Бокан: Косово је језгро српске идеје

Поделите:

Јеванђелски слоган: ”Не бој се – само веруј!” је основа и радни мото са којим се кренуло, па колико се успе и докле се стигне

Драгослав Бокан, српски књижевник, режисер, колумниста и публициста рођен је на Сретење 15. фебруара 1961. године у Београду. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду и завршио постдипломске филозофске студије. Основао је часописе „Лепа Србија”, „Русија данас” и „Водич за живот”. У издању „Службеног гласника”, Бокан је осмислио и режирао дванаест звучних књига… Као маркетиншки стручњак, осмислио је кампању билборда са цитатима Шарла де Гола, Винстона Черчила, Џорџа Вашингтона, Џона Кенедија и Вилија Бранта уз поруку „Косово је Србија“.

Који су циљеви новооснованог Института за националну стратегију на чијем сте челу, и који су пројекти приоритетни?

Пошто никако да дочекамо одговоре на сва она питања која нас највише занимају; пошто се стално осећамо као да живимо неки други живот од онога који представља саму суштину нашег бића; пошто полако увиђамо да морамо сами себи да помогнемо да би нам неко други припомогао; пошто је време за нови почетак наше предуго већ сањане, националне духовне и друштвене обнове; пошто полако нестајемо као историјски народ прослављан и на Небу и на земљи већ пуних осам векова нашег величанственог трајања; пошто нас је кобно југословенство скоро уништило и растопило, дезоријентисало и дезинтегрисало… решио сам да урадим што је до мене и понудим својим сународницима нешто другачије од свега осталог. Да могу макар, мирна срца, да овим Институтом одговорим свима онима који ми стално понављају, као папагаји: ”Али, дајте нешто конкретно, доста нам је само празне приче и јаловог интелектуалисања!” И да онда знам ”колико је сати” и у каквом смо стању, ми још преостали отаџбински, светосавски Срби.То је, укратко, разлог оснивања овог Института.

Ускоро ће се појавити сајт Института у пуној форми и адекватном облику. За сада је то: https://institutzanacionalnustrategiju.wordpress.com/ Ту можете да видите првих десетак наших пројеката и укупни контекст оваквог деловања…

Институт за национлну стратегију покреће друштвену и духовну обнову наше отаџбине под слоганом „Не бој се, само веруј“. Како ће се спроводити акције?

– Заједничким деловањем оних који су већ сада у редовима  овог отаџбинског Института и оних који ће нам се тек прикључити, а по моделу из нашег јеванђелског слогана: ”Не бој се – само веруј!”. Па колико успемо и докле стигнемо.

Како је замишљена и осмишљена сарадња са Русијом?

– Однос са Русијом мора да буде подигнут на виши ниво, посебно у свим друштвеним сферама (од популарне и духовне културе па до њихове и наше свакодневице), а не само украсно и искључиво у ”политичкој димензији ствари”. Морамо, пре свега, упознати праву историју нашег вишевековног братства и схватити важност оваквих веза, неупоредивих са ма којим другим народом у историји. Тек тако ће све, напросто, само лећи на своје место и ми, онда, сасвим конкретно обновити постојеће и још много боље и срећније српско-руске везе.

Много тога ће, наравно, зависити од добре воље и разумевања људи и институција у Русији за овакву идеју деловања и сарадње. Надам се најбољем, а на основу досадашњих контаката.

Где је место Косова и Метохије у вашим пројектима?

– Нећемо злоупотребљавати своју везаност за Свету Земљу наше историје, да бисмо тако ојачали и понудили се за новчану помоћ и материјалну подршку наших сународника. Тога је већ толико да је постало скоро па неподношљиво. Створила се озбиљна група правих правцатих профитера који, на разне начине, паразитирају на ”косовске теме” и ми ћемо пробати да не будемо у тој групи.

Радићемо колико можемо и како знамо и умемо, с тим што се нећемо бавити ”хуманитарним делатностима”, већ оним што може трајно да помогне да Срби коначно схвате како је Косово – језгро српске идеје, а не само (ма како важна) територија. И да, самим тим, морамо сви да се осетимо и понашамо се као ”Срби са Косова”, а не само некакви растужени, сентиментални или незаинтересовани, патриотски или другосрбијански навијачи са стране.

Какве исходе у вези ситуације на Косову и Метохије очекујете у овој години?

– Исход, смисао и важност ове године за историју српског Косова и Метохије је у томе да се нипошто и не по коју цену не разочарамо, нити, не дај Боже, искључимо из наше опште, свесрпске борбе за одбрану отаџбинске Свете Земље. Да ни ове године не дезертирамо (ни под каквим оправдањем) из ове наше генерацијске фазе вечне Косовске битке, што непрекинуто траје, још тамо од јуначког и чојственог подвига Светог Кнеза Лазара и његових бесмртних витезова па до краја времена и док нас буде.

Албанци на КиМ нису ушли ни у једну међународну организацију (УН, Унеско, Интерпол…) али их то није зауставило и нису „ни трепнули“ да  самопрогласе легализацију такозване ОВК у војску, у отварању граница ка стварању велике Албаније… Чему то води?

– Они имају свој циљ и урадиће све што буду могли (и што им буду дозволили њихови амерички ментори).

Ми, нажалост, немамо тако јасно постављен циљ када је Косово и Метохија у питању. Сабласно ”југословенство” и читав век у идеолошком ропству разних врста, као и наше масовно напуштање православне вере, учинили су своје.

Срећом, постоје и они прави, традиционални, косовским заветом одређени и усмерени Срби. Од њих, од нас још преосталих и од наше способности да се ипак некако самоорганизујемо – толико тога зависи. Борба траје и неизвесна је, као и увек у историји.

У Институту сте планирали „белу хронику“. О каквој се акцији ради?

– То је прикупљање свега позитивног у савременој (и, одређеној мери, ранијој) историји нашег народа. Морамо да прво себе, па онда и све друге обавестимо и научимо колико смо ми добар, храбар и племенит народ. И то навођењем конкретних примера врлине бројних појединаца, Срба и Српкиња, из нашег времена.

А тога има, онолико, само што то скоро нико не скупља, у време непрестаног инсистирања на српској ”црној хроници” и нашим преувеличаним и медијски, пропагандно акцентованим манама и гресима. Имаћемо прилику да све ове животне приче наше ”беле хронике” доставимо медијима, да могу да их објаве и учине видљивим читавој нашој (па, онда, и светској) јавности.

Драгослав Бокан

Интервју водила Славица Ђукић

Поделите:

14 Коментари

  1. je izvor srpske ideje samo u modalitetu privacije ili lisenosti, kao deo Srbije ona je politicko pravni problem.Politika i pravo su podrucje identiteta .Kosovski mit nije sprecio ni mit jugoslovenstva, kao jos daljeg izvora identitetskog sada organizovanog oko jezika, kao ni mit komunizma, kao buduceg raja na koji se kalemi mit EU materijanoj standarda i vrednosti.Identitet iz svoje predajne proslosti mora da se suoci sa apsolutnom slobodom sadasnjeg iz koje izvire politicka sloboda i koje uvek sadrzi mogucnost, kod nas ostvarenu u jugoslovenstvu i komunizmu, odbacivanja predaje (mada to odbacivanje nije bilo izraz opoliticke slobode, vec manipulacije elite za koju je predaja, na zalost uvek vezana i nesposobna da se odupre njenoj volji.

  2. odbacivanje je samo bilo sredstvo daljeg odlaganja stvaranja gradjanske pravnr drzave.I tu je kljuc, osloboditi predaju od elite koja njome uvek moze manipulisati, primer Djukanovica koji je bio i komunista i srpski nacionalista i dukljanski crnogorski nacionalista.Predaja mora da se oslobodo straha od politicke slobode, otuda nasa sklonost ka autoritarnosti i unizavanje demokratije.Strah do politickih slobada, elita je pretvorila u strah od gubitka identiteta i u Srbiji i u Crnoj gori.To je gradjanstvo pretvorilo u ideologiju koja trazi istorijski diskontinuitet sa nacionalnim, a posto “gradjensko” ne moze pasti sa Marsa ono se pretvara u ksenolatriju i sluzenje interesima stranaca u kojima se vide ostvarenja gradjanskih vrednosti.

  3. druge strane zagovornici identiteta pokusavaju da uspostave neki kontinuitet sa prosloscu, iako on vise nema nikakvu snagu osim eventualnog sukoba Crkve i Drzave ciji su clanovi i biraci isti ljudi.Identitet suocen sa drugim identitetima ili moze da udje u zaostrenost nacionalizma, ili moze da ponudi trece reenje u jos daljoj proslosti juznoslovenskog zajednistva ili moze tu razliku da prevazidje, prevazilazeci sam sebe u pojedinca gradjanina.Identitet se konstituise u odnosu pojedinca i drzave.uDrzavama precedendnog prava pojedinac moze da srusi zakon o brako kao vezi iskljucivo muskarca i zene.U kontinentalnom pravu, to je nesto slozenije, jer je naglasak na zakonodavnoj delatnosti, pa neka ideja treba da dobije oblik oliticke organizovanosti, zastupljene u zakomodavnoj vlasti i tek kroz nju moze postati zakom.

  4. uvek se radi o odnosu pojedinca (grupe pojedinaca) i drzave i tu se konstituise identitet, kao sto se vidi na pitanju cirilice koje potpuno zavisi od artikulacije ideje os strane grupe pojedinaca, od politicke volje i pravne regulative.Nama ne treba srpska ideja, ona u sebi ne sadrzi nista sto nije sadrzala i ideja jugoslovenstva, koja je Srbiju i CG spojila u jednu drzavu, danas su nikada dalje.To je muka “srpske ideje” ona samo ujedinjenja vidi kaao resenje, uz ograde da to sada treba drugacije izvesti, da CG i R.Srpska treba da imaju siroku autonomiju, ali zapravo siroku autonomiju treba da imaju gradjani.Pitanje nije organizacije zajednicke drzave, vec institucionalizacije i stvaranja pravne drzave.

  5. nacionalnog (zapravo narodnog) i gradjanskog je najznacajniji simptom srpske bolesti.Napoverenje prema individualizmu gradjanja, stvaranje pseudokolektivnih ideniteta, je zapravo strah od pravne drzave i ruke zakona.Unutar ovi kolektiviteta se javlja jedna vrsta individualizma, ali ne utemeljena na individualnoj slobodi gradjana, vec individualnim potrebama koje treba zadovoljiti po cenu drzave.Sve to je sadrzano u ustavnoj odredbu “drzava srpskog naroda i svih gradjana koji u njoj zive” cime se sigurise da su Srbi to nekom istorijskom prinudom, a gradjani ako hoce, valda da postuju zakone.Na kraju Srbija niti je drzava srpkog naroda, vec vladajuce oligarhija, niti gradjani postoje u oligarhijskoj drzavi.Srbija pripada vlasti, kao privatan posed, “Srbiji treba domacin” je izraz toga.

  6. kosovskim zavetom određeni i usmereni srbi su izginuli te 1389. godine svi do jednog……
    ostao je samo Vuk Branković i šaka izdajnika od kojih svi vodimo poreklo……
    dakle o kakvim usmerenim srbima Bokane palamudiš kad svi usmereni Vučjaci Vuka Brankovića obitavaju ovde na zemlji???????
    ne vodimo mi poreklo od Lazara Hrebeljanovića jer je Lazar imao ćerke već od Brankovićevi izdajnički vazalni sinova koji su sa Muratima,Bin Sulejmanima pravili vazalne,hatišerifske vilajete po Balkanu??????
    ko ne zna istoriju možda bi ti i poverovao ali ko dobro poznaje kakvi su srbi u svojoj Brankovićevskoj suštini i biti ne može da ne primeti kopatibilnost sa Osmanlijama i Tatarima…..
    ako ne genetsku ono bar spiritualnu i ekonomsko dahijsku..

  7. НАЈОГАВНИЈИ ФАЛСИФИКАТИ ЛАЖНИХ СРПСКИХ (ПРО)НАЦИОНАЛИСТА МЕЂУ ЛИНГВИСТИМА И ФИЛОЛОЗИМА!

    Људи попут Бокана су драгоцена снага сваког народа. Он разуме срж српског проблема који траје све време Југославије, ам, нажалост, умногоме пре тога и, ево, после тога. Моја маленкост српске националне погубљености ишчитава на примеру српске ћирилице. Разним обманама у вези са српским писмом које се и насилно и идеолошки пропагандом међу Србима спроводе непрекидно још од зачетка погубне по Србе југословенске идеје, Срби су данас довели до полатиничености Срба чак 90 одсто у јавности у писању српским језиком. Србима је наметнуто хрватско национално писмо под чак и данашњим обманама Срба и фалсификатима чак и наших лингвиста и филолога који, лажима о постојању некакве “(опште)српске латинице” убијају српску савршену азбуку једним латиничким алфабетом које је смишљено направљено за Хрвате како би коначно успело да се оствари оно што западни католици намећу Србима још од 1060. године да би заменом српског писма успели лакше да покатиоличе и асимилују Србе, што се и догодило свим Србима католицима. Срби су се прилично успешно одупирали полатиничавању све до Вука Караџића и његове језичке реформе у 19. веку. Одупирали су се и после Вука све до спровођења антисрпске југословенске идеје и потапања Србије у Југославију 1918. године. Па и после тога су се Срби одупирали полатиничавању хрватском латиницом све до понављања српске историјске грешке у обнови, сада комунистичке Југославије, још погубније од прве по српски народ. Тада је, посебно, после 1954. године, од Новосадског договора о српскохрватском језику и “равноправности писама” почела сурова фаворизација хрватске латинице у језику Сраб, тада је измишљена наоко врло прихватљива идеја о само за Србе “богатству двоазбучја”, када је тумачено да је “свеједно којим ће писмом Срби писати свој језик”. Тада је комунистичка држава то “свеједно” обмањујуће претворила у свакодневну сурову фаворизацију хрватске латинице у јавности и у Србији, чиме је коначно од власти и лингвиста ударен глогов колац српској азбуци. Српски народ је тако данас 90 одсто променио свој национални азбучки код латинички8м и тиме је убијен увелико српски национални идентитет.
    Та комунистичка успешна пропаганда о полатиничавању Срба веома се успешно спроводи и данас иако се из душе народа изнедрио некако Члан 10. Устава Србије који јее од 2006. донео поново неопходну и важну пуну сувереност српској ћирилици без алтернативне хрватске абецеде за језик Срба. Али, авај, то је већ, ево, 13. годину буквално само мртво слово на папиру, јер се Устав не примењује. Антисрпске и антићириличке снаге остају и даље успешне, јер све што је било југословенско и комунистичко и у народу и у властима и међу српским лингцвистима сербокроатриостима спроводи полатиничавање Срба кроз задржавање неуставне правописне одредбе у Правопису српскога језика за који је задужена Матица српска. Тако су највећи отпораши спровођењу уставне народне обавезе из члана 10. они који владају из државних институција и из научних институција које се баве професионално језиком: у Матици српској, у САНУ, у Институту за српски језик, у Одвору за стандардизацију српског језика, на катедрама за српски језик и књижевност на српским факултетима итд. Зато српски народ никако не зуспева да се уздигне и национално, и образобвно и практично и да схвати зашто сви други народи Европе не пишу свој језик двама писмима, него су сви други народи Европе јединсвени у свом језику и једном, свом писму. Само Срби и даље у Европи спроводе комунистичко “богатство двоазбучја” — пропагандну примитивну наоо лепу флоскулу којом се и даље спроводи фаворизација хрватске латинице над ћирилицом међу Србима свуда, па и у Србији. И зато онима који као Бокан и слични виде куда би ваљало и како да се с врха води српски брод у свему, па и у вези с писмом, виде да све што је комуњарско, антисрпско и антићириличко и данас говори лажно о “равноправности писама само за Србе, а у ствари сви они, готово сви пишу језик Срба само хрватском латиницом. Неки од њих не само зато што је то хрватско писмо него више зато што то није српско национално писмо.
    Најштетнији међу таквим Србима су сви они лингвисти и филолози који лепо неукима звуче у томе када кажу да нема хрватске латинице, него је то “српска латиница”. Они су наивни националисти који су тобож “српска национална срж” која не да ад се зна да ишта у вези с језијком и писмом имају Хрвати. Зато су они фалсификатори који, наоко просрпски, а суштински дубоко антисрпски, тврде на основу фалсификата лажи о томе да су Вук и Даничић стварали данашњу хрватску гајицу, а не Хрвати. Беда и јад од наоко српских “националистичких” лингвиста и филолога. Нема много таквих, али су успешни антићириличари и антисрби у томе што њихова тумачења веома лепо звуче иако су најогавније лажи и фалсификати на штету Срба.

  8. Чим, видите да неки Србин пише свој језик хрватском абецедом, одмах знате да је или, сироти, подлегао раширеним обманама о “српској латиници”, или, што је још чешће, наоко “српски национални бубањ” чист антисрбин и, следствено томе, обавезно антићириличар. А најопаснији су они лажни Срби који само за неуке и обмануте лепо звуче када кажу да је “све српско, па и хрватска латиница”. Таквима, овим првима, треба помоћи да схвате које је српско писмо, а ове друге можемо само игнорисати јер су њихови мозгови недодирљиви никаквом памећу и знањем.

    • nije važno na svu sreću na kojem jeziku pišeš već na kojem misliš…….
      zato i kažem da Brankovićevska Srbija samo spolja ćiriliči sa leva na desno a u svojoj biti kao i svi vazalni podanici Azijsko Tatarskog kaganata zanosi svoju arabicu sa desna na levo……
      mogu da pišem ćirilicu kad zaželim ali nije mi Ćirilo i Metodije ni stric ni tast ni tašta ni kućni zaštitnik ni kućni ljubimac da mu se klanjam ko Kublay Kan pred zanosnom Fatimom……
      suviše ste se uhvatili spoljni obeležja srba da bi sozercavali unutrašnje srbstvo koje ni vidite,ni razumete ni vas je briga za njega…..
      važna vam je šminka i parfimerija,simboli i heraldika,slova i ornamentika…..
      zato dr’ž te se vi samo fasade i građevinske plastike nije važno šta je ispod..

  9. bitna je forma ko .ebe suštinu hahahahahahaha
    važno je da se mi potpišemo na ćirilici pa ko zna možda i sebe prevarimo koliko smo dobri glumci..
    u svakom slučaju niko nam neće tražiti rodoslov jer ga i nemamo posle ovi zadnji 600 godina haha

  10. Има Срба, обично лажних, притворних, који не разумеју моћ симболике и унутрашње снаге значења. Зато такви Срби, лажни Срби, надрисрби и Срби “бубњеви са шипкама” не схватају да је Српска азбука незамењив симбол, унутрашња снага и идентитетски штит који чува Срба. Један добронамерни странац, када је био у Републици Српској после укидања Војске Републике Српске и њене централизације у БиХ, рекао је тамошњим Србима: “Ваша најјача војска је ваша ћирилица. Ћирилица је ваша најсигурнија граница Српства у БиХ. Зато Вас не разумем зашто ћирилицу сами изгоните из свога језика. Република Српска је створена у борби за опстанак Срба у БиХ на ћирилици и зашто је данас све више замењујете сами?”
    Што је објективан, паметан странац схватио, то данас још не могу или неће да схвате многи Срби, обично само назовисрби.

  11. За vorsign
    Драгољуб Збиљић је показао велику љубав према свом народу упорним указивањем на узроке слома ћирилице . Недавно сам прочитао да је удружење за одбрану ћирилице “Добрица Ерић” добило признање од Министарства за културу и информисање. Не знам да ли је то више за смејање или за плакање, јер то удружење брани ћирилицу баш по вољи САНУ, Матице српске, Одбора за стандардизацију српског језика и наведеног министарства – у двојству са хрватском латиницом. И сад се нађе лик из наслова који се спрда са писањем Драгољуба Збиљића, јер он упорно понавља доказану и непорециву истину : да је одбрана ћирилице у двојству са латиницом исто што и опредељење за хрватско писмо.
    Бокан је најавио скори сајт свог Института. Први филтер којег мора проћи тај сајт је а) само ћирилица , б) ћирилица и латиница. Мало је вероватно да ће Институт који се наслања на Русију бити на оба писма, али код данашњих Срба све је могуће. Књига Мила Ломпара “Дух самопорицања”,са својих седам издања, много је учинила за хрватску латиницу у српским земљама. Пре неких десетак година написао сам текст на ВИДОВДАНУ “Српска интелектиуална елита да се одреди према ћирилици”.Као позитиван пример одређења према ћирилици навео сам пример професора Слободана Антонића који је у интервјуу ГЕОПОЛИТИЦИ рекао отприлике и ово и ово :”Све моје досадашње књиге биле су латиничке ,јер сам мислио да је свеједно,али све будуће ће бити на ћирилици јер видим да није свеједно”. И још је рекао најважније :”Морамо да пружимо отпор ћирилицом”. За негативан пример сам узео Мила Ломпара јер у једном дугом тексту о пожељној српској културној политици уз српски језик ни једном није поменуо ћирилицу.Тиме је ставио до знања да Срби имају два писма, а што је у супротности са чланом 10. Устава који гласи :
    “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
    Службена употреба других језика и писама уређује се законом ,на основу Устава.”
    На показани начин Ломпар је обесмислио Устав Србије, којим је за српски језик везана само ћирилица.
    Овом лику из наслова коментара ВИДОВДАН је омогућио да се спрда са српском ћирилицом , јер је он демократичан и отворен. Могло би се то разумети да сајт не носи име ВИДОВДАН,али би оно морало да обавезује на објављивање текстова и коментара само на ћирилици. Овако је тај сајт равнодушан према опредељењу за писмо, уместо да својим светим именом буде путоказ другима.
    У поменутој Ломпаровој књизи пише да је ћирилица доминантно српско писмо, а латиница гранично и контактно. Заиста је много доминантна ћирилица са својих 5-10% у јавном животу. Он је сакрио истину ,као и сви остали професори и академици из језичке струке, да су латиницу увели у српски језик комунисти Новосадским књижевним договором из 1954.,па испада да се латиница појавила у Срба стихијно.
    Српски интелектуалци нису дорасли данашњем историјском тренутку,па ни Ломпар .У поменутој својој књизи наводи шта је писао фра Дудак Бунтић Исидору Кршњавом 7.јула 1914. :”пошто је народ један има носитии једно име,Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна и јединствена обука”.
    Дакле ,писму се даје значај заставе, али то Ломпар не разуме. Несхватање ћирилице као српског националног симбола не служи му на част

  12. Светосавски Косовски завет сматрати давном прошлошћу која нема везе са Србским индентитетом данас, исто је што и рећи да је Исус Христос живео пре две хиљаде година, и да је данас бесмислено себе називати Хришћанином. Реч је заправо о Богом даној слободи, да ли хоћемо јести хлеб Живота и ићи путем Христовим, путем Живота и Истине, да се Обожимо благодаћу Светога Духа или хоћемо непокајани да тумарамо по светским вировима и наслађујемо се привидом среће. Србска слога око Бога!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here