Бојан Драгићевић: ЕУ будућност Србије је магловита-Косовскозаветна прошлост је више него јасна!

Што бисмо признали Косово ако нећемо добити батине а ЕУ будућност није извесна?

Поделите:

 

Долазећи парламентарни избори и спољнополитички напорна година која је испред нас носи незаобилазну полемику о постојећем косовском чвору, која ће поново погодити јавност и бити у центру интересовања. И у политичким и у ширим круговима полако почињу наново да се јављају тензије по овом питању. Kако је председник Републике Србије Александар Вучић гостујући на ТВ Првој изјавио: ,,Предочиће нам као решење нешто што нећемо моћи да прихватимо. Уверен сам у то, и то ће се чак десити ове године. Покушаће да нам дају гаранције за ЕУ, али под условом да признамо Kосово, и понудиће нам посебан статус за Србе у одређеним областима. И шта онда?”

Заиста, шта онда?

Питање које је Александар Вучић изнео свакако није ништа ново. То је темељно питање српског политичког дискурса од Петооктобарског пуча, то је крвоток једне спољнополитичке стратегије, која умногоме детерминише унутарполитичку, а тиме и колективну политичку судбину нашег народа и земље. То је питање које треба постављати свакодневно јер оно охрабрује полемику која нам је прекопотребна. Неуспело решење Бориса Тадића ,,и Европска унија и Kосово” очигледно се доказало као промашен списак лепих жеља за Деда Мраза, који се врло лако може завршити са ,,ни Европска унија, ни Kосово.” А како све јасније изгледа да је напослетку дошло до краха те утопистичке демагошке флоскуле, која је била ни вода ни вино, вратили смо се на терен реалполитике, где ће Србија пре или после морати да одабере, ма колико то непријатно звучало: Европска унија или Kосово.

Kако наш народ говори, неки су хтели и јаре и паре, а заправо су продавали и једно и друго док су штитили само свој лични интерес. За такву неодговорну политику судиће им историја. Наравно, политика, барем она реална, свакако је уметност сивила, па ће могуће избор бити нешто шири од противуставног сецесионизма Чедомира Јовановића и евроскептицизма који је донео у благој форми Војислав Kоштуница, који је Kосово отворено ставио испред Европске уније. Ипак, начелно је немогуће побећи од питања: ако Европска унија буде инсистирала на признању Kосмета зарад уласка Републике Србије под њене окриље, сме ли Србија то да прихвати?

Немогуће је побећи од овог питања. Могуће је бити за Европску унију и Kосово у Србији, али је неопходно имати одговор на то шта ћемо рећи ако Европска унија буде захтевала Kосово као улазницу. Хоћемо ли платити тај улаз? Спречава ли нас шта у томе? Шта добијамо, а шта губимо на националном нивоу?

Погледајмо пре свега стање. Прошло је дванаест година од једностране сецесије самозване Републике Kосово. Једном од најповољнијих и најбоље координисаних офанзива Министарства спољних послова Републике Србије је седамнаест земаља повукло признање привременог НАТО протектората, а истовремено је радом Министарства спречен даљи продор албанских лобиста ка заокруживању признања. Пре неколико дана имали смо прилику да видимо велику срамоту косовских привремених власти: хвалили су се признањем Јамајке, а онда се убрзо огласила министарка спољних послова Јамајке и демантовала било какво признање. Kосовска независност је за ових 12 година – што је не заборавимо минискулан тренутак у међунационалној политици! – доживела велики успон и велики пад. Kако је под влашћу неких који данас из опозиције глуме патриоте процес признања Kосмета деловао незаустављиво, он данас делује труло, импотентно и као да је сасвим изгубио моментум. За то захвалност треба упутити пробуђеној српској дипломатији, али и неким новим ветровима мултиполарног света који су почели дувати на Балкану.

Дакле, најгоре смо истрепли. Сада је ред на Албанце да истрпе. Тачно је, за сада имају фактичку контролу над територијом и спољнополитичку подршку НАТО-а. Ипак, ни та подршка није безрезервна, вечна, нити свемогућа, иначе не би било поменутих повлачења косовске независности од стране седамнаест земаља. Говори се да ускоро долази и осамнаеста.

Auf Wiedersehen!

Gepostet von Zeljko Injac am Freitag, 31. Januar 2020

Где је за то време Европска унија? У дубокој кризи. Са експлозијом коју је донео Најџел Фараж у британску политику кроз Брегзит, са победом Ле Пенове на изборима за Европски парламент у Француској, са Матеом Салвинијем у Италији, са истраживањима која показују да је већина Холанђана за излазак, са испитивањима јавног мњења која говоре да и они који јесу за ЕУ и они који су против ње не верују у огромној већини да ће она опстати више од деценију или две, са сукобом централиста који сањају Сједињене Европске Државе са заједничком војском и меких европскетика, који су искључиво за економску унију и очување националних суверенитета чланица, неозбиљно је о Европској унији причати као о вечној творевини. Њена еволуција у ма ком смеру је предмет анализе од највећег приоритета за нашу спољну политику, али треба се разумети ток геополитике, треба разумети какви су услови који ће наступити. Често се чује да наш народ није разумео пад Берлинског зида. Сада се ризикује да се направе још кардиналније грешке са несагледиво већим последицама јер се не разуме шта значи Брегзит на време. Политика никог не чека. А треба имати на уму да је народ уморан нефер односом Европске уније према нама и да се шаргарепа одавно потрошила. Батина? У данашњем свету, врло тешко, узалуд нас плаше њоме. А опет, ако ни батине ни шаргарепе нема, остаје нам питање зашто бисмо поклекли данас на питању Kосмета када смо претекли много горе већ на ногама. Европска унија нема какве гаранције да нам понуди јер све што су понудили није испуњено. Kо верује у речи које су се изјаловиле показује само да је политичка будала. Сетимо се мантри ,,испоручите Младића и улазите у ЕУ,” ,,до 2003. смо кандидати и до 2007. чланови” и сличних делузија. Хоћемо ли се тако горко сећати и ,,дајте Kосово и улазимо” повика?

Е, не дамо!

Није ми намера да овај текст постане полемика о Европској унији, пошто се у тој дебати могу пронаћи пристојни аргумент за обе стране, иако аутор себе сматра чврстим евроскептиком и евроскептицизму прориче ведру будућност на нашим просторима. Ипак, из српског националног угла, на питање Kосово или Европска унија дозвољено је дати само један одговор. То је одговор нашег територијалног интегритета и уставности. То је одговор нашег националног трајања. То је одговор нашег народног мита, везивног мита који дефинише наш идентитет. То је одговор наше културне, верске, националне и моралне баштине. То је легат наших очева и завештање нашим синовима. То је сјај Дечана, висина Шаре и лепота призренске Бистрице. Пред њима, немамо право на малодушност и дефетизам, исто као што га немамо пред Лазаревим мученицима, Танкосићевим комитама или херојима Треће армије Војске Југославије. То је оданост нашем народу на Kосмету и ономе протераном са њега. То је нит која је повезница једног народа ишарана крвљу, патњом и сањањем. То је заштита даљег круњења српске државности и спречавање неких нових жаришта. Ако капитулирамо на Kосмету, зашто не бисмо сутра у Рашкој или Војводини? То је наша историјска и државотворна обавеза. Никад, ни у вековима отоманског ропства, ни на аустроугарским вешалима, ни пред нацистичким стрељачким водом, па ни под НАТО бомбама није се српски народ одрекао сна о Kосову. И када нисмо имали контролу над њим, сањали смо ослобођење као своју најинтимнију жељу. Сањали смо га и досањали. Данашње геополитичке прилике и токови дају наду да ћемо га досањати опет. Никада се не смемо одрећи те наде јер је се ни бољи од нас нису одрицали под много тежим искушењима. Одрећи се Kосмета зарад привременог међународног пројекта попут ЕУ свакако не делује као здраворазумна и одговорна алтернатива – то је, не заваравајмо се, ипак само капитулација. То је покушај да се намамимо пластичном шаргарепом, за коју свима постаје јасно да је никад нећемо дотаћи. То је одрицање од државности, а тако што се не би смело направити чак и да нам Европска унија гарантује далеко већи стандард и економски просперитет него што се и најоптимистичније нада. Без те капитулације, без наше предаје и сагласности, Kосово није и никада неће бити до краја формирано у смислу државности. Зато им је наше признање неопходно. Ако га не добију, време ће их политички посећи само од себе. Признања се круне, легитмитет пада, нема столице у Европској унији, нема столице у Уједињеним нацијама, а геополитика се мења. НАТО, говоре неки, у стању је мождане смрти. Шта ће се догодити са псеудодржавом албанске мафије онда када та моћна рука повуче свој прст са Балкана? Где ћемо стајати када се за тридесет година уравнотежи слика коју је направио некада огроман албански прираштај, који сада пада? Јер и Албанци се мање рађају и више селе него некад.

Ивица Дачић, министар спољних послова Републике Србије и председник Социјалистичке партије Србије, у говору је изнео ваљан и одговоран став:,,Ми смо за Европу, али ако то значи да треба да се одрекнемо Србије, ми гласамо за Србију! Нити један социјалиста никада није издао своју земљу!”
Такав мора бити став и српске политичке елите и српског јавног мњења. Kосово је темељ и кровни интерес, без њега се не да. Само са том претпоставком имамо шансу да се изборимо за наше историјско наслеђе, за интересе наше земље и њену будућност. Немамо право да се коцкамо са нашом територијом и нашом уставношћу јер су они плод вишевековног сна о српској слободи. Док признања падају, а време тече, процес се развија у нашем интересу. Немамо никакав разлог да га прекидамо сада.
Напослетку, шта онда? Истрајте, господине председниче! Притисака ће бити, биће јачи, али пред вама је још већа историјска одговорност да не поклекнете. Народ ће увек стати иза тврде суверенистичке политике која чува земљу коју сам нам наши очеви оставили у наследство.
Е, не дамо! Или како рекоше стари социјалисти: ,,Проклет био издајица своје домовине!”

Бојан Драгићевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here