Boris Begović: Uspon i pad evropskog privrednog rasta

Podelite:

Boris Begović1

Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu;

Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd

USPON I PAD EVROPSKOG PRIVREDNOG RASTA2

Rezime: Uspeh evropskog privrednog rasta posle Drugog svetskog rata sve do sredine 1970-tih godina objašnjava se time što je njegov osnovni izvor– akumulacija proizvodnih faktora, u šta je spadala obnova razrušenih i izgradnja novih proizvodnih kapaciteta – bio primeren nižem nivou privredne razvijenosti i oporavku od ratnih razaranja. Od sredine 1970-tih godina, međutim, sa približavanjem Evrope granici dostupne tehnologije, ovakva vrsta privrednog rasta više nije mogla da daje odgovarajuće rezultate, pa se javila potreba da se uspostavi privredni rast zasnovan na inovacijama. Institucije koje su pogodovale privrednom rastu zasnovanom na akumulaciji proizvodnih faktora nisu prikladne za rast zasnovan na inovacijama. To je osnovni uzrok usporavanja evropskog rasta. Najznačajnija ograničenja evropskom privrednom rastu zasnovanom na inovacijama leže u nedostatku konkurencije, naročito u sektoru usluga, znatnim pravnim barijerama ulasku novim konkurentima, nedostatku odgovarajućeg sistema finansiranja novih ulazaka i vrhunskim univerzitetima koji sve više zaostaju za svojim premcima u drugim zemljama. Osnovni preduslov reforme kojom bi se uklonile navedene prepreke jeste razrešavanje političkih pritisaka za očuvanje postojećeg stanja koje stvaraju privatni interesi privilegovanih.

Ključne reči: Evropa, privredi rast, akumulacija proizvodnih faktora, inovacije, istraživanje i razvoj, konkurencija, barijere ulasku.

Cilj je ovog rada da analizira evropski privredni rast od završetka Drugog svetskog rata do danas, njegove pokretačke mehanizme i osnovne razloge za njegovo usporavanje u poslednjim decenijama, kao i da postavi okvir za razmatranje očekivanja u pogledu budućeg privrednog rasta. Pod evropskim privredni rastom podrazumeva se rast najvećih i nerazvijenih evropskih zemalja, vodećih članica Evropske unije.

Rad je u potpunosti usmeren na razmatranje dugoročnog privrednog rasta, dakle onog rasta koji dovodi do dugoročnog i održivog uvećanja blagostanja stanovnika jedne zemlje, odnosno područja. Drugim rečima, rad se ne bavi razmatranjem (kratkoročnih) kolebanja nivoa proizvodnje u okvirima privrednih ciklusa. Isto tako, ni na koji način ne bavi se makroekonomskim politikama usmerenim na upravljanje tražnjom i pronalaženjem kratkoročnih rešenja za izlazak iz recesije, za urgentni privredni oporavak, već je razmatranje usmereno na ponudu i mehanizme kojima dolazi do njenog uvećanja.Makroekonomskim žargonom rečeno, rad je u potpunosti usredsređen na potencijalni privredni rast.

Shodno tome, polazi se od osnovnih nalaza teorije privrednog rasta da izvori rasta mogu da budu: (1) akumulacija proizvodnih faktora i (2) povećanje ukupne faktorske produktivnosti (UFP), pri čemu to povećanje može da bude jednokratno, usled eliminisanja određenih neefikasnosti, i održivo, usled tehnološkog napretka u najširem smislu reči, što znači usled poslovnih inovacija kojima se trajno bolje koriste angažovani resursi.

Navedeni cilj rada i opisani pristup njegovom ostvarenju uslovili su i strukturu teksta. Prvo će se razmotriti teorijska koncepcija zamke srednjeg nivoa dohotka, odnosno razvijenosti, koja će se, potom, iskoristiti kao konceptualni okvir za objašnjenje dinamike evropskog privrednog rasta u poslednjih sedam decenija. Sledi razmatranje inovativnosti, osnovne pokretačke snage privrednog rasta visokorazvijenih zemalja, da bi se na osnovu svih dobijenih nalaza razmotrili izgledi za budućnost evropskog privrednog rasta. Sledi zaključak.

Zamka srednjeg nivoa dohotka: teorijsko obrazloženje

Iako u ekonomskoj nauci, još više u struci, postoji veoma široko i prilično neodređeno poimanje kategorije „zamka srednjeg nivoa dohotka“ (Im & Rosenblatt, 2013), u savremenoj teoriji privrednog rasta nema dilema oko sadržaja ovog pojma. Štaviše, može se govoriti o svojevrsnoj teorijskoj hipotezi zamke srednjeg nivoa razvijenosti, postavljanoj dedukcijom, na osnovu rigorozne teorijske analize (Acemoglu et al., 2006), a ne na nalazu o navodnoj empirijskoj regularnosti. Pritom se razvijenost određene zemlje posmatra kao udaljenost njene privrede od granice dostupne tehnologije – u kojoj meri tehnologija koja se primenjuje u toj privredi zaostaje za najboljom, najefikasnijom tehnologijom koja se može primeniti.

Privredni rast na nižem nivou razvijenosti zemlje, odnosno područja, isključivo se, ili barem pretežno, zasniva na akumulaciji proizvodnih faktora, pre svega na investiranju fizičkog kapitala. Takav privredni rast zahteva snažne podsticaje da se investira – pre svega snažna i univerzalna zaštita privatnih svojinskih i ugovornih prava, kako od privatnih predatora, tako i od predatorske države, što podrazumeva i umerene poreze za dati nivo pružanja javnog dobra, ali i visoke prinose investicija, visoke profitne stope, najmanje jednake oportunitetnim troškovima kapitala, a poželjno je da prinosi budu takvi da omoguće i prisvajanje znatne rente. Dok zaštitu privatnih svojinskih i ugovornih prava obezbeđuje vladavina prava i sve ono što je omogućava, visoke prinose investicija omogućava nedostatak konkurencije, naročito barijere ulasku novim konkurentima u grane u kojima postoji ekonomska renta, a u literaturi se pominje i mogućnost subvencionisanja kao načina za dodatno uvećanje prinosa (Acemoglu et al., 2006). Ovim su opisane ekonomske institucije koje stvaraju podsticaje za investiranje, ali one isto tako eliminišu podsticaje za efikasnost, kao i za inovacije. Jednostavno, nedostatak konkurencije neminovno dovodi do toga da je „miran život najslađi od svih monopolskih profita“ (Hicks, 1935).

Problem sa privrednim rastom zasnovanim na investicijama jeste u tome što on neminovno sam sebe ograničava. Akumulacija fizičkog kapitala dovodi do porasta tehničke opremljenosti rada, iznosa kapitala po zaposlenom, a to dovodi do porasta produktivnosti rada, pa time i do porasta dohotka per capita. Poteškoća je, međutim, u tome što deluje zakon opadajućih prinosa, pa dalja akumulacija kapitala neminovno umanjuje njegove prinose, tj. snižava rast proizvodnje do koga dovodi, pa time obara stopu privrednog rasta. Stoga se, u teorijskom modelu (Solow, 1956), postiže stabilno stanje u kome su (bruto) investicije jednake stopi amortizacije, što znači da prestaje akumulacija kapitala i time rast na osnovu akumulacije proizvodnih faktora. Dakle, uspeh zemlje u pogledu privrednog rasta koji je zasnovan na akumulaciji proizvodnih faktora dovodi do urušavanja ovog tipa rasta – ovaj tip privrednog rasta nije održiv. Reč je o tome da privredni rast dovodi do porasta nivoa razvijenosti, do približavanja granici dostupne tehnologije, a taj porast dovodi do usporavanja privrednog rasta, tj. do obaranja njegove stope. U krajnjem, ekstremnom slučaju, nestaje privredni rast.

Očigledno je da je sa dostizanjem određenog nivoa privredne razvijenosti, tj. sa približavanjem granici dostupne tehnologije, neophodno da zemlja promeni izvore svog privrednog rasta, da sa rasta zasnovanog na investicijama pređe na rast zasnovan na porastu ukupne faktorske produktivnosti usled tehnološkog progresa i poslovnih inovacija. Rast zasnovan na inovacijama zahteva drugačije institucije u odnosu na onaj zasnovan na investicijama. Najvažnija razlika leži u konkurenciji. Naime, upravo je teorija endogenog privrednog rasta (Aghion & Howitt, 2009) pokazala da inovacije nisu egzogene. One su posledica ulaganja u istraživanje i razvoj, a ta ulaganja odlučujuće zavise od podsticaja kojima su u tom pogledu izloženi preduzetnici. Najsnažniji podsticaj za ulaganja ove vrste jeste konkurencija, preciznije rečeno konkurentski pritisak kojim su međusobno izloženi preduzetnici. Takođe, reč je i o efikasnoj zaštiti intelektualne svojine, budući da jedino u takvim okolnostima uspešno istraživanje i razvoj omogućava, doduše privremenu i delimičnu, zaklonjenost od konkurencije.

Problem zamke srednjeg nivoa razvijenosti, što se svodi na približavanje granici dostupne tehnologije, teorijski posmatrano, predstavlja mogućnost da se postojeće institucije pogodne za privredni rast zasnovan na investicijama ne transformišu na vreme u one pogodne za privredni rast zasnovan na inovacijama. Dakle, ova vrste zamke nije vezana za neki konkretan (srednji) nivo dohotka per capita, nego za situaciju u kojoj privredni rast više ne može da se zasniva na investicijama, već je potrebno da se omogući da se zasniva na inovacijama. Pritom se, makar teorijski posmatrano, mogu identifikovati dve situacije. Prva je da se institucije koje pogoduju privrednom rastu zasnovanom na investicijama zadrže isuviše dugo, pa da one, pre svega nedostatak konkurencije, sputavaju uvođenje alternativnog mehanizma privrednog rasta – onog zasnovanog na inovacijama. Budući da privredni rast zasnovan na investicijama više ne može da dâ rezultate, a privredni rast zasnovan na inovacijama ne može da stupi na scenu, zemlja ostaje zarobljena u zamci nultog privrednog rasta. Druga je situacija da se institucije koje pogoduju privrednom rastu zasnovanom na inovacijama uvedu prerano, dok taj tip rasta ne može da preuzme primat, a time se naškodi rastu zasnovanom na investicijama. Ni u ovom slučaju ne može da se aktivira onaj mehanizam privrednog rasta koji daje rezultate, pa zemlja opet ostaje zarobljena u zamci nultog privrednog rasta. Iako je, teorijski posmatrano, moguć i jedan i drugi scenario, ipak je daleko veća verovatnoća da će doći do zadržavanja zastarelih institucije i do zamke prve vrste koja onemogućava da se aktiviraju inovacije kao osnovni izvor privrednog rasta. Ovaj nalaz može se braniti argumentima političke ekonomije, budući da oni koji su stekli privilegovane pozicije, oni koji su institucijama zaštićeni od konkurencije, imaju snažan podsticaj da ulože resurse u sve one aktivnosti koje će im, uticajem na kolektivne odluke u pogledu institucija, omogućiti da ostanu zaštićeni. Resursi koje su oni spremni da ulože u takve aktivnosti najviše su jednaki renti koju prisvajaju, odnosno koju očekuju da prisvoje sa opstankom institucionalnog okvira kojim se omogućava prisvajanje te rente. Velika je verovatnoća da su ti resursi veći od onih koji bi trebalo da se ulože za drugačiju kolektivnu odluku – onu kojim bi se uspostavile institucije koje omogućavaju nesputanu konkurenciju i koje pogoduju privrednom rastu zasnovanom na inovacijama.

Budući da su ovim opisane konture konceptualnog okvira za empirijsko razmatranje privrednog rasta određene zemlje ili područja, može se razmotriti evropski slučaj zamke približavanja granici dostupne tehnologije.

Zamka približavanja granici dostupne tehnologije: evropski slučaj

Od kraja II svetskog rata do sredine 1970-tih godina Evropa, odnosno evropske zemlje (EU-15), beležile su izuzetno visoke stope rasta. Prosečna godišnja stopa rasta u tom periodu iznosila je 4%. Dakle, kada je Evropa bila na nižem nivou razvoja, kada je značajno zaostajala za SAD i kada je njen privredni rast bio zasnovan na investicijama, rezultati su bili veoma dobri. Ovaj period privrednog rasta pratile su znatne investicije fizičkog kapitala u nove pogone, u prvom periodu posle rata uglavnom u obnovu i poboljšanje industrijskih kapaciteta i infrastrukture. Njima su stari, uništeni proizvodni kapaciteti zamenjeni novim i tehnološki superiornim (opredmećeni tehnološki progres). Uvećavala se, kako se stanovništvo oporavljalo od rata i njegovih posledica, i ponuda domaće radne snage, uz investicije u ljudski kapital, a kada je u najrazvijenijim evropskim zemljama ponestalo radne snage, migracijama iz zemalja sa evropske periferije rešena je ta neravnoteža. Ukratko, Evropa je veoma dobro funkcionisala u doba kada je njen privredni rast bio zasnovan na investicijama. Stoga se taj period istorije evropskog privrednog rasta u literaturi i naziva „zlatnim rastom“ (Gill &Raiser, 2012), uz već dobro poznato nemačko „privredno čudo“ (Streeck, 2017).

Sredina 1970-tih godina označava preokret. Nikada posle toga Evropa nije uspela da se približi onako visokim stopama privrednog rasta kakve je beležila od kraja II svetskog rata do tada (slika 1).

Slika 1

Godišnje stope privrednog rasta evropskih zemalja (EU-15)

Izvor: Åslund & Djankov (2017:18), World Bank World Development Indicators, Penn World Tables

Naravno, uzrok usporenju rasta sredinom 1970-tih godina može se potražiti u prvom naftnom šoku i recesiji koju je on izazvao, ali ključno je upravo to da posle prilagođavanja tom šoku nije došlo do povratka na stare vrednosti. Samo se u dve godine od tada Evropa približila godišnjoj stopi rasta od 4%, a prosečne stope rasta na decenijskom nivou znatno su niže, uz snažno iskazane efekte recesije 2009. godine.

Razloge za ovakvo usporavanje privrednog rasta treba tražiti u činjenici da se Evropa sredinom 1970-tih godina, posle decenija uspešne realne konvergencije ka američkom nivou dohotka per capita i nivou tehnološke razvijenosti, već sasvim približila granici dostupne tehnologije, što se može videti iz približavanja nivoa razvijenosti SAD i evropskih zemalja (EU-15).

Slika 2

Nivo evropskog i američkog dohotka per capitau USD

Izvor: Åslund & Djankov (2017:20), World Bank

Očigledno je da je konvergencija završena upravo sredinom 1970-tih godina i da je od tada na delu divergencija, da Evropa sve više zaostaje za SAD u nivou produktivnosti rada, pa time i nivou dohotka per capita. No, izvesno je da je navedenom konvergencijom Evropa došla na onaj nivo razvijenosti posmatran kao udaljenost od granice dostupne tehnologije, da za nju jedinu mogućnost privrednog rasta nudi rast zasnovan na inovacijama. Jednostavno, usled izraženih opadajućih prinosa, rast zasnovan na investicijama više nije ostvariv, odnosno stope rasta bile bi zanemarljivo niske.

Stoga je potrebno pažnju posvetiti tehnološkom progresu i poslovnim inovacijama i uporediti inovacije u evropskim zemljama sa inovacijama u SAD, zemlji najviše produktivnosti, odnosno najbližoj granici dostupne tehnologije, a u mnogim granama upravo na toj granici. Uobičajeni indikator tehnološkog napretka i inovativnosti jeste broj prijavljenih patenata na 1.000 stanovnika (slika 3).

Slika 3

Broj patenata na 1.000 stanovnika

Izvor: Åslund & Djankov (2017:136), WIPO database for patent data

Iako su neke od evropskih zemalja po ovom indikatoru ispod SAD (podatak za Luksemburg nije reprezentativan, budući da je reč o patentima iz drugih zemalja čija je prijava registrovana u toj zemlji), izvesno je da je prosek zemalja EU svega 56% američkog nivoa prijavljivanja patenata.

Stvari su još nepovoljnije kada se uzme u obzir u kojoj se meri patenti koriste za poslovne inovacije, što se svodi na to koliko su kompanije inovativne. U literaturi se navodi (Åslund & Djankov, 2017) da prema Forbsovom (Forbes) istraživanju u 100 najinovativnijih tehnoloških kompanije spada svega 11 evropskih, a da prema Rojtersovom (Reuters) u 100 globalnih kompanijainovatora spada svega 17 evropskih, dok istraživanje MIT-a (MIT) svrstava svega šest evropskih kompanija među 50 najvisprenijih (smartest) kompanija u svetu. Očigledno je da je zaostajanje evropskih korporacija u inovativnosti veće nego što to pokazuje broj prijavljenih patenata.

Navedene podatke treba posmatrati u svetlu nalaza da najinovativnije kompanije čine tzv. novi ulasci, tj. novopridošle kompanije koje tek započinju da se bave određenom delatnošću, tako da je za pospešivanje inovativnosti kompanija ključno da se u najvećoj mogućoj meri umanje barijere ulasku (Acemoglu, 2008; Aghion et al., 2008). Na distinkciji između tradicionalnih, na tržištu dobro pozicioniranih kompanija, koje nisu sklone inovacijama, i preduzetnika koji tek započinju bavljenje nekom delatnošću, koji su neminovno skloni inovacijama, budući da bez njih ne mogu ni da uđu u granu u koju žele i izbore se za bilo kakvu tržišnu poziciju, gradi se distinkcija između korporativnog i preduzetničkog kapitalizma (Baumol et al., 2007), uz napomenu da Evropom dominira korporativni, a Amerikom preduzetnički.Podaci o starosnoj strukturi najvećih kompanija potvrđuju ovaj nalaz (slika4).

Slika 4

Starosna struktura najvećih kompanija

Izvor: Åslund & Djankov (2017:135), Financial Times 500

Svega 13% od najvećih 100 kompanija u Evropi osnovano je posle 1950. godine, dok je taj procenat u SAD čak 40%. Očigledno je da novi ulasci, nove kompanije sklone inovacijama, imaju daleko veće šanse za uspeh u SAD nego u Evropi. Stoga se, na taj način, može objasniti zaostajanje Evrope u inovativnosti. Ipak, ostaje otvoreno pitanje zbog čega Evropa ima toliko relativno mali broj novih ulazaka i zbog čega su tradicionalne, davno uspostavljene kompanije manje sklone inovacijama u odnosu na njihove premce u SAD. Odgovor na ovo pitanje pruža i informaciju šta je to što treba promeniti i na koji način kako bi se unapredila inovativnost evropskih privreda.

Inovativnost i njeni preduslovi

Prvi i osnovni preduslov inovativnosti jeste uvećanje konkurencije. Tek snažan konkurentski pritisak, kako onih koji su već u grani, tako i onih koji u nju mogu da uđu, stvara podsticaje preduzetnicima da inoviraju, što znači da investiraju u istraživanje i razvoj. Nivo konkurencije u Evropi značajan je u slučaju dobara, naročito industrijskih proizvoda, ali je prilično nizak na tržištu usluga, budući da na njemu postoje brojne barijere trgovini između zemalja, a u okviru zemlja postoje značajne barijere ulasku. Iako usluge stvaraju oko 70% bruto domaćeg proizvoda zemalja EU, one učestvuju sa svega 28% u trgovini između zemalja članica. Osnovni problem u pogledu sputavanja konkurencije čini regulativa na nivou država članica, koja stvara brojne pravne barijere trgovini i ulasku novih konkurenata. A time se u sektoru usluga, koji čini skoro tri četvrtine obima evropske proizvodnje, sputava konkurencija, umanjuje konkurentski pritisak, čime se stvara renta i uklanjaju podsticaji za statičku i dinamičku efikasnost (inovativnost).

Treba ispitati hipotezu da je u poslednjih nekoliko decenija došlo do znatnog pogoršanja na tom planui da je to uzrok usporavanja evropskog privrednog rasta. Zaista, da li je znatno povišen stepen regulacije u evropskim zemljama? Korišćenje indeksa slobode od regulacije Frejzerovog instituta za četiri najveće evropske zemlje u periodu od 1970. godine do danas (slika 5) nudi odgovor na to pitanje.

Slika 5

Frejzerov indeks ekonomskih sloboda za četiri evropske zemlje (10 = maksimum)

Izvor: Fraser Institute, www.fraserinstitute.org/studies/economic-freedom

Dakle, u pomenutom periodu nije došlo do velike promene slobode od regulacije u najvećim evropskim zemljama, čak je zabeleženo malo poboljšanje u tri od četiri posmatrane zemlje. Izvesno je, međutim, da je došlo do konvergencije institucionalnog okvira – dok su na početku postojale značajne razlike, one su se na kraju posmatranog perioda, osim možda u slučaju Velike Britanije, praktično izgubile. Dakle, usporavanje evropskog rasta nije posledica pogoršanja institucionalnog okvira, nego je posledica toga što taj okvir nije dovoljno poboljšan – dovoljno u smislu potreba koje zahteva privredni rast zasnovan na inovacijama.

Bez obzira na to šta se sve u javnoj raspravi koristi kao argument za uspostavljanje i zadržavanje takvih barijera (sigurnost snabdevanja, kontrola kvaliteta, kulturne vrednosti itd.), izvesno je da oni koji već posluju u tim granama i koji prisvajaju rentu usled nedostatka konkurencije imaju snažan podsticaj da utiču na donošenje kolektivnih odluka tako da spreče uklanjanje tih barijere i preduprede liberalizaciju tržišta usluga. Dakle, reč je o tipičnim ekstraktivnim institucijama (Acemoglu & Robinson, 2012), koje opstaju iako omogućavaju manjem broju povlašćenih da prisvajaju rentu na štetu celog biračkog tela, odnosno društva u celini. A upravo se nedostatkom konkurencije može tumačiti relativno mala zainteresovanost evropskih kompanija za istraživanje i razvoj u okvirima sopstvene kuće, budući da manjkaju osnovni podsticaji za inovacije. Relativni troškovi te delatnosti (u odnosu na BDP) u Evropi su, uz manji broj izuzetaka, značajno manji u poređenju sa SAD (slika6).

Slika 6

Troškovi istraživanja i razvoja korporacija u odnosu na BDP po zemljama (2013. godina)

Izvor: Åslund & Djankov (2017:139), Eurostat

Povećanje konkurencije može da se ostvari na različite načine, a u slučaju inovativnosti od ključnog značaja je da se umanje, ako već ne mogu da se eliminišu, pravne barijere ulasku. Bez novih ulazaka ne može se očekivati povećanje inovativnosti. Niti će biti novih kompanija sa inovativnim načinom rada, sa novom tehnologijom u najširem smislu reči, niti će takvi novi ulasci naterati postojeće kompanije da budu inovativnije. Bez velikog napretka na planu slobode ulaska novih konkurenata u granu teško je očekivati znatno povećanje inovativnosti, pa time i podizanje stope privrednog rasta evropskih zemalja.

Značajan problem sa kojim se suočavaju novi preduzetnici u Evropi jeste finansiranje novih ulazaka, odnosno novih kompanija (start-ups). Reč je o tome da finansijskim posredovanjem u Evropi dominiraju banke (Begović i Mijatović, 2017), a nove kompanije nisu pogodne za kreditiranje, budući da nemaju ni poslovnu/kreditnu istoriju, niti imovinu koju mogu založiti kao obezbeđenje plasmana banke. Najpogodniji mehanizam za finansiranje takvih kompanija jeste tzv. venčer kapital (venture capital) i fondovi koji takav kapital plasiraju u nove visokorizične poslovne poduhvate, investiranjem u sopstveni kapital (equity) novih preduzeća. Osnovna poslovna filozofija koja stoji iza ovakvih poduhvata jeste prisvajanje velike kapitalne dobiti, kada se, posle odgovarajućeg vremena, sada već uspešna preduzeća prodaju na tržištu kapitala. Dakle, posredi su visokorizični, ali i visokoprofitabilni poslovni poduhvati. Pokazalo se, međutim, da ovakvih fondova u Evropi nema dovoljno, a pokušaj da se državnom intervencijom supstituiše nedostatak interesovanja privatnog kapitala za ovakve poduhvate i formiranje Evropskog investicionog fonda ovakve namene nije dao zadovoljavajuće rezultate. Evropskim finansijskim posredovanjem i dalje dominira bankarstvo, što otežava finansiranje novih ulazaka.

Konačno, za inovativnost su potrebni vrhunski univerziteti, ne samo u pogledu obrazovanja onih koji treba da budu inovativni kao preduzetnici ili njihovi najbliži saradnici, nego vrhunski u pogledu istraživanja i novih naučnih spoznaja, koje su osnova tehnološkog progresa. Tog progresa nema bez napretka u bazičnim i primenjenim naukama, bez novih spoznaja sveta oko nas i uzročno-posledičnih veza između pojava koje nas okružuju. Upravo se u istraživačkoj kulturi, u predanosti spoznaji sveta oko sebe i rezultatima te spoznaje sagledavaju uzroci industrijske revolucije, kao i do tada nezabeleženog tehnološkog progresa, pa time i privrednog rasta u poslednja dva veka (Mokyr, 2017). Evropski univerziteti, uz izuzetak britanskih, ne spadaju, nažalost, u svetski vrh, bez obzira na to koja je rang-lista u pitanju. Među prvih 20 univerziteta i na šangajskoj listi i na listi londonskog Tajmsa (Times Higher Education) nalazi se, ukoliko se izuzmu britanski univerziteti, samo jedan evropski, a među prvih 50 univerziteta samo sedam evropskih. To što se (Zapadna) Evropa ponosi svojim univerzitetima možda je vezano za njihovu prošlost, ali nije utemeljeno u njihovim današnjim naučnim rezultatima.

Budućnost evropskog privrednog rasta

Prepreke koje stoje na putu ubrzanja evropskog privrednog rasta jesu značajne, ali nisu nesavladive. Njihovo eliminisanje se svodi na sveobuhvatnu institucionalnu reformu i zahteva znatnu političku energiju, uz rezultate koji neće biti trenutni, nego će ih verovatno tek osetiti sledeće generacije. Zbog toga je ključno pitanje kakve su u tom pogledu preferencije evropskog biračkog tela.

U onoj meri u kojoj se preferencije biračkog tela održavaju u delanju političke elite, izvesno je da Evropa nije zainteresovana za privredni rast. Ta tema nije glavna, već, ukoliko se uopšte i nalazi na dnevnom redu, njegova sporedna tačka. Strateška vizija razvoja Evrope, dokument Europe 2020, predviđa da evropski privredni rast treba da bude vispren (smart), inkluzivan i ekološki održiv, mada se u dokumentu ne pominje način na koji to treba da se ostvari. Nezavisno od toga, u dokumentu se ne pominje privredni rast kao takav, njegovi izvori i tempo, još manje njegovi preduslovi. Evropski privredni rast u ovom dokumentu posmatra se kao dat, njemu samo treba da se pridodaju određeni politički korektni atributi, bez vođenja računa o tome da li ga oni usporavaju.

Evropa je, očigledno, fundamentalno zadovoljna sobom i svojim odnosom prema životu i jedino usmerena na rešavanje kratkoročnih problema, pa se institucionalna reforma svodi na bauljanje iz rešavanja jedne u rešavanje druge krize. Jednostavno, oni koji prisvajaju rentu nemaju nikakve podsticaje da podrže institucionalnu reformu koja bi pogodovala privrednom rastu, budući da bi im takva reforma oduzela rentu. A ogroman je broj onih koji su jednostavno indiferentni prema tim rentama, možda ih čak i smatraju neizbežnim, delom evropskog kulturno nasleđa. Ništa ne treba isključiti kada se u ozbiljnoj knjizi ozbiljnih ljudi (Audretsch & Lehmann, 2016) na temu neformalnih ekonomskih institucija u vodećoj evropskoj sili može pronaći i misao da Amerikanci vrednuju slobodu, ali da su Nemci drukčiji – nije da ne vrednuju slobodu, smatraju autori, ali više vrednuju – lepotu. Misterija estetike rente koju prisvajaju dobro zaštićeni nemački preduzetnici u oblasti usluga ostaje da se razreši u nekom drugom radu, jedino je treba dodati dugačkom spisku opravdanja, čak i poželjnosti pravnih barijera ulasku.

Ubrzavanje evropskog privrednog rasta neraskidivo je vezano za institucionalnu reformu. Pritom postoje dve vrste te reforme. Jedne su, poput uklanjanja pravnih barijera ulasku u granu, jasne i jednostavne i uz odgovarajuću političku volju mogu da se sprovedu veoma brzo, a veoma brzo daju i rezultate. Osim toga, reč je o jednokratnom reformskom potezu, tako da nije potrebna kontinuirana aktivnost na tom planu. Drugu vrstu reforme čine one poput reforme visokog obrazovanja koja bi omogućila napredak vrhunskih evropskih univerziteta. Takva reforma je složena, nije jednokratna, već je potrebna kontinuirana aktivnost, dugo se sprovodi, a rezultate daje sa velikom docnjom. Ništa, osim nedostatka političke volje, dobrim delom uslovljene političkom ekonomijom, ne sputava trenutno sprovođenje prve vrste reformi.

Naravno, institucionalna reforma vezana je za političke odluke. A stav evropske političke elite možda najbolje opisuju reči Žana Kloda Junkera iz 2007. godine: „Mi znamo šta treba da se uradi, ono što ne znamo jeste kako da budemo reizabrani kada to budemo uradili“. Prema ovoj političkoj mudrosti, sama činjenica da je Junker deset godina posle ovakve izjave politički živ, zdrav i čio najbolje svedoči o tome da ništa nije uradio i da se sa ovakvom političkom elitom Evropa teško može nadati institucionalnoj reformi koja bi omogućila ubrzavanje njenog privrednog rasta.

Ono što može da dovede do političkog preokreta jeste nastavak globalizacije, pojava novih konkurenata, sve slobodniji protok kapitala, naročito iz onih zemalja koje ga dosad nisu izvozile, a i sve veća pokretljivost ljudi na globalnom planu. Mala je verovatnoća da će se globalizacija zaustaviti ili da će krenuti u suprotnom smeru. To znači da se Evropa može suočiti sa situacijom u kojoj više neće biti konkurenta na globalnom nivou i da će gubiti svoje vodeće mesto u onim granama u kojima je danas još uvek vodeća. Upravo stoga je još pre više od deset godina upozoreno (Alesina & Giavazzi, 2006) da Evropa stoji pred dilemom: „reforma ili nazadovanje“ – bez reforme nije moguća čak ni stagnacija u dinamičnom svetu kakav je danas. Možda će veliki šok nazadovanja omogućiti da se prevaziđu sve one političke blokade koje sada onemogućavaju sprovođenje svih onih reformi koje su potrebne za ubrzanje evropskog privrednog rasta. Naravno, ukoliko političko umeće zasad letargične evropske političke elite bude na visini zadatka.

Zaključak

Kriza evropskog privrednog rasta nije makroekonomska kriza i nije kratkoročna pojava vezana za nedostatak tražnje. Reč je o strukturnoj krizi rasta koja onemogućava da ponuda raste odgovarajućim tempom. Stoga njene uzroke treba tražiti u izvorima rasta u Evropi. Dok se evropski rast zasnivao na akumulaciji proizvodnih faktora, Evropa je doživljavala „zlatni rast“. No, kada je ovaj izvor rasta postao iscrpljen, kada se privredni rast usled delovanja opadajućih prinosa više nije mogao zasnivati na akumulaciji proizvodnih faktora, došlo je do neminovnog usporavanja rasta – Evropa nije uspela da se, makar ne u dovoljnoj meri, preorijentiše na privredni rast zasnovan na inovacijama. Osnovni razlog takvom ishodu leži u zadržavanju, u velikoj meri, ekonomskih institucija koje pogoduju rastu zasnovanom na akumulaciji, a ne rastu zasnovanom na inovacijama – jedinim izdašnim izvorom privrednog rasta za zemlje koje se, poput evropskih, nalaze na visokom nivou razvijenosti i čije su privrede blizu granice dostupne tehnologije. Prevaziđene institucije, pre svega one koje sputavaju konkurenciju i sprečavaju nove ulaske, odgovorne su za usporavanje evropskog rasta.

Oživljavanje privrednog rasta u Evropi vezano je za stvaranje podsticaja za inovacije, pre svega jačanjem konkurencije, uklanjanjem barijera ulasku novih konkurenata, ali i unapređenjem finansijskog posredovanja koje bi bilo prikladnije za nove ulaske, za novopridošle kompanije, kao i sveobuhvatnom reformom visokog školstva koja bi omogućavala vrhunskim evropskim univerziteta da po svojim naučnim rezultatima budu i vrhunski svetski. Širok dijapazon institucionalnih reformi potrebnih za oživljavanje privrednog rasta pokazuje da takav poduhvat nije trivijalan, a dubina zahvata da bi se život u Evropi ipak značajno promenio.

Da li će do toga doći, zavisi od krhke ravnoteže između preferencija Evropljana i njihove političke elite. U ovom trenutku, bez obzira na tekuće probleme, Evropa je još uvek zadovoljna sama sobom, a takvo zadovoljstvo eliminiše potrebu za sveobuhvatnom reformom. Uloga evropske političke elite, stoga, biće presuda. Od njene spoznaje dubine krize rasta u kojoj se nalazi Evropa i uzrocima te krize zavisi u kojoj će meri napustiti svoje sadašnje pozicije, suprotstaviti se pritiscima privatnih interesa povlašćenih i započeti potrebnu institucionalnu reformu. Ili, možda, kriza evropskog rasta još nije dovoljno duboka za takav potez?

Litaratura

  1. Acemoglu, Daron (2008): “Oligarchic versus Democratic Societies.” Journal of European Economic Association, 6(1): 1-44.

  2. Acemoglu, Daron & James Robinson (2012): Why Nations Fail: The Origin of Power, Prosperity, and Poverty, Profile Books, London.

  3. Acemoglu, Daron, Phillipe Aghion, & Fabrizio Zilibotti (2006): “Distance to Frontier, Selection and Economic Growth”, Journal of European Economic Association, 4(1): 37-74.

  4. Aghion, Phillipe & Peter Howitt (2009): The Economics of Growth, The MIT Press, Cambridge, Mass. & London.

  5. Aghion, Phillipe, Alesina, Alberto, &Francesco Trebbi (2008): “Democracy, Technology and Growth.” In Institution and Economic Performance, ed. Elhanan Helpman, 511-543, Harvard University Press, Cambridge, Mass.

  6. Alesina, Alberto & Francesco Gaivazzi (2006): The Future of Europe: Reform or Decline, The MIT Press, Cambridge, Mass. & London.

  7. Audretsch, David & Erik Lehmann (2016): The Seven Secrets of Germany: Economic Resilience in an Era of Global Turbulence, Oxford University Press, Oxford.

  8. Åslund, Andreas & Simenon Djankov (2017): Europe’s Growth Challenge, Oxford University Press, Oxford.

  9. Baumol, William, Robert Litan & Carl Schramm (2007): Good Capitalism, Bad Capitalism and the Economics of Growth and Prosperity, Yale University Press, New Haven.

  10. Begović, Boris, Mijatović Boško (2017): Finansijsko posredovanje i privredni rast, Centar za liberalno-demokratske studije i Gramatik, Beograd.

  11. Gill, Indermit& Martin Raiser (2012): Golden Growth: Restoring the Lustre of the European Economic Model, The World Bank, Washington, DC.

  12. Hicks, John (1935): Annual Survey of Economic Theory: The Theory of Monopoly, Econometrica, 3(1): 1-20.

  13. Im, Fernando Gabiel & David Rosenblatt (2013): Middle Income Traps: A Conceptual and Empirical Survey, World Bank Policy Research Working Paper WPS6594.

  14. Mokyr, Joel (2017): A Culture of Growth: The Origins of the Modern Economy, Princeton University Press, Princeton & Oxford.

  15. Solow, Robert (1956): A Contribution to the Theory of Economic Growth, Quarterly Journal of Economics, 70(1), 65-94.

  16. Streek, Wolfgang (2017): Playing Catch Up, London Review of Books, 39(4), 26-28.

The Rise and Fall of Europe’s Economic Growth

Abstract

Summary: The success of Europe’s economic growth after the World War II till the mid-1970s is explained by its engine – accumulation of production factors, including reconstruction of devastated and development of new production capacities – being suitable to the lower level of economic development and recovery from war destruction. Form mid-1970s, nonetheless, with Europe approaching technological frontier, this engine of growth could not produce remarkable results, hence economic growth based on innovations should have been introduced. Institutions suitable for economic growth based on accumulation of production factors are not appropriate for innovation based growth. This is the main reason for the slowing down Europe’s growth. The most significant constraints to Europe’s economic growth based on innovations are: lack of competition, especially in the services, substantial legal barriers to entry, lack of financial intermediation suitable for funding new entries and its top universities that are lagging increasingly to their peers in the world. The fundamental precondition for removal of these obstacles is sorting out political pressures for status quo preservation created by the private interest of the privileged.

Key words: Europe, economic growth, accumulation of production n factors, innovations, research & development, competition, barriers to entry.

2 Zahvaljujem Nikoli Iliću, Marku Paunoviću, Danici Popović, Branku Raduloviću i učesnicima skupa „Ekonomski problemi Evropske unije“, održanog 31. maja 2017. godine, u Institutu za evropske studije, na komentarima i sugestijama, a Nikoli Iliću i na pomoći u istraživanju. Naravno, niko od njih ne snosi ikakvu odgovornost za eventualne preostale greške ili za iznete vrednosne sudove.

Preuzeto iz posebnog izdanja K. Polisa broj 2, za 2017. godinu.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here