетског корпуса великог кнеза Константина Константиновича, који је трајао до 1944. године, овде је боравио и Девојачки донски институт, у којој је средњошколско знање стекло око 1.000 девојака. Занимљиво је да је поменути кадетски корпус у Белој Цркви, од укупно 30 кадетских корпуса царске Русије – последњи који се задржао. Тог 8. септембра возом је последњи кадетски корпус кренуо ка западу, а 26. септембра је био расформиран. Кадети су, расејани по свету, оформили удружења, у којима сећања негују и њихови потомци. У Белу Цркву су долазили кадети из Канаде, Венецуеле, САД, Бразила, Аргентине, Аустралије и Француске, људи у озбиљним годинама – каже Владимир Николајевич Кастељанов, инжењер грађевинарства, који се нада да ће о овом музеју наставити да се старају ћерка Татјана, архитекта, и син Николај, инжењер информатике.

На месном православном гробљу почива око 650 грађана Беле Цркве руског порекла. Међу њима је чак 19 генерала, али и доста припадника племства, па сенатори, кнегиње, професори, инжењери, „обични” грађани…

Сада у овом граду живи само тридесетак потомака Руса избеглих после Октобарске револуције. Већ првих дана окупације Југославије, велики број њих је пошао у ново избеглиштво, а то се поновило и са доласком црвеноармејаца. Ослободиоце – избеглице из царске Русије нису смеле да дочекају.

Ипак Бела Црква, прво војвођанско место које је ослободила совјетска војска, успела је да помири “две Русије”. Споменик погинулом црвеноармејцу Михаилу Петровичу Маринову, у парку између Руске цркве и зграде општине, данас се налази у Улици руских кадета (бившој Улици ослободилаца), “белих Руса” који су се школовали у овом јужнобанатском месту између два рата.

Данас и “бели” и “црвени” почивају овде и у селу Крушчица, удаљеном уским путем пет километара ка румунској граници. За разлику од сиромашног градића оронулих фасада и све старијих житеља, белоцркванска гробља и споменици су у добром стању. Мермер овде глачају без обзира на политички тренутак или преиспитивање историје.

Зато споменик код општине, подигнут одмах после Другог светског рата (и пре резолуције Информбироа), и данас изгледа као нов. Чак ни ограду око њега није ухватила рђа.

Црвени“ и „бели“ тако су се помирили у овом српском градићу. Сваког 9. маја на споменик полажу венце представници Амбасаде Русије у Србији. Обилазе и један други споменик у данашњој индустријској зони, на месту где су локални партизани стрељали групу овдашњих Руса.

У музеју

Нису то учинили црвеноармејци. Они су ослободили Белу Цркву 1. октобра и наставили ка Београду, него ови домаћи“, истиче Кастељанов, додајући да се имена неких стрељаних знају, а неки су остали безимени.

Осим тога, сваког 1. октобра, на Дан ослобођења, старији, али често и млађи становници Беле Цркве полажу венце на споменик Михаилу Маринову и друговима, пише forum.senica.ru.

– То је зато што Бела Црква по добром памти Црвену армију – вели пензионер Жива Паликућа, бивши функционер у општини. – Ништа од онога што сада неки покушавају да кажу, да су ослободиоци чинили разне злочине, овде се није дешавало. Могу то сви старији људи да вам потврде. Зато некима помало и смета што су променили име улици.

Осим Маринова, у борбама са Немцима око Беле Цркве, погинуло је још 11 совјетских солдата. Главна битка водила се на граници са Румунијом, док је у самом граду било, сећају се бивши борци, тек мало пушкарања.

Велики број хероја антифашистичке борбе са простора бившег Совјетског Савеза сахрањено је и у многим другим местима по Србији, Републици Српској и данашњој Хрватској. Најчешће, како су и ратовали – заједно са својом српском браћом.

На Меморијалном комплексу Црвене армије у Сомбору почива 153 руска војника, а одмах до њих заједно још 140 бораца – Руса и Срба. Захваљујући залагању градских власти Крушевца, подигнут је монументални споменик борцима Црвене армије, погинулим приликом ослобођења Крушевца октобра 1944. године. Осим овог обележја, херојској руској браћи су подигнути споменици или обележена гробна места у следећим градовима: Београд – „Гробље ослободиоцима Београда“ (сахрањено 808 припадника Црвене армије); Горњи Милановац – „Брдо мира“ (464); Пожаревац – „Чачалица“ (441); Вршац – Спомен костурница (363); Зрењанин-ПетроградСпомен костурница (220); Суботица – Православно гробље (267); Зајечар – Спомен костурница (1266); с. Ковилово – споменик (34), насеље носи име по руском пилоту Михаилу Ковилову; Јагодина – „Руско гробље“ (1170); Крушевац – Споменик црвеноармејцу (17); с. Врбовски – Спомен плоча и споменик (5), село добило име по совјетском капетану Виктору Вербовском.

Познато је да је Совјетски Савез платио победу ценом од двадесет милиона живота (али, највероватније, тај број износи од двадесет пет до тридесет милиона). Најмање десет милиона војника вратили су се из рата као инвалиди. А 1940. године број становника СССР-а износио је 194,1 милиона. И упркос рекордном наталитету од 1946. до 1949. године, број становника СССР-а 1950. године износио је само 178,5 милиона. Совјетски Савез је у рату изгубио око 30% укупног богатства земље, акумулираног вековима. Земља је победила по цену много проливене крви, а скоро све битке битке из Домовинског рата морала је да воде на својој територији. Међутим, немачки губици на свим фронтовима и у цивилном становништву чинили су седам милиона људи.

Божидар Трпковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here