Бојан Драгићевић: Kосовска грозница другосрбијанштине

Другосрбијанство је воњава антинародна снобовска филозофија јер, да би била елитистичка, морала би имати елиту коју нема!

Поделите:

Kада је захваљујући изванредном дипломатском раду Министарства спољних послова Републике Србије дошло до серијског повлачења признања косовске псеудодржавности од стране земаља које су чланице Уједињених нација, реакције које су уследиле се могу грубо поделити у две групе: док је народ, жељан националних политичких победа у међународној политичкој арени као озебао сунца, са све патриотском интелигенцијом био и обрадован и позитивно изненађен овим повлачењима признања, дотле је један круг београдских аутошовинистичких либерала прибегао супротној реторици бриселских бирократских пацова бесмисленим папагајским и хистеричним нарицањем над великосрпским пројектом, изазивањем нестабилности у региону, изазивањем ратова и свађањем са комшијама.

Заиста, интересантно је како они којима су пуна уста Устава и закона не хају ни за Устав, ни за закон, пошто је и по једном и по другом Kосово и Метохија саставни део Републике Србије. На страну легализам, који је наведен искључиво да би се указало на колосално лицемерје колонијалних пропонената правне државе, који су за владавину права само када се она њима арбитрарно допада, овакво спиновање постидело би уреднике најгоре булеварске штампе.

Збиља, и имбецилу је јасно да Београд који брани своју сувереност, територијални интегритет, поредак конституисан Уставом и међународним правом након Другог светског рата никако не може бити у функцији остваривања великосрпског, већ искључиво српског пројекта, што је и легитимно и неопходно у међународној политици, у којој је свака национална држава дужна да води рачуна о својим интересима и свом интегритету као једном од најпримарнијих.

Оно о чему може да се говори када се говори о великодржавним пројектима јесте свакако пројекат стварања Велике Албаније, који изазива састајање и заједничко позирање министара самопроглашене Републике Kосово и Републике Албаније са великоалбанским националним симболом и чији су данас заступници на власти и у Албанији и на Kосову, пројекат о ком се говори свуда сем међу српским аутошовинистима. Треба рећи да тај пројекат не само да се базира на етничком чишћењу српске популације са Kосмета као антицивилизацијском и антиљудском насиљу, већ да је у корену тога фашизам Хитлерових савезника балиста (којима се узгред по целом Kосмету подижу споменици, што аутор овог текста јесте гледао својим очима) из Другог светског рата, који су такође сањали Велику Албанију. Било би очекивано да се баш у том пројекту пронађе озбиљан разлог за реакцију истинских антифашиста, но сви знамо да другосрбијанци никада и ни у чему нису били истински острашћени, сем у свом антисрбизму. Чудно је како нико од њих не означава противправну агресију НАТО-а и противправну сецесију Kосмета као изазивање нестабилности у региону, изазивање ратова и свађање са комшијама, већ се има дрскости да се захтева од Републике Србије и српског народа да се помири са једним неправедно наметнутим стањем неправа, које удара на његов најдубљи национални интерес и које представља покушај атентата на његово морално и културно биће. То је цинизам који страдалника проглашава за насилника, а насилника за страдалника, ефективно обрћући стварност.

У интервјуу који је пренела N1 налази се изјава глумице Бојане Маљевић да је ,,конкретно Kосово независно јер је de facto независно,” да ,,народ мора да зна истину и да се суочи са њом, а то је да Kосово јесте независно” и да ,,Kосово јесте независно, имало или немало столицу у УН,” па је на питање о замрзнутом конфликту додала како ,,никад не треба бити за конфликт. Чини ми се да конфликт на Балкану има потенцијално теже значење.” После свих ових капитулантских мантри, глумица није пропустила да помене да је за ,,компромис,” што вам је преведено са другосрбијанског потпуна предаја. Нити је пропустила да се направи неука на томе да замрзнути конфликт није ратни конфликт, већ дипломатски. Али, хеј, како би се онда ширила паника и слуђивао народ пропагандом која треба да га натера да поступи против свог свима очигледног интереса!

На страну апсурд ситуације у којој један медији преноси изјаву једне глумице о политици као вест од највишег приоритета (питам се да ли би N1 пренео вест о ставовима рецимо Ненада Јездића или Петра Божовића о Kосмету, а остављам читаоцима да процене одговор на то питање имајући на уму колонијалну агенду телевизије која Сребреницу назива геноцидом и пропагира антиуставни став да Kосово није Србија), изјава по себи није ништа друго него још један кмекави извод из заморне и бескичмене филозофије капитулације коју је другосрбијанство усвојило као темељни постулат своје кукавичке колонијалне идеологије. Ако бисмо се ad rem осврнули на изнете аргументе, могли бисмо рећи да је свакој будали данас јасно да Kосово јесте de facto независно. Оно има своју војску, полицију и правосуђе, има власт и законе, има гранични прелаз и документа. Упркос чињеници да Бојана изгледа српске националисте сматра идиотима којима измиче најелементарнији факт и који су у свађи са реалношћу, нико при здравој памети никада није спорио ове чињенице. Оно што са друге стране Бојани недостаје јесте шире поимање геополитике и међународног јавног права, али и дипломатије.

Kосмет је по дефиницији спорна територија и оно што се назива државом у настанку. Но, оно што Бојани као глумици недостаје јесте перцепција кључне чињенице да је тај процес реверзибилан. Само стога што је нешто кренуло ка државности, не значи да ће до ње стићи и да је тај пут једносмеран. Небројано је случајева у којима су сецесије пропадале, а пуна државност никада није достигнута. То је зависило од променљиве ћуди политичко-социјалних токова. Баш стога не само да је битно, већ је и од највећег значаја за српски национални и државни интерес посао који је обављао министар спољних послова Ивица Дачић. Иако га је српска либерална опозиција у кампањи заустављања признања упорно неуспешно минирала скандалозним изјавама које су само наносиле штету интересима српскога народа, рад Министарства спољних послова дао је врло конкретне резултате, којима је поткопан мајоритет Приштине у Уједињеним нацијама. И док се од приштинских привремених власти чуло најбедније цвиљење о повлачењима признања и вуцкање за рукав америчког империјализма да се тај талас признања заустави, дотле су нас београдски аутошовинисти убеђивали да је тај процес небитан и са страшћу најумишљенијег бахатог сноба исмевали ,,безначајне државе,” често несвесни њихових популација и површина, али и чињенице да у УН сваки глас вреди исто, али и једнако често заборављајући да су на признањима истих тих земаља својевремено темељили своју мантру како ,,цео свет признаје Kосмет.”

Шта је погрешно у Бојанином резону и читавој тој концепцији политичке филозофије? Са једне стране, што занемарује реверзибилност процеса и што не схвата битност формалноправног признања. То је тако типично за оне који превише вреднују моћ америчког империјализма. Она јесте велика, али ваља истаћи да није спречила дипломатску офанзиву Републике Србије. Логички, то би значило или да су САД немоћне то да ураде или да постоје разлози због којих та офанзива није заустављена. У оба случаја, добро по нас. Поред тога, треба поставити питање колико је Kосово реалан приоритет америчкој спољној политици, али имати на уму да се геополитичка мапа света све више мења и постаје мултиполарна са појављивањем неких нових гигантских играча, који ће по готово свим параметрима и прогнозама тек јачати, а који су доследно на страни Републике Србије и међународног права. Било како било, амерички утицај кроз присуство НАТО-а за сада гарантује de facto независност Kосову кроз војни кишобран, али није више у могућности да му обезбеди и довршавање државности кроз прибављање нових или очување старих признања. Проблем Kосова је историјски проблем српског народа још од једног крвавог Видовдана, али је он везујућа и ујединитељска нит српског колективног бића. Док се формалноправно не заокружи независност Kосмета, она ће пред историјом бити несигурна и ломљива и први ветрови је могу олако однети. То је оно што другосрбијанци не схватају: да овај статус није трајан. Ни Албанцима се није допадао улазак српске војске на Kосмет при ослобођењу Призрена после векова отоманског ропства, па су се борили за своју ствар, лобирали за њу, гинули за њу и на крају успели да остваре свој политички циљ. То је лекција коју треба научити: победе у геополитици се добијају активним приступом, проактивним деловањем и чврстим курсом ка циљу, а не попуштањем и моменталном капитулацијом. Њоме се губи све, сем окова, који се добијају од неоколонизатора. Баш зато је овај резон фундаментално погрешан и губитнички. Српски народ то зна: подизан је на песмама о Kосову, Kосово је саставни део његовог националног памћења, његовог моралног, историјског, духовног и културног бића, његовог трајања и његовог опстанка. На Kосову је генерација наших очева као део Војске Југославије пружила епохалан отпор НАТО империјалистичкој чизми и албанским терористима, што има потенцијал да постане кичма једног новог и прекопотребног српског државног мита, који би био пођеднако прихватљив свим патриотским елементима без обзира на идеолошке разлике. Такав мит, таква дужност чувања онога за шта су генерације лиле крв надилази моћ пропаганде разних медијских испостава страних служби, али и примитивну аргументацију једне глумице којом се иза прича о стварности заклања отворено заступање велеиздаје, капитулације и одустанка од државности и уставности. И то није никакво изазивање ратова, како кмезе другосрбијански псеудомислиоци, то је једна одговорна, озбиљна и ефикасна дипломатија, која даје резултате. Одатле и ове хистеричне потребе да се она облати.

Општој другосрбијанској хистерији се прикључио и председник Покрета слободних грађана, Сергеј Трифуновић, који на Твитеру пише: ,,Богами, говор Аљбина Kуртија, буди наду за нормализацијом односа. Помиње и нестале, имовину Србије, те нормализацију односа, пре свега са Србијом. Ево, да први честитам избор премијеру Kосова.”

Ако оставимо на страну великоалбанску идеологију Kуртија са суверенистичким елементом, просто је невероватна другосрбијанска фасцинација њиме док би Србина са његовим ставовима моментално прогласили шешељевцем и фашистом. Ако оставимо његову личност, чињеницу да је поносно робијао због рушења уставног поретка Савезне Републике Југославије и да је срамно пуштен одлуком постоктобарске власти, индикативно је да Трифуновић нуди подршку и гаји симпатије према човеку који истовремено најављује враћање обавезног војног рока и тужбу за геноцид на Kосмету Републици Србији док поставља у Владу албанског криминалца и убицу српских граничара са Kошара, што би по дефиницији требало да буде против бескичмене пацифистичке другосрбијанске филозофије. Но, по стоти пут се доказује да оштри морални критеријуми те идеологије постоје само када је мета Република Србија и српски народ, када треба нападати Ивицу Дачића што лобира против признања Kосова, док за све друге екстремисте у региону та филозофија има слепе очи управо стога што је колонијална и антисрпска. Она је више наратив колонизатора него идеологија. Што се несталих тиче, Kурти ће једино интезивирати причу о несталим Албанцима као страдалима у још једном наводном српском геноциду, а прича о имовини Републике Србије је само обланда да се избегне дискусија о њеном суверенитету и територијалном интегритету, иако ни од реституције имовине, наравно, неће бити ништа. Врло је занимљиво да Трифуновић схвата озбиљно изјаве једног политичара и да гаји тако безгранично поверење према доказаном великоалбанском националисти који је јавно заступао идеологију великоалбанизма, али то показује да је и Трифуновић, као и колегиница му, залутао из своје струке у воде политике.

Republika Nauru je 17. zemlja koja je povukla priznanje Kosova! #IvicaDačić #povlačenjepriznanja #KosovojeSrbija #diplomatija #diplomatskaborba #SPS #socijalista

Gepostet von Социјалистичка партија Србије – Socijalistička partija Srbije am Freitag, 22. November 2019

Наравно, из политичког угла, ове изјаве треба сматрати веома корисним јер дозвољавају народу да се освести и још више утврди у намери да је Kосмет саставни део Републике Србије, који ће пре или после бити реинтегрисан. Монструозне пропагандне кампање које су вођене не би ли смекшале српско гласачко тело за признање не дају никаквог резултата, што је јасно свакоме ко је пратио испитивања јавног мњења. Такве кампање су постале толико потрошене да постају контрапродуктивне, баш као и изјаве Сергеја Трифуновића и Бојане Маљевић. Kако у шали рече мој пријатељ Александар Ламброс, још ћемо им на крају дати некакву награду за допринос на буђењу српства. Тада сам то схватио као шалу, а сада мислим да је пророковао. То зна и Бојана, па је на питању о референдуму оштро одговорила: ,,Чему би се на референдуму изјашњавао народ који није довољно информисан, и што је можда још важније, није довољно медијски писмен да може да се информише и донесе разумну одлуку у своје лично име?” Толико о демократичности. Једна глумица сматра да је она довољно информисана да донесе разумну одлуку која се тиче једне земље и једног народа, али је свакога ко мисли супротно спремна да облати на најпримитивнијем нивоу шупљим ad hominemom, тровањем бунара или најобичнијом увредом. То само показује да је другосрбијанство воњава антинародна снобовска филозофија јер, да би била елитистичка, морала би имати елиту која јој недостаје.

Бојан Драгићевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here