Бојан Драгићевић: СПС има најбоље шансе да преживи и ојача ако спречи себе да постане безличан, ако остане веран ономе што је увек и био

Поделите:

Мало су толико значајних, комплексних и интригантних питања оставили избори који су за нама колико је питање политичке будућности Социјалистичке партије Србије. Заправо, бројни политички аналитичари су углас закључили да је то једино питање уопште вредно разматрања у унутарполитичкој прерасподели карата.

Социјалистичка партија Србије је велика партија српске политике, она са најдужим континуитетом од живих и активних политичких странака. Она није неки преко ноћи створен покрет, нити неозбиљна партија без идеологије, историје и подршке у народу, каквих је пуна наша јавна сцена, која је фрагментизована до бесмисла и окупирана од стране опскурних и неретко сателитских политичких чинилаца са нереалним претензијама. Иза ње није неколицина ентузијаста, већ озбиљна партијска организација и подршка у сваком селу у Србији. Иза ње је и више од стотину година постојања и преко тридесет година трајања у овој форми. За то време, Социјалистичка партија Србије увек је доследно била на страни свог народа и државе. Њено политичко наслеђе утемељено на светим начелима народне суверености и социјалне правде има вековну традицију у српској политици, историју у којој је Социјалистичка партија Србије и губила и побеђивала, али је увек остајала да стоји постојано, упркос ветровима историје и геополитике, који јој нису увек били наклоњени. Она се мењала, али је и остајала иста. Њена идеја, њена есенција, њено залагање за бесмртна начела једнакости и родољубља, њено инсистирање на поштовању различитости свих људи, народа и вера и успешност да такве различитости претвори у кохезивни патриотизам, њено залагање за права најширих друштвених слојева учинили су је најтрајнијом и најпоузданијом странком српске политике, оном која је истовремено и државотворна и народна. Социјалистичка партија Србије је изнад свега један бренд, и у земљи и у иностранству. Она је препознатљива и свеприсутна. Уз то, она је још увек и аутономна и у томе је можда њена највећа снага.

Социјалисти се налазе пред незгодним избором након бројања гласова. Ови избори нису били као и сваки други, па ни избор који је пред председником Социјалистичке партије Србије Ивицом Дачићем неће бити тако лак и једноставан. Иако Социјалистичка партија Србије има право да себе не сматра побеђеном јер је очувала своје гласове, што због бојкота дела опозиције, што због геополитичких процеса, што због реалне снаге Српске напредне странке, апсолутна изборна победа Александра Вучића омогућила је да Српска напредна странка сама поседује више од две трећине народних посланика у Народној скупштини – са те стране, сасвим је природно очекивати да ће председник Српске напредне странке настојати да капитализује тај убедљив тријумф јер му је ниједна друга странка није прекопотребна. Kаква ће одлука са Андрићевог венца бити остаје да се види, но ово ће се вероватно реализовати потискивањем Социјалистичке партије Србије при формирању нове власти, деградацијом утицаја социјалиста при избору понуђених министарстава и настојањем да се једина преостала аутономна странка српске политике стави под још чвршћу контролу. Било да је задржи у власти или протера у опозицију, Александар Вучић тешко да ће одустати од круњења моћи социјалиста ако пратимо здраву политичку логику. Заиста, зашто би? У природи је политичке власти да се концентрише и хомогензиује.

СНС цунами обрисао је све остале релевантне и препознатљиве опције са сцене. Једина која је остала да упркос свему стоји, једина која је непотопљена и поново присутна као самостални ентитет јесте управо Социјалистичка партија Србије. По природи ствари, ово ће од напредњака бити виђено као конкуренција, ма колико СПС покушавао да их убеди у супротно. Чему то води? Са једне стране постоји опасност тихог дављења СПС-а, где би партија била гушена док је номинално на власти, што кроз потискивање утицаја на републичком нивоу, што кроз отимање локалних одбора, због чега би се СПС могао наћи у непријатној ситуацији да се мора осмехивати докле се његов политички потенцијал гаси, а будућност круни. Питање без одговора је и колико би партија могла да издржи притисак СНС-а у политичком савезу у овим околностима, колико би имала снаге да задржи своју препознатљивост, своје гласачко тело и своје кадрове, а да не буде изложена тихом преузимању од стране Српске напредне странке или неким цепањима каквима су подлегле неке друге партије. Не заборавимо, и Демократска странка, ма шта ко мислио о њој, била је крупна странка српске политике након реинсталирања вишепартијског система. Данас је њено чланство растурено, она исцепкана, језгро поларизовано и срамно се отима око једног политичког леша док се чланови Главног одобра понашају као сујетна и размажена деца без икакве тежине, правца или визије. Ако се учи на грешкама других, треба приметити да , у таквом мрачном исходу догађаја, постоји ризик да СПС постане ништа друго до привеска Српске напредне странке, који ће она носити и одбацити када пронађе нови, а онда препустити социјалисте судбини коју је већ наменила Демократској странци – маргина, цепање или нестанак. Тај нестанак неће доћи преко ноћи, али ће бити последица постепеног слабљења Социјалистичке партије Србије. Са друге стране, одлазак у опозицију ретко када да је сладак, али повремено може бити стратегијски исправна одлука, иако би он краткорочно несумњиво донео врло осетну штету. Ипак, имајући у виду и то, треба рећи да је СПС већ доказао да је у стању да преживи такве периоде и да му је судбина неминовно убрзо донела нову прилику за повратак на сцену.

Социјалистичка партија Србије је пред Рубиконом. Пред њом су опасности тихог умирања, беле политичке смрти скривене иза осећаја лажне сигурности, опасности падања у сан без снова из кога се никада пробудити неће, док је са друге стране очекује неизвесност и нимало лака борба у опозицији. Сцила и Харибда, ход између два исукана мача. Најнезгодније од свега, карте нису само у рукама социјалиста, већ и у руци Александра Вучића. Председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић је у необично тешкој позицији. Шта ће се десити уколико Александар Вучић одбије понуду социјалиста и одабере Шапића за партнера или уколико СПС не буде задовољан јер ће проценити да је понуђено за партнерство испод минимума његовог политичког резона и достојанства? Но, не треба заборавити да је СПС претекао далеко опаснија и непријатнија времена и да је Ивица Дачић већ једном спасио партију у тренуцима када је нестанак деловао много извесније него данас, готово неминовно и фаталистички.

Изгледа као разумно предвиђање да, као и увек, СПС има најбоље шансе да преживи и ојача ако спречи себе да постане безличан, ако остане веран ономе што је увек и био. То подразумева усмеравање реторике ка слобоизму као темељној идеологији, враћање партије себи, усвајање темељних начела социјалне правде и народне суверености као препознатљивих бакљи Социјалистичке партије Србије. То подразумева и инсистирање на сопственој аутономности, везивање за историјски континуитет и драстично наглашавање посебности СПС-а. Предизборни чврсти говор председника Дачића, одабир изборног спота са државничким личностима наше историје и кампања повлачења признања самопрокламоване и лажне државе Kосово, због које је СПС добио подршку јавног мњења, дају разлога за оптимизам у овој линији размишљања. Не треба заборавити да је СПС био на челу Савезне Републике Југославије када се она бранила од противправне агресије НАТО империјалиста, нити да је Победа из Другог светског рата извојевана под петокраком. Kако свест о неопходности те одбране и њеном значају сазрева у народу, како расте потреба за историјским континуитетом који нам у многим сферама политичког и друштвеног живота жалосно и упадљиво недостаје, тако расте вредност онога што СПС може понудити – поузданост, визију, стабилност и идеолошки прихватљиву алтернативе, репутацију једне државотворне и постојане партије. Повлачење признања народу даје наду да није све готово са косовским човором, па се мора чинити рационалним заузимање чвршће позиције по питању Kосмета, посебно под светлом недавних догађаја и опредељености јавног мњења. Артикулација те за сада неартикулисане воље носи потенцијал за грабљење огромног политичког капитала. Не треба заборавити ни да се суверенизам враћа на велика врата у светску политику. Промена тона Социјалистичке партије Србије од меке социјал-демократије ка суверенистичком патриотизму, која је последњих година приметна, могла би да постане део једног упечатљивог имиџа, једне идеолошке подлоге која је у домаћој јавности увек уживала поштовање и подршку. Можда је време за још једно превредновавање. На њему би се у том случају морало инсистирати са једном наметљивом сталношчу. Ако је социјал-демократија била нужна 2008. или 2009. године, она је данас превише безбојна и неубедљива, она је умртвљена и немоћна у овој ери политичког живота Србије, а и изворним идеолошким позицијама СПС-а је она одвајкад деловала као вештачко ткиво. Ићи у корак са временом би у случају Социјалистичке партије Србије парадоксално подразумевало враћање у прошлост и ребрендирање социјалиста, васкрс основних идеја социјалиста као носећих стубова партијског наступа и деловања. Чини се да се не би морало тражити даље од слобизма, који као идеологија представља нешто препознатљиво и прихватљиво, нешто што у себи максимално користи и историјски моменат у ком се налазе српски народ и држава Република Србија и тренутак у коме социјалне разлике постају горућа тема у нашем друштву. Слобизам је и природно усмерење Социјалистичке партије Србије, али и изворно опредељење њеног гласачког тела. На темељима патриотизма и социјализма, он би омогућио стварање једне идеолошко-моралне вертикале која би била уникатна у мору репетитивних генеричких решења. Такав избор би представљао идентитеско решење. Не сме се дозволити да идентитет Социјалистичке партије Србије буде уздрман, а извесно је да би даљим потискивањем од стране Српске напредне странке он то неминовно био. Не треба заборавити ни могућност пурификације партије и њеног преобликовања, које би могло да води једној корисној интерној реформи, која би са новим лицима која већ има обезбедила Социјалистичкој партији једну нову и модернију појаву, која би била унапређење без одрицања од своје бити. У таквом складу старог и новог Социјалистичка партија Србије може само добити.

Социјалистичка партија Србије као носилац аутентичне воље њених чланова, симпатизера и најширијих друштвених слојева, са државотворном визијом и јасним и непоколебљивим наступом, наступом једне независне и несавијене странке, делује као политичко решење које има понудити адекватан одговор грађанима Србије у једном турбулентном времену, времену које носи много притисака и историјских сламања, али које је баш због тога уједно и време шансе. У том смислу, интереси партије, народа и Републике Србије обједињени су у једном суверенистичком поимању политичке реалности у којој смо се затекли. Снажна и суверенистичка Социјалистичка партија Србије је несумњиво и интерес свих истински патриотских снага у земљи у овом тренутку.

Пред социјалистима је поново хамлетовско ,,бити или не бити.” Овакви резултати избора и пленипотенција Српске напредне странке само су убрзали један ток ствари који је можда и био неминован у предстојећим догађајима. Немогуће је поуздано предвидети која одлука вуче са собом какве последице, али је извесно да је најсигурније бити на линији стогодишњих принципа и остати веран изнад свега себи. Такви принципи никада нису издали Социјалистичку партију Србије, па је неће издати ни у будућности. Верујући у њих, Социјалистичка партија ће још једном потврдити да стоји постојано кано клисурине, али и да је уистину ,,проклет издајица своје домовине.” То се у будућности може показати као одличан темељ једног још јачег СПС-а.

Бојан Драгићевић

Поделите:

2 Коментари

  1. СПС је одавно престао да буде веран ономе што је некад био, тако да је већ сам наслов врло споран… Као прво, издали су Слобу, а сада његово име експлоатишу од избора до избора, замлаћујући гласаче и претварајући се да су остали доследни… Врло покварено… Како их бре није срамота?!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here