Bojan Dragićević: 17. država Nauru trn u oku drugosrbijanštine

Podelite:

Danas je odjeknula još jedna vesela vest: Republika Nauru sedamnaesta je država koja je povukla svoje priznanje lažne države Kosovo. Valjanim radom Ministarstva spoljnih poslova klimava kula kosovske kvazidržavnosti urušava se iz dana u dan i nestaje poput ružnog sna u prelepo prolećno jutro. Još jedan glas u UN za međunarodno pravo. Događaj je izazvao već uobičajnu i banalno predvidljivu reakciju: vest je obradovala ogromnu većinu građana Srbije kojima malo državnog trijumfa treba kao ozeblom sunce, meni bezmerno draga partizanska kafana Pavle Korčagin je dodala nacionalno jelo Republike Nauru preko reda u svoj meni u skladu sa kampanjom da se svake nedelje pripremaju jela država koje nisu priznale Kosovo, a drugosrbijanski autošovinisti su jedva dočekali da krenu da omalovažavaju ovu populaciono malenu ostrvsku zemlju ne bi li sebe ubedili u ono što žele da vide, a to je da je njihov san o konačnosti kosovske nezavisnosti rođen iz stokholmskog sindroma, terora neprijateljskom propagandom, malodušnosti i cinizma večna i nepromenljiva istina . Tako je i u pozorištu, kada lik u nešto nije siguran, on to stalno nastoji da ponavlja na pozornici kao neupitnu istinu drugim likovima. Što više, agresivnije i glasnije ponavlja, to je njegova potajna sumnja krupnija. Taj slučaj sada postaje empidemičan među našim istaknutim autošovinistima, koji latentno po prvi put počinju da se pitaju da li su možda u krivu i to guše priprostim mehanizmom glasnog ismevanja kao regulatorom eho dvorane u kojoj se nalaze. Sa strašću jevrejskog kapoa u logoru koji maltretira svoje sunarodnike da bi se uvukao pod čizmu nacistima i tako zaradio malo bolji položaj i veću koricu hleba, ostrvili su se na one koji rade korisnu stvar za našu otadžbinu i srpski narod koji proživljava posledni aparthejd Evrope na Kosmetu. Upravo zbog toga danas smo imali mogućnost da na društvenim mrežama čitamo kvaziduhovite komentara domaćih malodušnika: ,, Nas i Nauranaca 13 plemena!” ,, Nauru je najmanja nezavisna republika na svetu. I upravo je Nauru povukao priznanje Kosova. Inače, ovo na fotki je cela država Nauru.” ,,Jel’ sme neko sa Dačićem da igra zanimljivu geografiju?” ,,A gde je Nauru? Nikad čula.”

Nauru jeste mala zemlja, to je tačno. Ipak, svakako je ne tako mala država Ruska Federacija, koja nikad nije priznala nezavisnost Kosmeta i koja je dosledno stala na stranu međunarodnog javnog prava i poretka koji je konstituisan posle Drugog svetskog rata. Zašto niko od drugosrbijanaca nikad nije okačio fotografiju Ruske Federacije sa mape i napisao ova sila od zemlje, koja je teritorijalno najveća na planeti i kojoj gotovo da nema fizičkog kraja, na našoj je strani po pitanju Kosmeta? Zašto niko od njih nikada ne okači fotografiju demografskih zapisa planete i napiše kako je najmnogoljudnija država na planeti, Narodna Republika Kina, na našoj strani po pitanju Kosmeta? Ako je to što je Republika Nauru mala argument za kosovsku nezavisnost, onda je populaciona veličina Kine argument protiv nje. Zašto niko od njih ne napiše da je jedna od država koje su priznale nezavisnost Kosmeta i koja se broji u onaj ukupan broj koji glasa u UN recimo afrička država Kraljevina Esvatini, kao i Republika Džibuti, Republika Gambija ili Demokratska Republika Istočni Timur? Jel’ to dovoljno dobro za zanimljivu geografiju? Ja mislim da jeste. Ne znam kakav je Ivica Dačić u zanimljivoj geografiji, ali znam da razume majoritet u zgradi Ujedinjenih nacija mnogo bolje od ovih što bi da se igraju političkih analitičara na Tviteru. Svaki glas se broji, pa i glas male Republike Nauru. A da li je neka polupismena žena na Tviteru čula za Republiku Nauru, ili nije, jer nije volela geografiju, ne bi trebalo da bude stvar kojim će da se hvali, a još manje stvar kojom će se baviti Ministarstvo spoljnih poslova. Toliko je barem jasno.

Daleko, stvar je prilično prosta: kada je Nauru priznala Kosmet, isti oni koji je danas ismevaju su nas ubeđivali ,,kako je ceo svet priznao Kosmet” i kako je to ,,gotova priča”, da bi odjednom sada, kada je na strani Republike Srbije i međunarodnog prava, ta Republika Nauru postala beznačajna, miniskulna i predmet podsmeha. Interesantan rezon, mora se priznati, koji dovoljno govori o licemerju, gluposti, neznanju i banalnoj površnosti drugosrbijanaca. Kada Kina ne priznaje Kosmet, nije bitno što je ona najveća zemlja sveta po poulaciji, ali kada ga ne priznaje Republika Nauru, bitno je što je ona mala po broju stanovnika. Licemerje i to na šetetu naše otadžbine i našeg naroda. Sve na vodenicu albanskih separatista i velikoalbanskih ideologa, NATO protektorata i zlatnog grada albanske mafije. Gore ili dole, sve diskusije sa domaćim autošovinistima staju na: ,,Ali SAD ih priznaju!” Kao da mi to ne znamo! Da ih SAD ne priznaju, ne bi ni bilo cele ove priče. Da je na Kosovu srpska vojska i policija, ne bismo imali za šta da se borimo jer smo već pobedili! Teritorijalni integritet zemlje se i brani u ovakvim situacijama kada je napadnut, a ne kada je neugrožen. Što se tiče priznanja SAD, to je trenutno tačno, istina, ali isto tako ih je juče priznavala Republika Nauru. Naravno, mnogo je teže promeniti spoljnopolitičku odluku SAD, ali takvih promena je bilo na desetine. Jednako tako bih insistirao na dve stvari: prva je da je pre deset godina bilo nezamislivo da ćemo zaustaviti talas priznanja, a kamoli da ćemo ga okrenuti naopako i povratiti majoritet u Ujedinjenim nacijama. A to je banalna jedinica vremena kada se uzme u obzir da je major Selimir Ostojić posle pet vekova ponovo stavio srpsku trobojku nad Prizrenom. Vremena se menjaju, geopolitičke prilike takođe, a svako ko se bavio američkom istorijom zna kako su tradicionalno prolazili američki saveznici i koliko često su preko noći postajali neprijatelji ili ostavljani na cedilu pred plimom koja ih je zbrisala. Istina je da je opasno biti američki neprijatelj, ali je još tačnija ona stara izreka da je fatalno biti američki saveznik. Ipak, na Balkanu sada duvaju i neki drugi vetrovi, a i postavlja se pitanje kakav je to uticaj SAD ako ne mogu jednu Republiku Nauru sa dvanaest plemena, kako to govore drugosrbijanci, da nateraju da se pridržava formalnih smernica i diktata njihove spoljne politike. Posmatranje sveta kao unipolarnog i previše poverenja u američku omnipotenciju je banalna greška moderne geopolitike.

Ovo je bio i interesantan sociološko-psihološki ogled koji je dokazao ono što smo odavno znali po ko zna koji put. Mentalitet drugosrbijanaca je i autoritaran i šovnistički u svojoj ogorčenoj srži: on je strog, gord i potcenjivački prema onima koji se percepiraju kao slabiji, nerazvijeniji i neemancipovaniji, što su u uobrazilji autošovinista u esenciji svi oni koji nisu Zapadanjci, dok je sa druge strane on jednako ponizan, defetistiki i imitatorski pred atlantistima, pred kojima isti oni koji gorde svoje noseve na jedan Madagaskar ponizno poput pseta naučenog na šibu staju u stav mirno, oslobođeni i ličnog i nacionalnog dostojanstva. Iza fasade kosmpolitizma kojim se drugosrbijanština diči nalazi se primitivni kulturni šovinizam, prezir svega onoga što nije zapadnjačko, a još dublje nalazi se psihološka ogorčenost svojim narodom jer nije dovoljno zapadanjački, jer nije dovoljno dobar, koja i projektuje ovu ogavnu pojavu poznatu u psihologiji odavno pod terminom samomrzeći Jevrejin. Za one koji se izdaju za elitu, to je priprost refleksni šovinizma rođen iz nezarađene arogancije i neznanja, iz nerazumevanja različitih kultura, ali i neshvatanja realpolitik vrednosti malih zemalja kada se njihova snaga politički ujedini u UN jer, na kraju svih krajeva, svaki glas vredi. Nastojeći da ponize male zemlje kao zaostale, oni podsvesno pokušavaju da ubede sebe da nešto vrede i da se dodvore Zapadu ne bi li im on priznao da su manje niža rasa od stanovnika jedne Republiku Nauru. U tradiciji srpskoga naroda, ni nacionalnoj, ni socijalističkoj, nikad nije bilo takvog silničkog nadmenog odnosa prema drugačijem, niti potrebe da se taj drugačiji ismeje i ponižava, da se obezvredi, da se unizi: naši najveći državnici uvek su imali razumevanja za druge narode, različite kulture i društva, a posebno onda kada su ona svojom politikom stajala na stranu univerzalnih ljudskih vrednosti, moralnih principa, civilizacijskih temelja i pravde, na stranu poretka koji je konstituisan herojskom pobedom nad najvećim zlom ljudske istorije u Drugom svetskom ratu, kao što je to slučaj sa onima koji danas staju na upravo tu stranu u opasnom presedanu Kosova koji otvara Pandorinu kutiju i postaje dinamit zakopan ispod zgrade međunarodnog javnog prava, prava svake članice UN na teritorijalni integritet i mira koji se ugrožava arbitrarnim odlukama geopolitičkih silnika i imperijalista zarad održavanja svojih nezasitih ekonomija svetskom pljačkom. Štaviše, neretko je upravo naša zemlja bila ona koja je porobljenima od imperijalista prva pružala ruku pomoći, poštovanja i spasa. Drugosrbijanci to ne razumeju, oni priprosto ponižavaju svoju otadžbinu kada je porede sa Zapadom upoređujući je sa ,,štalom,, ,,crnom rupom,, i ,,blatnjavom selendrom,, dok se u komparaciji sa često ekonomski, vojno i politički superiornim zemljama Azije i Afrike ponašaju sa arogancijom rimskih careva pred britanskim plemenima. O tome kako su naši stari rešavali svoje odnose sa afričkim narodima najvernije svedoče reči predsednika Mugabea od pre nekoliko godina: ,, Tako da, ako Srbije dođe, biće dobrodošla. Širom Afrike ona ima samo prijatelje bez ijednog neprijatelja. Nekada Jugoslavija, a sada Srbija je jedina zemlja za koju možemo reći da nam je savršen prijatelj. Bez licemerstva, bez prevare i bez diskriminacije, uzima nas za jednake. Dok će se sa druge strane – Evropa, Amerika – rukovati sa vama, ali će vas uvek smatrati inferiornima. I do dana današnjeg imamo taj problem, da Evropa želi da nas usmerava i da nam naređuje. Ne žele da prihvate da smo slobodan narod; da možemo voditi naše poslove bez njih. Zato nastavljamo da im govorimo „držite vaše prljave ruke dalje od naših poslova. Mi smo ono što jesmo: gospodari sopstvene sudbine u Africi. Afrički resursi nisu više evropski. Šutnuli smo vas iz Afrike. Brinite o vašim zemljama a mi ćemo o Africi. Sami ćemo izabrati svoje prijatelje.“ Želimo dobre prijatelje, kao što je Jugoslavija, sada Srbija. Sa takvima želimo da se povežemo, sa onima koji nas vide kakvi jesmo i dozvoljavaju nam da ih vidimo kakvi jesu. Takvo prijateljstvo hoćemo a ne ono, kako ga zvaše, kao konj i jahač.”

Ali naši stari nisu ni pred kim klečali, bili su spremni da stanu iza nekih vrednosti i kada je nasuprot tim vrednostima stajala gola sila neuporedivo snažnije moći od njih samih, zato što su na svojoj strani imali čast, pravdu i bezvremeni humanistički ideal slobode. Jednom će drugosrbijanci naučiti da samo intelektualno ponizan i skroman čovek može da bude istinski hrabar, da poniznost znači prihvatanje i poštovanje prema svakome, ali odbijanje da se klekne pred bilo kim. Da samo onaj koji nalazi poštovanja za malenu Republiku Nauru može da kaže “ne!” svetskoj supersili kao što je SAD i da se na trgu ne pljuje kuća iz koje se dolazi. Tada će naučiti da iza nečijeg delovanja postoje određeni principi i da ne nastupaju svi tako što se podređuju i plaše od najduže batine i, samo u ravni mogućnosti, uspeće da pronađu lek za svoju ideološku devijaciju.

Bojan Dragićević

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here