Bojan Dragićević: Proces kosovske nezavisnosti je reverzibilan – srpska država vaskrsava na Kosmetu

Bojan Dragićević
Podelite:

Dana 25.08.2019. godine ministar spoljnih poslova Republike Srbije Ivica Dačić objavio je da je Togo petnaesta po redu država koja je povukla priznanje Kosmeta. Pored nje, svoja priznanja su povukli do sada i Lesoto, Papua Nova Gvineja, Burundi, Unija Komora, Gvineja Bisao, Sao Tome i Principe, Madagaskar, Liberija, Grenada, Palau, Komonvelt Dominika, Solomonska Ostrva i Centralnoafrička Republika. Bez ikakvog spora, ovde je moguće govoriti o jednom sada već usmerenom fenomenu kontinuiranog povlačenja priznanja, sa kojim se kosovska nezavisnost suočila u poslednje vreme – taj fenomen je nesumnjivo prisutan i isto tako nesumnjivo značajan i iz ugla nacionalne politike i iz ugla međunarodnog poretka. O tome govori sve intenzivniji pritisak na Republiku Srbiju da zaustavi taj proces i odrekne se lobiranja u korist očuvanja svog teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka.

Pored diplomatskih kanala, od političkog kruga pokrovitelja kosovske nezavisnosti bilo je moguće odmah čuti savetodavne reakcije – tako je evropski komesar za pristupne pregovore Johanes Kan od Republike Srbije zatražio javno da zaustavi proces povlačenja priznanja, pokušavajući da nepostojeći kontraustupak pronađe u povlačenju taksi od strane privremeni kosovskih institucija. Neobična je smelost zahteva da se od Republike Srbije otvoreno i javno traži da samoj sebi veže ruke u spoljnopolitičkoj areni i da se odrekne svoje državne celovitosti da bi dobila ustupak koji sam po sebi ne znači apsolutno ništa i ne nosi nikakvu težinu, odnosno da bi se ukinule farsično nametnute takse koje postoje samo da bi internacionalni sponzori kosovske nezavisnosti uvek pođednako mogli da krive Beograd i Prištinu – Beograd jer odbija da se odrekne svoje suverenosti i teritorijalnog integriteta, a Prištinu za takse. Iz toga je proizašao tragikomični, veštačko analogni i apsurdni zaključak da bi odricanje Prištine od taksi moralo da podrazumeva odricanje Beograda od lobiranja. I nasuprot aktivnom radu albanskih lobista i korišćenju prljavog novca kriminalnog porekla za lobiranje za kosovsku nezavisnost, još jednom je pokazana politika dvostrukih aršina kroz zahtevanje da se srpska strana odrekne svih diplomatskih i praktičnih mehanizama za realizaciju svog cilja i da bude dovedena pred svršen čin. Takvi savetodavni nastupi, iza kojih se neretko kriju pritisci i neizrečene ucene i pretnje, bezvredni su sa tačke srpskog nacionalnog i državnog interesa, u kojem je neupitna i sveta celovitost teritorije Republike Srbije. Ni odlazeći ambasador Sjedinjenih Američkih Država Kajl Skot ne propušta da pomene kako je proces kosovske nezavisnosti nepovratan i nešto što će ,,Srbija morati da prihvati”, iako ga baš ova povlačenja uporno demantuju u toj fatalističkoj oceni. Ako je moguće da pomenute države javno povuku svoje priznanje kosovske paradržave, iako je i po Skotovim rečima svima jasno da su Sjedinjenje Američke Države zagovornici tog projekta nastalog na terorizmu, kriminalu i kršenju međunarodnog prava, zar to ipso facto ne dovodi u pitanje mit o navodnoj svemoći Sjedinjenih Američkih Država u spoljnoj politici, pošto pomenutih 15 država svesno postupa protiv njihovih političkih instrukcija? Zar je moguće da neka država zbog srpskog lobiranja odbije diplomatske aktivnosti SAD radi zaokruživanja kosovske nezavisnosti u cilju legitimizacije svoje protivpravne agresije i potpunog savijanja kičme međunarodnopravnog poretka američkom imperijalizmu? Izgleda da jeste.

Posebno komičan odgovor došao je od poslanika politički mrtve Demokrastke stranke, Balše Božovića, koji se na Tviteru zgražavao na povlačenja priznanja Kosova, pokušavajući da klovnovski izigrava moralnog puritanca kroz odbacivanje ,,korupcije kao osnovnog temelja spoljne politike zemlje.” Interesantno je da gospodin Božović ništa sporno nije video sa korupcijom, koja je samo kvazimoralistički eufemizam za svuda prisutno lobiranje, kada su putem nje kupovini uticajni međunarodni političari od strane albanske mafije u projektu realizovanja fašističkog projekta Velike Albanije izgrađenog na etničkom čišćenju i radi ostvarenja trule kosovske državnosti, koja je postavljena na staklenim nogama protivpravne međunarodne agresije NATO zemalja na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Možda je interesantno ili indikativno što mišljenje sa gospodinom Božovićem deli zamenik premijera privremenih prištinskih institucija i potpredesednik Demokratske partije Kosova Enver Hodžaj, koji je, vidno uznemiren, govorio da po njegovim diplomatskim izvorima postoji još deset država koje potencijalno mogu da povuku priznanje Kosmeta.

Reakcije u narodu povodom ovih dešavanja mogu se podeliti na dve vrste: dok je većina građana obradovana i ohrabrena ovakvim događajima, koji pokazuju da je država Srbija još sposobna za nekakvu međunarodnu diplomatsku borbu i spoljnopolitičku ofanzivu, samozvani autošovinistički intelektualci, od kojih su mnogi poznati drugosrbijanski zagovornici ideje kompletne kapitulacije i ozakonjenja nelegalne secesije priznanjem, osetili su se ugroženo ovakvim radom Ministarstva spoljnih poslova, što samo po sebi govori o njegovoj valjanosti jer – pobogu – ko bi želeo da ga onakva kapitulanska svita podržava! Požurila je ta svita čankoliza imperijalista i zagovornika rasparčavanja sopstvene otadžbine da omalovaži sve one zemlje koje su povukle priznanje, da ih ponizi kao male, nebitne i primitivne, iako neke populaciono dostižu čitavu jednu Australiju i teritorijalno su veće od Italije, ne pristajući u svom slepilu mržnje prema sopstvenoj državi i nacionalnom interesu ni na šta manje od povlačenja priznanja od strane SAD kao potvrde validnosti spoljne politike Republike Srbije. Ti i takvi će zaboraviti da Kosovo nisu priznale ni najmnogoljudnija Narodna Republika Kina, ni najprostranija Ruska Federacija, a vrednost priznanja Palaua će tumačiti situaciono: ako Paulau priznaje Kosovo, onda je to nezaustavljivi talas priznanja, a ako povuče priznanje, onda je to nebitna država čiji glas ne znači ništa.

Pametan diplomatski um bi morao da zna mnogo bolje od tog jeftinog cinizma, lažnog osećaja superiornosti i nepokrivene arogancije, političkih grehova koji u svetu moderne geopolitike vode pravo u poraz. Oni koji se izdaju za ljubitelje pravne države dok priznaju okupaciju dela teritorije koja je i protivustavna i regulisana Krivičnim zakonikom, oni kojima su usta puna principa dok se savijaju pod vetrovima svetskih silnika kao trava, oni kojima je nacionalni ponos prevaziđena kategorija – takvi nemaju šta da se pitaju oko sudbine države koju su prezreli išta više nego što Vrhovna komanda treba da pita dezertera oko vojne strategije odbrane zemlje. Zaboravljaju ti proroci defetizma i izdaje suvereniteta i teritorijalnog integriteta, koji celovitost zemlje vide kao teg na nogama koji ih davi u moru svetske politike umesto kao primarni cilj zaštite države i naroda, da nijedan politički projekat modernog doba nije realizovan u danu – na kraju krajeva, niti je to bila sama albanska nezavisnost koja je decenijama postavljala sebi političku podlogu, niti slučajevi reintegracije spornih teritoriju u maticu ili slučajevi postepenog gubitka priznanja država članica UN koji su pogađali neke druge osporene i u jednom trenutku relativno međunarodno priznate teritorije, koje su to priznanje većinski izgubile, nude pokrića za ovakva nebulozna očekivanja. Iz tog ugla proces povlačenja priznanja Kosova, koji je pokrenulo ohrabrujuće delovanje Ministarstva spoljnih poslova, za nas nosi posebnu težinu iz nekoliko razloga. Prvo, svaki glas manje za kosovsku nezavisnost jeste jedan glas više u formiranju majoriteta u Ujedinjenim nacijama. Ko misli da su ti glasovi nebitni, zaboravlja koliko je socijalistička Jugoslavija uživala političke moći i težine u svom zenitu zbog grupacije većine tih glasova u okviru Pokreta nesvrstanih. To nasleđe je živo, o čemu govori odnos mnogih afričkih proslavljenih državnika prema našoj otadžbini pun poštovanja. Upravo stoga ga treba iskoristiti. Drugo, on pokazuje da je proces reverzibilan i premešta pitanje kosovske državnosti iz sfere već rešenih pitanja u sferu nedovedenih do kraja. Može se reći da nama više vredi povučeno priznanje nego nepriznanje, zato što je povučeno priznanje indikativno da jedan proces nije dovršen – ono baš zbog toga fundamentalno izaziva fakt zaokruženosti kosovske kvazidržavnosti. Iz tog ugla treba shvatiti koliko bi bilo bitno strateško ostvarenje cilja srpske diplomatije o obaranju broja zemalja koje su priznale nezavisnost južne srpske pokrajine ispod polovine država članica Ujedinjenih nacija i koliku bi ono političku težinu imalo. Naposletku, treba reći i da je pre jedanaest godine projekat Kosova startovao na krilima američkog imperijalizma i da je izgledao nezadrživo. U tom trenutku, delovalo je nezamislivim da bilo koja država povuče priznanje nezavisnosti i više nego što danas deluje da to urade SAD ili Nemačka. A govori se tek o periodu nešto većem od jedne decenije, koja je beznačajna jedinica vremena u nacionalnim i državnim pitanjima, o čemu svedoči primer jevrejskog naroda i postojanje države Izrael. Gde ćemo biti za dvadeset, pedeset ili sto godina očigledno prelazi maštu drugosrbijanskih narikača, ali ne bi smelo da bude izvan percepcije jednog državničkog uma. Na kraju krajeva, treba se setiti koliko smo vekova čekali da major Selimir Ostojić pobode srpsku zastavu nad Prizrenom pod otomanskom čizmom. Dok su Turci išli ka Beču, takva mogućnost je delovala nestvarno, a opet, vreme ju je validiralo. Zato ne bi trebalo više zahtevati od Ministarstva spoljnih poslova od ovakvog kontrolisanja tog talasa – kada bude sazrelo vreme, drugi će ići i dalje. Treće, on pokazuje da i današnja Srbija, vezana lancima neokolonijalizma, još uvek ima snage da se usprotivi volji imperijalista i da koliko-toliko zaštiti svoj interes protivno njihovoj izraženoj nameri.

 

Ovo je od posebnog značaja iz najmanje dva vrlo solidna razloga. Jedan je nacionalni: srpski narod pitanje Kosmeta doživljava kao esencijalno pitanje svog identiteta, nacionalnog ponosa i opstanka srpske države. To nije pitanje samo dela teritorije, niti istorijskog, kulturnog i verskog nasleđa, niti čak srpskog naroda koji dole živi u jezivim uslovima poslednjeg evropskog aparthejda: to je pitanje osnova srpske državnosti, poštovanja vlastitog Ustava i sopstvene nacionalne epopeje. Na Kosmetu vaskrsava ili propada ideja otadžbine i srpska državotvorna ideja, za koju je proliven okean krvi. Na Kosmetu se lome ili prizivaju sve potencijalne buduće secesije. Na Kosmetu se potvrđuje ideja nezavisnosti srpske države i srpski antiimperijalizam, koji se sukobio sa nepravom i agresijom kada je ona bila najsilnija i izašao na nogama iz te neravnopravne i nepoštene borbe. Zaustavljanje procesa kosovske nezavisnosti i mogućnost da se ona ostavi na rešenje onima koji dolaze predstavljao bi još jedan trijumf srpskog državotvornog inata. Na Kosmetu srpski narod stoji iza svoje rodoljubive dužnosti, iza svog istorijskog zaveta, a time potvrđuje svoje moralno pravo na postojanje i svoju volju da se očuva u burnim vremenima današnje geopolitike, da ne osramoti generacije pre nas ili osudi one koje dolaze. Ne postoji esencijalniji element od toga za nacionalno preživljavanje. Drugi razlog je internacionalistički i civilizacijski, čak vrednosni, on je poslednja brana međunarodnog javnog prava i poretka koji je konstituisan posle kraja Drugog svetskog rata kao civilizacijska stepenica: borba protiv nezavisnosti Kosmeta je borba za pravo protiv sile, za red protiv arbitrarnih haotičnih odluka velikih sila koje izazivaju nestabilnost, za humanističke i civilizacijske vrednosti nasuprot imperijalističkoj podršci paradržavnoj terorističkoj tvorevini, koja predstavlja poslednji evropski aparthejd. To je etički vapaj za pravdom, ali i aktivno delanje da se ona dobije – kreativno i aktivno delanje koje nam je u nekim prethodnim periodima žalosno nedostajalo, a koje je neophodno da srpski narod izbegne novo kopanje sopstvenih grobova i neka nova etnička čišćenja.

U tom smislu i tom delu, rad Ministarstva spoljnih poslova ne samo da je koristan, već je i inspirativan i vredan svake pohvale, pošto srpskom narodu daje nadu da tu borbu može i mora dobiti, kao što je tokom svoje herojske istorije pobeđivao u mnogo težim i neravnopravnijim borbama. On je popločavanje puta kojim mora ići i srpski narod i srpska država u budućnost uokvirenu Ustavom i međunarodnim pravnim poretkom, ali i našim najboljim nacionalnim interesom.

Bojan Dragićević

Podelite:

3 Komentari

  1. Imamo previse neprijatelje (crvenog na mapi) tako da je najbolje fokusirati se na osvetu onima kojima smo ucinili dobro a oni su nama vratili zlom: Pakistan, Poljska i Ceska. Pomoci Indiji i Americi da razlupaju Pakistan i podrzati Nemce da povrate Sleziju, Pomeraniju i Sudetlend koji su im nepravedno oduzeti a njihovo stanovnistvo odatle proterano.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here