Бојан Драгићевић: Мит о денацификацији Срба

dragicevic
dragicevic
Поделите:

Kолонијални наратив који је наметнут Србима о Рату за југословенско наслеђе у циљу пропагандне легитимизације њиховог неоколонијалног поробљавања, политичког распачавања српског националног корупуса и везивања српске привреде наказном политиком неолиберализма која отима сувереност, територију и природне ресурсе за колонизатора, као и сваки наратив, веома је прост – на крају крајева, да би остварио своју пропаганду сврху медијске манипулације није потребно да он буде тачан, нити превише суптилан, потребно је да буде што лажније прост, што бинарнији и што репетитивнији. Наративи се састоје од флоскула, које се темеље на мисинтерпретацији чињеница или простом стварању непостојећих чињених, које треба да попуне рупе једног наратива у тој мери да он буде функционалан. Наративне истине нису научне, нити филозофске, заправо оне нису ни истине: то је скуп звучних флоскула које треба да политички усмере један догађај и једно друштво у оном смеру у ком креатор наратива хоће да се оно креће. Језик наратива је стога симболички, он често нагиње архитиповима и манипулацијом колективним несвесним, али и манипулацијом појединим регионалним, националним и културним специфичностима.

Одатле и прича о Србима као нацистима модерног доба, која је лансирана од стране империјалистичких медија са примитивним циљем сатанизације Срба ради правдања империјалистичког мешања у интерне ствари Југославије пред међународном заједницом. Та пропаганда, на коју су утрушене огромне количине новца, дала је врло озбиљног резултата у србофобији, која не само да је уобичајна, него се сматра и социјално оправданом. Та пропаганда ођекивала је са усана пропагандних ЦНН и ББЦ водитеља једнако колико са некадашњег другосрбијанског Б92. Исте приче о денацификацији Срба долазе нам од данас од две групе псеудоинтелектуалаца: од НВО агената страног интереса, који намерно форсирају атлантистички колонијални наратив о Србима јер су за то богато плаћени и од домаћих аутошовинистичких интелектуалаца, затрованих истом пропагандом у тој мери да им она замагљује онтолошку, етичку и геополитичку раван. Било да је реч о плаћеним интелектуалним и духовним проститукама, које су своју личну добит ставили над судбином свог народа и тиме показале да њихово мишљење не вреди колико зрно грашка, било да је реч о заведеним припадницима имитаторске интелигенције, који, подилазећи западњачкој наративној хистерији о злим Србима, суштински манифестују свој поданички карактер и комплекс ниже вредности, штеточински ефекат таквих изјава је неизмерно опасан за српски национални интерес, српско морално биће и јавни простор уопште. Тај менталитет је колаборационистички и капитулистички, али, далеко више, заправо се он наслања на расистичке теорије о Србима као нижој раси, који је свој замах већ добио у аустроугарској пропаганда, али је представљао и темељ поремећенонг нацистичког гледишта о супремацији Аријеваца над Словенима.

Збиља, одакле то да један народ који је тако страдао од нациста буде проглашен за нацисту? Kакав је и колико бездушан цинизам оних који исти онај народ који је дао један крвави Kрагујевац и једно мученичком крвљу натопљено Kраљево стављају у реч са онима који су његове најмлађе, најбоље и најплементије ћерке и синове газили тенковима након што су им нацистички митраљези прекратили откуцаје срца? Kада је Хитлерова марионетска НДХ кренула да коље под покровитељством Берлина, она је клала понајвише управо онај народ који се данас проглашава нацистичким. То је народ који није чекао окупатора у Београду са цвећем, као што су то чинили неки други народи у њиховим престоницама. То је народ који је 27. марта занавек потврдио свој антифашизам када је заурлао: ,,Боље гроб него роб!” То је народ који се први латио пушке против нацистичке окупације, који је представљао етничку кичму отпора тој погубној идеологији и који је дао највећег доприноса у крви да се та окупација оконча тоталном победом над германским освајачем. Један велики антифашистички народ, који није свој антифашизам доказао само када је то било лако, када је Црвена армија загазила на границе сломљеног Рајха, већ док је тај Рајх био на врхунцу моћи, а бркати сликар најмоћнија фигура тадашње Европе, која је покорила све сем Уједињеног Kраљевства. На зениту његове силе, ми смо пред ту силу стали и изабрали слободу, свесни да ћемо за ту слободу море крви пролити. И пролили смо је и победили.

Рећи да су Срби нацисти је несагледива увреда за све српске мученике и хероје који су душу испустили против нациста. То је велика лична увреда за мене, чији је прадеда рану која га је умало убила зарадио у јуришу на нацисте и усташе, настојећи да зло окупације и најнехуманије идеологије у историји света најури са наше свете и слободарске земље. То је увреда за српску децу из Kрагујевца, за децу која још нису стигла осетити живот, која још нису волела, али која су пала са јунаштвом Бошка Југовића, гледајући неустрашиво своје крвнике и злотворе у очи. Онај који говори да су Срби попут нациста пљује на њихове гробове. Он пљује на народ који је дао највећи број праведних међу народима на тлу Југославије. Ја нисам верник, али не бих изазивао судбину таквим нефасом и бешчашћем, таквим бесрамним изокретањем историје наопако.

Но, зашто баш нацисти? Зато што у западњачкој култури не постоји нешто што је тако униформисано (барем формално) и ван дебате социјално признато као морално неупитно зло као што је то нацизам. Прогласити Србе нацистима нема никакве везе са идеологијом нацизма, то има везе искључиво са тим да се они представе као бад гуyс. Ту долазимо до онога што смо већ напоменули: за наратив је битно да буде прост и бинаран. Неко мора да буде добар момак, а неко лош момак. Kао у лошем холивудском филму. Иронично је да је улога лошег момка допала антиимперијалистички и антифашистички настројеним Србима који су чинили етничку већину у партизанима, а улога добрих момака и антифашиста Фрањи Туђману који је фактички рехабилитовао Усташки покрет и НДХ, Алији Изетбеговићу који је робијао једном због учешћа у нацистичкој машинерији и други пут због исламофашистички Исламске декларације, те албанским терористима, који су баштинили идеологију колабораторских баллиста, која се базирала на сарадњи са нацистима и фашистичком пројекту стварање етнички чисте Велике Албаније. Иронично, свакако, али наратив не хаје за истину, он хаје за политичку потребу. А политичка потреба је била таква да се мора разорити једини народ који је имао озбиљну антиимперијалистичку традицију, народ творац Југославије, суверенистички и државотворни народ, који је за Југославију гинуо када ју је стварао и када ју је бранио. И био је спреман да за своју слободу гине опет.

Интереси империјалиста, наравно, нису били хуманистички, него суво експлоататорски: хтели су да растуре последњу социјалистичку земљу у овом делу света, хтели су да је разбију на послушне и покорне протекторате, што би им омогућило геополитичку превласт кроз постављање марионетских влада, али би њиховим привредницима донело огроман профит кроз насилно инсталирање оних мера које су донеле тржишну хегемонију њихових фирми. Шта хоће атлантисти у том тренутку? Хоће прелазак на неолиберални систем који ставља окове неоколонијализма на руке малим земљама, хоће да Југославију на силу увуку у НАТО и тако се геополитички прошире, хоће да прекрију својим утицајем некада суверену земљу и претворе је у своју провинцију, хоће природне ресурсе и ширење на овај део Европе као део пута ка Русији. Треба умирити ове просторе пре покушаја да се гази ка Москви. На крају крајева, и Хитлер је ту лекцију научио. Ове врло реалне циљеве интервенције, који су геополитички очигледни сами по себи и јавно признати од стране америчких водећих дипломата, Запад је по обичају покушао да сакрије у обланду хуманистичке интервенције и ширења демократије. Да би та пропаганда била што лакша, од Срба су направљени ђаволи на земљи. Готово сва страна и део домаће штампе је радио на томе даноноћно. Најлакши пут је био преко прављења асоцијација које би просечном грађанину Запада показале да су Срби зло, а против зла се, разуме се, треба борити свим средствима. Па и силом. То је била пука медијска легитимизација једног неправедног, неправичног и противправног насиља. То је уједно било и смејање над гробовима свих оних који су пали борећи се против те але империјализма, која је тада дошла под крвавом нацистичком свастиком и германском супремацијом на Балкан.

Рећи да су Срби нацисти има двојаку функцију. Прво, тиме се правда империјалистички интерес. Инсистирајући на српским ратним злочинима (а било их је, свакако) и прећуткујући ратне злочине над Србима (којих је такође било, иако се о њима волшебно ћути), стварала се слика о томе како је само један народ крив, како је само један народ одговоран и како, логично, само њега треба да погоде последице. Мана у поређењу Срба са нацистима, поред оне очигледне у смислу идеологије, броја и методологије убијених, те структуре убијених, свакако јесте у томе што само Срби могу да буду балкански Јевреји због заједничког и идентчног страдања у Другом светском рату. Бошњаци не могу. Не могу ни Хрвати. Ако се питате што, погледајте неки документарац о страдању Срба у Подрињу или се запитајте где се даде четвртина милиона крајишких Срба. Јевреји нису такве ствари радили, али они чији су континуитет баштинили Туђман и Изетбеговић јесу. Одатле и мантра о геноциду у Сребреници, коју би могао да сруши сваки студент Правног факултета који је завршио другу годину. Један народ је геноцидан – он је искључиво крив. Њега треба неутралисати. Њега треба елиминисати, као претњу, раузме се. Звучи као наратив оног бркатог сликара о Јеврејима? Ако неког треба денацификовати, то су денацификатори Срба. Друго, тиме се ствара колонијална псеудоинтелигенција, која више није у служби народа, него колонизатора. Та интелигенција је пропагандом и новцем заведена да свој народ посматра као нешто дивље, као нешто убилачко, као нешто геноцидно, као нешто што само што није починило неко зло – а да се не би зло десило опет, потребан нам је, наравно, колонизатор као старатељ. Тако једна пљачка природних богатстава више није пљачка, него хумана мисија, а марионетска власт која љуби скуте империјалистима није антидемократска, него је узор демократије и људских права. Прихватити такав наратив и правдати окупацију сопствене земље и гробове најбољих ћерки и синова нашег народа, који су оставили кости на Kосмету бранећи Савезну Републику Југославију од агресора? Никад!

Србима не треба денацификација. Никада нам није била потребна. Ми смо се денацификовали ономад кад су немачке дивизије покушавале да побегну са тла Југославије од праведне ретрибуције једног гневног народа чију су земљу поробили и напунили гробовима. Сем тога, нама никаква денацификација никада није ни била потребна јер смо изабрали страну људскости, дигнитета, храбрости и суверености пред нацистичким злом и равноправно учествовали у његовој победи са највећим силама света. Бити свестан тога значи бити свестан историјске величине и исправности свог народа, али и бити имун на колонијалну пропаганду која од интелектуалца прави невољне агенте на сатирању сопствене земље и народа. А оне којима то смета пустимо да кмече над ренесансом српске националне свести – њима гора казна свакако тешко да се да смислити.

Бојан Драгићевић
Поделите:

1 коментар

  1. Све правилно. Успут нама треба озбиљна декомунизација, и јака србификација. Наравно и деенглезација србског друштва, младежи и културе. И треба нам делатинизација, проклета била.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here