Borislav Borović: Psi laju a karavani prolaze

Podelite:

“Dok istina obuje cipele, laž proputuje pola sveta”, Mark Tven

Ko god da su (?)kreatori iz senke naše ekonomske politike zadnjih decenija, oni pokaziju ili zavidno neznanje ili se zaklanjaju iza (nametnutih) ultraliberalnih stavova a najverovatnije je, da je posredi i jedno i drugo. Što je najgore, ti njihovi stavovi su pretočeni u zakone koji privredu drže zaglavljena u živom blatu. Teško je naći primer, da se kao u Srbiji, toliko neguju prevaziđeni i pogrešni ekonomski steorotipi ili da se toliko insistira na monopolu nad ekonomskim mišljenjem proisteklog iz tako pogrešno postavljenih ekonomskih premisa.

Ovaj svojevrsni „bla-bla“ koncept srpskih etabliranih ekonomista, niti vodi računa o realnosti koje vladaju u svetu, dijalektici ekonomskih procesa, niti o interesima ekonomije države kojoj nameću svoje stavove. Ekonomija je pre svega stvar logike i zdravog razuma, ali se na ovom našem prostroru namerno komplikuje, da bi bila nerazumljiva široj javnosti, služeći se često falsifikatima u obrazlaganju nužnosti prihvatanja takvih stavova.

Istina, ovo nije naš izum, ali je utoliko pogubniji, jer smo u daleko lošijoj situaciji nego većina evropskih država. Čitav niz primera pokazuju ovu obmanu koja se plasira iz ovih krugova. Govoreći o neizbežnosti totalne privatizacije državnih kompanija, često se navode primeri južnokorejskog ili singapurskog ekonomskog čuda. Činjenice su potpuno drugačije.

U Singapuru je recimo, zemljište u 100 procentnom državnom vlasništvu, 85 % stambenog prostora je pod ingerencijom države a čak 22 % BDP-a dolazi od strane preduzeća u državnom vlasništvu.

U Južnoj Koreji, u vreme najvećeg buma, svi veliki kompleksi su bili u državnom vlasništvu, a ne retko na njihovom čelu su bili generali južnokorejske armije. Opšte mesto je i uvođenje potpune liberalizacije trgovine, a navode se primere razvijenih država koje su se, navodno, tako razvile. I to je potpuna neistina, jer je recimo Velika Britanija u eri najbržeg razvoja krajem 18-tog i početkom 19-tog veka, bila kolevka protekcionizma u cilju zaštite britanskih proizvođača od jačih konkurenata iz Evrope.

Istovremeno, njihove kolonije su silom terali (zvuči poznato), da u potpunosti prihvate slobodnu trgovinu. I ne samo svoje kolonije, sila je bila argument i kod potpisivanje nepravednih sporazuma, kojima je mnogim drugim zemljama oduzeto pravo da određuju vlastite carinske tarife, poput “Opijumskog rata” sa Kinom npr. I SAD su u cilju “zaštite mladih industrija” uvele protekcionizam krajem 19 veka, a tokom 20 veka, najzaštićenija svetska ekonomija je bila upravo ekonomija SAD, a i sada Trampova administracija ponovo uvodi neke protekcionističke mere. Tadašnje obrazloženje protekcionizma u SAD, da se mora štititi mlada i nejaka industrija, sve dok ne “odraste” i postane sposobna za utakmicu na svetskom tržištu, bi komotno mogli primeniti kao lek na današnju Srbiju…da već ovi bla-bla ekonomski krugovi nisu uticali da se uradi sve potpuno suprotno.

Pogrešna premise je i da država ne sme da se meša u ekonomiju, nego će privatna inicijativa i tržište regulisati sve ostalo. Šta da radi i najbolja inicijativa, ako institucije države nemaju sluha za te inicijative, ako pravni sistem ne funkcioniše, ako naučna infrastruktura nije u funkciji preduzetništva, ako su banke u služni samo svog profita a ne u funkciji objedinjavanja kapitala u distribuciju u “inicijative”. Da ne govorimo o doktrini gde se potpuno istisnut, inače ključni, značaj novododate vrednosti, kao rezervoara koji snadbeva sve ostale pore društveno-ekonomskog života. Zato je razbijanje industrije, smrtni udarac u nastojanju da se izvučemo iz ovog živog blata. Ali ne, i dalje se forsira značaj usluga, jer navodno, proizvodnja više nije važna, a uslužni sektor se označava kao motor ekonomskog razvoja. I ovde se navode Singapur ali i Švajcarsku, kao primere kako se razvojem usluga razvija standard društva i raste ekonomija. I ponovo falsifikat, jer je npr Švajcarska u samom svetskom vrhu po stopi novododate vrednosti po stanovniku (oko 25%), a slično je i sa Sungapurom, koji je 2010 npr, bio prvi na svetu po stopi rasta novododate vrednosti (dakle proizvodnje) po stanovniku. Novi stereotip je, da u službi razvoja treba treba izaći u susret kapitalu i većoj “mobilnosti radne snage”, u prevodu, veće pravo poslodavca da otpusti radnika…a oni dodaju i da ga lakše zaposli(?). I tu se komparativno navode primeri zapadnih zemalja.

Trend redukcije radničkih prava jeste prisutan i na zapadu, ali se namerno prećutkuju mehanizmi koji tamo štite radnike, nezamislivim za jednog srpskog radnika. Nemački radnici su npr, predstavljeni kroz sistem participacije u odlučivanju i preko sindikata na nivou industrije, gde se predstavnicima radnika preko učešća u nadzornom odboru, daje pravo da učestvuju, čak i oko pitanja oko korporativnih planova i strategija. Švedske radnike predstavlja centralizovani (konfederacija) sindikat, koji se bavi centralizovanim pregovaranjem o platama i položajem radnika sa centralizovanim udruženjima poslodavaca (Konfederacija švedskih preduzeća). Da ne pominjemo prava radnika u slučaju otkaza, visinu socijalnih davanja u periodu traženja novog posla itd.

Pogrešno urađene stvari izazvane delovanjem ovakve politike u mnogim oblastima, često dovode do pat pozicije, gde se stvari teško mogu popraviti. Recimo, godinama je jedna grupa ekonomista upozoravala na štetnost politike stabilizaciji cena putem precenjenog kursa, jer on dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i javnog duga, kočenja privrednog rasta, stagnacije rasta stvarne zaposlenosi… U kombinaciji sa kreditima u (pogubnoj) valutnoj klauzuli, sada bi svaki pokušaj korekcije kursa naniže značio otežanu otplatu kredita zaduženih domaćinstava, preduzeća i države.

Dakle, pat pozicija gde je nekakav izlaz samo u krpljenju putem upravljanja spoljnim dugom. Ali je zato udarna vest danima bila da je “dinar proglašen od Blumberga za drugu najbolju valutu u svetu”, iako je pravo stanje da je razlog ulaganje “investitora” u državne obveznice naša (naj)viša kamata u odnosu na druge, a to nije razlog za slavlje ili hvalospeve, naprotiv.

Urednik bloga “Ekonomski lavirint”, Borislav Borović

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here