Boško Mijatović: Evro: novac bez države

Podelite:

Boško Mijatović, CLDS

bosko.mijatovic@clds.rs

Evro: novac bez države1

Rezime: U tekstu se govori o jednoj konstrukcionoj grešci Evropske unije – nepostojanju stabilizacione fiskalne politike. Daje se argumentacija da se radi o slabosti, prikazuju aktuelni predlozi za njeno uključenje u arsenal instrumenata ekonomske politike i analiziraju političke prepreke.

Ključne reči: stabilizacija, budžet, fiskalna politika, Evropska unija, politika, fiskalni federalizam.

Uvod

Evro je novac bez države. I zato se tokom poslednje decenije suočava s problemima, jer ga ne podržava uobičajena infrastruktura suverene države, već problematična koalicija nacionalnih država, vođenih sopstvenim interesima ili, čak, zabludama u pogledu tih interesa. Svakako, o evru se najviše brine Evropska centralna banka (ECB), ali joj zadatak nije lak, tako da, čak, povremeno koristi metode na granicama legalnosti da očuva evro, a verovatno i samu Evropsku uniju. Da ECB nije stala u odbranu evra najavljenim OMT mehanizmom 2012. godine (Dragijevo da će ECB preduzeti „sve što treba“), lako je moguće da bi neke zemlje bankrotirale, a time i egzistencija i Evropske unije i evra bi bile dovedene u pitanje.

Po produbljenju finansijske i dužničke krize Evropljani su počeli da shvataju da nešto nije u redu s arhitekturom Evropske unije, tj. da su u nju ugrađene mnoge greške koje odmažu postojanje razumno uređene strukture za vođenje ekonomskih politika. Prvobitno oduševljenje uspehom evra (posle inicijalne faze počeo je da snažno jača u odnosu na dolar) kod evropskih ekonomista zamenjeno je brigom i produbljenom analizom pomenutih defekata (na primer, De Grauwe, 2013).

U nastavku ćemo se pozabaviti jednim od problematičnih područja institucionalne strukture Evropske unije – fiskalnim.2 Jer, očigledno je da odnos Brisela i nacionalnih država u oblasti javnih finansija (budžetska i poreska politika, državni dugovi, državne garancije i slično) igra bitnu ulogu ne samo tokom krize, već da predstavljaju i područje na kome se možda prelama budućnost same Evropske unije. Nećemo se baviti problemima klasičnih javnih finansija – pitanjima koje se javne potrebe finansiraju na nivou EU i na koji se način finansiraju – već prvenstveno pitanjima stabilizacione, makroekonomske politike.

Prognoze o propasti evra i EU dobile su na popularnosti posle Bregzita. Iako se ne može poreći da postoje ozbiljni izazovi pred EU, oni možda mogu da se pokažu kao šansa za preispitivanje evropskog koncepta i traženje rešenja na putu proširenja integracije. Zbog deficita u institucionalnom dizajnu monetarne unije, mnogi poznavaoci veruju da bi sledeći građevinski blok unije trebalo da bude fiskalna unija kako bi se unapredila fiskalna, odnosno makroekonomska politika.

Konstrukcijske greške u EU

Finansijska kriza iz 2009. godine pokazala je da institucionalna izgradnja EU nije dobra. Stvorena je jedna zajednica u kojoj postoji ekonomska međuzavisnost počevši od jedinstvenog tržišta i od zajedničke ekonomske regulative dok su gotovo sve ekonomske politike ostale na nacionalnom nivou uključujući i fiskalnu (šire: Mijatović, 2017). Verovalo se da će tokom vremena doći do ujednačavanja ekonomskih pozicija raznih zemalja, i u smislu zajedničkih privrednih ciklusa i u smislu ujednačavanja nivoa razvoja, te da će jedinstvena monetarna unija biti u stanju da obezbedi stabilizacionu politiku. Međutim, kriza je ukazala da Evropska Unija nema dovoljne instrumente za uticaj na ekonomska kretanja, odnosno da je gotovo nemoćna. Pokazalo se da privredni ciklusi u raznim zemljama nisu konvergirali već su ostali nacionalni i nesinhronizovani. Zbog toga Evropska centralna banka vodi „prosečnu“ politiku koja faktički nikome ne odgovara. Jedinstvene kamatne stope su previsoke za zemlje u recesiji, a preniske za zemlje koje doživljavaju ekonomski bum.

Pored toga zemlje članice su ostale bez važnih instrumenata ekonomske politike:

  • više nemaju nacionalnu centralnu banku (faktički), pa time ni poslednju podršku nacionalnoj fiskalnoj politici kod servisiranja dugova u nacionalnoj valuti, kao garanciju da će likvidnost budžeta i servisiranje dugova postojati.

  • više na raspolaganju nemaju politiku kursa, jer nemaju svoj novac, koja bi im omogućila da devalviraju valutu i podstaknu ekonomsku aktivnost.

Kriza likvidnosti prisilila je ugrožene zemlje-članice na budžetsku štednju, što je ukinulo funkciju budžeta kao ekonomskog stabilizatora i odvelo ih u recesiju. Takođe, sve ovo je praktično donelo bankarsku krizu, pošto su cene državnih obveznica ugroženih zemalja pale, dok su banke u svojim portfeljima držale puno ovih obveznica (Španija, Grčka, Portugalija i Irska) i zato izgubile na vrednosti imovine.

Fiskalni federalizam

Teorija javnih finansija odavno se bavi problemima fiskalnog federalizma, kako se obično naziva pitanje vertikalnih i horizontalnih odnosa unutar federacija, ali i unitarnih država, čija je osnovna tema kako razumno izvršiti raspodelu nadležnosti i instrumenata između različitih nivoa vlasti, a da to bude i efikasno i pravedno. Svakako, ovaj problem je znatno važniji, a i osetljiviji u federacijama nego u unitarnim državama, a posebno u Evropskoj uniji, koja (još) nije ni federacija, već specifična zajednica, sui generis može se reći.

Pogledajmo tri klasične funkcije fiskalnog sistema:

1. alokaciona – pod kojom se podrazumeva rashodna strana budžeta, odnosno kupovina javnih dobara.

2. stabilizaciona – koja označava korišćenje fiskalne politike za podršku ekonomskoj aktivnosti kroz veće rashode ili niže poreze u vremenu krize, kao i eliminaciju budžetskog deficita u vreme konjunkture.

3. redistributivna – koja obuhvata transfere između regiona kako bi se korigovale razlike u stepenu razvijenosti iz istorijskih i geografskih razloga i očuvala nacionalna kohezija (između pojedinaca sa različitim dohocima, koji imaju regionalne implikacije).

Klasična teorija fiskalnog federalizma, još od Masgrejva (Musgrave, 1959, Oates, 1972), polazi od toga da od tri osnovne funkcije države, dve treba da rade federalne vlasti: stabilizacionu i redistributivnu, dok svi nivoi (federalne jedinice, lokalne vlasti) mogu obaviti alokacionu, tj. obezbeđenje javnih dobara. Razlozi: federalne jedinice nemaju instrumente za vođenje ni stabilizacione ni redistributivne politike na federalnom nivou, a pojedinačni pokušaji od strane manjih područja dovodiće ili do zanemarljivih efekata ili do seljenja ili ljudi ili kapitala ili potrošnje ka jedinicama sa povoljnijim uslovima. Na primer, bilo bi besmisleno da jedna članica federacije pokuša da podigne nacionalnu agregatnu tražnju kroz svoj budžetski deficit pošto bi joj samo ostao dug, a uspeha ne bi bilo pošto nijedna članica nema mogućnost da bitno utiče na nacionalne tokove.

Dodatno, vrlo su osetljiva i pitanja transfera između federacije i nižih nivoa, pošto razlozi ekonomske racionalnosti i jednakosti građana pred zakonom sugerišu ubiranje većeg iznosa sredstava na federalnom nivou nego što su njegove funkcije, uz transfere nižim nivoima vlasti kod kojih se javlja manjak sopstvenih sredstava u odnosu na nadležnosti. Takođe, vrlo je osetljivo pitanje odnosa federalnog i nižih nivoa u pogledu dugova ovih drugih, tj. u kojoj meri bi federalni nivo trebalo da stoji kao formalni ili neformalni garant dugova nižih nivoa. Jer, ukoliko je garant a nema instrument ograničavanja nižih nivoa, tada će niži nivoi povećavati dugove i prebacivati njihovo plaćanje na federalni nivo, sa neminovnom krizom. Ovo je pitanje koje muči EU, pošto je kriza nametnula pitanje da li i kako da EU pomogne Grčkoj (pa i nekim drugim članicama) u trenucima njihove nemogućnosti plaćanja svojih dugova.

Ozbiljnost ovih pitanja postoji u jednonacionalnim federacijama (npr. u SAD i Nemačkoj), a i u Srbiji koja nije federacija i u kojoj su ova pitanja stalno na dnevnom redu. Tim pre se njihova osetljivost pokazuje na nivou EU.

Struktura javnih finansija u EU

Iako Evropska unija nije federacija, sva pomenuta i slična pitanja iz oblasti javnih finansija javljaju se i kod nje. Koliki da trebalo da bude budžet EU? Šta se iz njega finansira? Ima li EU sopstvenih prihoda? Da li EU garantuje dugove zemalja članica? Kakav je odnos fiskalne i monetarne politike? Šta je sa stabilizacionom funkcijom? Itd, itd. Jer, fiskalna politika u načelu ima znatan uticaj na ekonomski rast, makroekonomsku stabilnost i inflaciju. Najvažnije poluge fiskalne politike su nivo i struktura rashoda i prihoda, budžetski deficit i državni dugovi.

Pogledajmo ukratko osnovne odlike fiskalnog „sistema“ Evropske unije:

  • budžet EU je vrlo mali – čini samo 1% BDP-a unije, odnosno 142 milijarde evra (2014). U savremenim federacijama (SAD, Kanada, Nemačka itd.) udeo federalnog nivoa je reda veličina 15% do 20% BDP-a, što su ozbiljne sume kojima federalne vlasti bitno utiču na fiskalne i ekonomske odnose u zemlji;

  • iz budžeta EU ne finansiraju se klasične državne funkcije (odbrana, policija, prosveta itd), već samo skromno regionalni razvoj i neke male razvojne inicijative;

  • budžet EU nema znatnijih sopstvenih prihoda, već oko ¾ tih skromnih sredstava predstavljaju doprinosi članica, tako da on nimalo ne utiče na ekonomske tokove;

  • zabranjuje se monetarno finansiranje deficita, što znači da Evropska centralna banka ne sme da finansira ni deficite zemalja-članica, niti deficit EU;

  • EU neće i ne može preuzeti na sebe finansijske obaveze vlada zemalja-članica i drugih javnih tela, što znači da je Uniji zabranjeno da spašava države-članice pred bankrotom; ovo je propisano da države članice ne bi olako dovodile sebe u bankrot poziciju znajući da će ih drugi spašavati;

  • da bi se obezbedila budžetska disciplina, odnosno razumno ponašanje, propisani su dozvoljeni limiti godišnjeg budžetskog deficita (3% BDP-a) i ukupnog javnog zaduženja države-članice (60% BDP-a). Inače, ova pravila Pakta o stabilnosti i rastu prvo su bila apsolutna, dok je u novije vreme dodato “osim u izuzetnim situacijama”. U periodu 1999-2014. ona su doživela 159 prekršaja od strane država-članica, a nijednu kaznu, iako je kažnjavanje deo sistema, što govori da se shvataju više šaljivo nego ozbiljno.

Zbog nepostojanja svog novca i svoje centralne banke, zadatak uspostavljanja ravnoteže u Grčkoj morao je biti bolan i izveden kroz smanjenje cena i nadnica dok bi, da je Grčka samostalna država, ona to lakše izvela kroz devalvaciju sopstvene valute.

Dakle, EU nema stabilizacionu fiskalnu politiku jer:

  • ne postoji mogućnost namernog stvaranja budžetskog deficita kada je to potrebno iz stabilizacionih razloga;

  • ne postoji zajednička ili koordinirana poreska politika već svaka zemlja članica vodu svoju;

  • ne postoje fiskalni ugrađeni stabilizatori koji bi u vremenima krize automatski povećavali fiskalne rashode, a smanjivali ih u vremenima konjunkture;

  • ne postoji politika zaduživanja ni na nivou unije, niti efikasna politika na nivou zemalja članica.

Stoga EU nije mogla da na krizu iz 2009. godine reaguje kao SAD, koje su napravile ogroman budžetski deficit (10% BDP-a u 2009.) radi podsticanja ekonomije. Stoga su SAD daleko lakše nego EU prošle kroz ovu krizu. Što je još gore, iz fiskalne oblasti EU dolaze destabilizacioni impulsi (Grčka, Španija itd.) koji su proizveli bankarsku krizu i krizu spoljnih dugova.

Istovremeno, pokazalo se da je sistem pravila izgrađen da ublaži ove probleme (PSR, Fiskalni ugovor itd.) nemoćan. Države-članice poštuju ta pravila dok im ne smetaju, a ne poštuju ih kad god veruju da je nepoštovanje u njihovom interesu.

Stabilizacioni problem

Fiskalna politika ima znatne efekte na makroekonomsku stabilnost i inflaciju kroz veličinu i strukturu budžetskih prohoda i rashoda, deficite i državno zaduživanje. Fiskalna disciplina (odsustvo prevelikog trošenja od strane države) ključni je element makroekonomske stabilnosti. Njena je važnost tim veća u monetarnoj uniji stoga što više ne postoje monetarna i kursna politika na nacionalnom nivou da bi nacionalne države pomoću njih ublažavale makroekonomske šokove iz okruženja.

Kada je obim budžetskog sistema dovoljno veliki, a jeste u savremenim federacijama i unitarnim državama, fiskalna politika može biti i stabilizator i destabilizator ekonomskih tokova, zavisno od toga kako se vodi.

U EU jedinstvena fiskalna politika ne postoji, već se praktično sve fiskalne odluke donose na nacionalnom nivou. Jedino važno EU pravilo je pravilo nespašavanja zemalja u krizi koje je trebalo na ih navede na razumnu budžetsku politiku, ali se nije pokazalo uverljivim, makar u nekim slučajevima. Velika važnost se pridavala limitima zaduženja iz Pakta za stabilnost i rast, kao načinu da se vodi koordinisana fiskalna politika, ali ni ona nisu poštovana.

Tako je EU imala sistem u kome iz fiskalne oblasti mogu doći destabilizacioni impulsi (budžetski deficiti, preveliko zaduženje itd.), ali ne i stabilizacioni, jer ne postoji nikakav sistem stabilizacione fiskalne funkcije na evropskim nivou. Čak, doskora na evropskom nivou nije postojao ni fond, nalik na MMF, koji bi delovao u vremenima krize.

Sa druge strane, u običnim zemljama, bile one federacije ili unitarne, stabilizacionu funkciju zajednički vrše i fiskalna i monetarna politika. Na raspolaganju EU je, dakle, samo monetarna politika, koja ima svoja ograničenja i često nije u stanju da dostigne željene ciljeve.

Rešenje ekonomiste

U skladu sa preporukama teorije o fiskalnom federalizmu, tehnički potkovan ekonomista ima jasno rešenje:

  • stvoriti veliki budžet evrozone. Ali, to znači preuzimanje važnih nadležnosti od nacionalnih država, kao što su odbrana, prosveta, zdravstvo, socijala ili nešto slično;

  • finansirati ga iz sopstvenih prihoda. Ali to znači preuzimanje poreskih kompetencija od država članica bar kod nekih važnih poreskih oblika (porez na profit korporacija, porez na dohodak građana i sl.);

  • voditi redistributivnu politiku na nivou EU. Ali to podrazumeva velike transfere novca među zemljama članicama, što je nepopularno u javnosti bogatijih zemalja;

  • izdavati evropske obveznice. Ali, to verovatno takođe znači prelivanje na osnovu pretpostavljene solidarnosti i poverenja.

Takav sistem imao bi jaku stabilizacionu funkciju i neke druge prednosti. Ali on podrazumeva federalnu državu, odnosno političku uniju.

Politika u EU i rešenje problema

Političke strukture EU odavno su svesne problema o kojima govorimo, ali teškoću uvek donosi nemogućnost dogovaranja o zajedničkoj fiskalnoj politici. Pogledajmo bliže.

U Izveštaju četiri predsednika iz 2012. zagovarano je stvaranje fiskalnog instrumenta za podelu rizika na nivou EU koji bi zavisio od strukturnih reformi u zemljama članicama.

U Izveštaju pet predsednika iz 2015. godine još jasnije je naglašena potreba jače koordinacije ekonomske politike i ponovljen poziv za stvaranje fiskalne stabilizacione funkcije unutar budžeta EU. Izveštaj je naveo da fiskalni instrument treba da respektuje sledeće principe: ne sme da vodi trajnim transferima između zemalja; ne sme da potkopa podsticaje za zdravu nacionalnu fiskalnu politiku; i ne sme da bude instrument za menadžment krize.

Ovi principi znače da se pravi jasna razlika između fiskalnog osiguranja i redistribucije: fiskalni instrument ne sme da vodi do jednosmernih ili trajnih transfera dohotka zemalja niti da bude smatran instrumentom redistribucije dohotka ili konvergencije. Ovaj koncept tako je pokušao da izbegne rizik moralnog hazarda (videti kasnije) i da obezbedi političku prihvatljivost svim zemljama. Aktuelan je i danas.

Najnoviji (uopšten) predlog dao je novi francuski predsednik Makron kada je rekao da bi evrozona trebalo da ima parlament, budžet i ministra finansija, baš kao sve zemlje na svetu. Evro-optimisti su oduševljeni pojavom Makrona, ali je predsednik Evropske komisije Junker razumno uzvratio upozorenjem da se ne žuri u „opasnu šumu“, pozivajući na politički realizam.

Dve važne institucije

Tokom kriznog i posle-kriznog razdoblja EU je ipak izgradila dve važne institucije čija je svrha stabilizaciona.

Evropski stabilizacioni mehanizam (ESM) je agencija EU koja obezbeđuje finansijsku pomoć zemljama u krizi i bankama u teškoćama. Maksimalno dozvoljen kapacitet ESM je 500 milijardi evra što se ne smatra dovoljnim za ozbiljnu podršku jednoj većoj zemlji ukoliko dođe u krizu, na primer Italiji.3 Uplaćeni kapital ESM-a je 80 milijardi evra; iz njega se ne daju zajmovi već služi kao garantni fond iz koga se namiruju poverioci ukoliko evropske zemlje i banke ne vrate zajmove. ESM sada podržava neke zemlje (Grčka, Španija) dajući im pozajmice, a na osnovu precizno utvrđenih programa strukturnog prilagođavanja i ekonomske politike. Na taj način ESM liči na Međunarodni monetarni fond, ali poseduje i bitne manjkavosti u odnosu na MMF: ESM odobrava sredstva uvek post-festum, kada već nastupi kriza, a ne unapred ili na vreme kada bi se kriza mogla sprečiti; i, drugo, procedura donošenja odluka u ESM je vrlo komplikovana – umesto načela većinskog odlučivanja, primenjuje se princip jednoglasnosti, i to sa ratifikacijom u nekim parlamentima. Na taj način dobijen je „pravi“ evropski mehanizam koji može da zakaže u odlučujućim trenucima.

Direktne monetarne transakcije (OMT) je program Evropske centralne banke koji do sada nije upotrebljen, ali stoji kao rezerva za krizne situacije. Predstavlja konceptualno neograničen program kupovine državnih obveznica ugroženih zemalja-članica od strane ECB na sekundarnom tržištu. Sama najava ovog programa 2012. bila je dovoljna da smiri finansijsko tržište i spase neke države, a možda i evro.

Tekući predlozi4

Većina predloga koji se sada nalaze u opticaju i odnose na fiskalnu oblast, bar u kraćem roku, sugerišu „nešto između“: zadržavanje decentralizovanog budžetskog sistema, ali uz neke nove mehanizme na nivou EU koji bi mogli popraviti stabilizacionu funkciju.

Pomenimo jedan problem koji se javlja kod svih ovih i mnogih drugih predloga: moralni hazard. To je pojam iz teorije osiguranja i označava sledeći problem: ukoliko je kuća osigurana od krađe, osiguranik više nema interesa da je štiti od krađe – na primer, ne stavlja kamere ili ne drži pse. Stoga će porasti verovatnoća krađe. Slično je i sa državama: ukoliko je neka osigurana od krize na osnovu solidarnosti drugih – na primer, ukoliko EU osigura svoje članice od krize kroz obezbeđenu finansijsku pomoć – to će se neke od njih manje truditi da u krizu ne uđu ili će čak zloupotrebljavati solidarnost namerno provocirajući krizu sa namerom da troškove prebace na druge države-članice, kao svojevremeno Grčka. Za ovaj problem nema dobrog rešenja, osim poverenja odnosno pouzdanosti učesnika. Stoga sada normativno u EU postoji politika nespašavanja ugroženih zemalja (no-bailout klauzula), što bi trebalo da ukine i osiguranje i moralni hazard. Međutim, oduvek je bilo sumnjivo da li će zaista ostale zemlje okrenuti leđa članici u krizi (na primer, Grčkoj) ili će joj nekako priteći u pomoć. Neki autori i dalje pominju mogućnost nadzora ponašanja zemalja-članica i eventualnih kazni, iako je to već bezuspešno pokušano više puta.

Evropsko osiguranje od nezaposlenosti

Evropsko osiguranje od nezaposlenosti danas postoji isključivo na nacionalnom nivou, a moglo bi da bude automatski stabilizator ukoliko bi se organizovalo na nivou EU. Naime, osiguranje od nezaposlenosti jeste automatski stabilizator jer u vreme recesije upumpava u privredu povećani novac kroz isplate naknada većem broju nezaposlenih. Takođe u vremenu konjunkture iznos upumpanog novca se smanjuje zato što se i nezaposlenost smanjuje. Ova ideja ima nekih vrlina: u budućnosti bi sve zemlje mogle da koriste evropsko osiguranje, i sever i jug, tako da ono ne bi dovodio do jednosmernih transfera i redistribucije; ovo osiguranje nije finansijski veliko, pa je moguće da ga zemlje-članice iz tog razloga prepuste uniji. Doduše, ni korist ne bi bila velika na stabilizacionom planu, baš zbog ograničenosti sredstava. Dodatna teškoća leži u činjenici da bi trebalo potpuno harmonizovati institucije tržišta radne snage da bi evropsko osiguranje bilo moguće, što je politički teško izvodljivo.

Jačanje budžeta EU

Razni autori sugerišu i neke ozbiljnije stavke koje bi se mogle uključiti u budžet EU:

Investicije za autoputeve ili energetsku mrežu, na primer. Ove investicije bi svakako mogle biti veoma korisne i kao način rešenja infrastrukturnih slabosti i kao podsticaj ekonomskoj aktivnosti.

Podrška zapošljavanju mladih, kroz subvencije, stipendije i programe reformi tržišta radne snage.

Nabavka vojne opreme za koju se govori da bi donela veoma velike uštede na obimu porudžbina i na istraživanju i razvoju. Ovo bi moglo biti začetak toliko željene odbrambene unije unutar Evropske unije.

Pitanje je kako bi sve to funkcionisalo u jednom političkom okruženju u kome se i oko sitnica vode teški pregovori, a ovde bi se delile desetine i stotine milijardi evra. Drugi problem tiče se geografskog obuhvata: pomenuti projekti su relevantni za celu EU, a mi se ovde bavimo stabilizacionom funkcijom evrozone, odnosno jednog geografski užeg područja. Da li bi realizacija ove ideje značila dva parlamenta i dva budžeta? To bi svakako bilo komplikovano, najblaže rečeno. Optimisti se nadaju da će u doglednoj budućnosti sve zemlje EU imati evro kao novčanu jedinicu, ali to nije izvesno.

Evro obveznice

Već dugo je u opticaju ideja o zajedničkoj obveznici svih članica Evropske unije, ali do sada nije bilo realizacije. Ideja je jednostavna: obveznicu bi izdavale pojedine zemlje samostalno, ali bi njihovu otplatu garantovale sve zemlje kolektivno.

One bi imale važne vrline:

  • Omogućavale bi ugroženim članicama jeftinije zaduživanje, što bi ih moglo spasiti bankrota ili krize. Naime, u trenucima nacionalne obveznice nekih zemalja mogu biti prodate samo vrlo jeftino ili se čak uopšte ne mogu naći kupci zbog visokog rizika, što dovodi do nelikvidnosti i krize servisiranja državnih dugova.5 Mogućnost emitovanja evroobveznica rešila bi ovaj problem. Takođe bi se povećala finansijsku stabilnost evrozone kroz povećanje obima hartija od vrednosti (povremeno ne postoji dovoljno kvalitetnih obveznica na finansijskom tržištu EU za potrebe monetarne politike itd.). ovo bi, takođe, pomoglo bankama da se reše lokalnih državnih obveznica koje su u nekim zemljama vrlo problematične. Treba naglasiti da je veza banaka i loših državnih obveznica bila je jedan od uzroka bankarske krize u nekim zemljama Evropske unije, pa se generalno smatra da je prekid ove veze nužan uslov stabilnosti i otpornosti bankarskog sistema.

Međutim, evro obveznice bi donele i određene rizike. Prvo, to je moralni hazard, odnosno mogućnost da neke zemlje shvate kolektivnu garanciju njenog duga kao priliku da izbegne politiku zdravih javnih finansija i strukturnih reformi, pa i kao priliku za neplaćanje svojih dugova. Drugo, realno je povećanje kamatnih stopa za najsolidnije zemlje. Svakako nije nevažan ni stari i jasan stav Angele Merkel da neće dozvoliti uvođenje evro obveznica sve dok je nemački kancelar.

U poslednje vreme se unutar Evropske komisije razmatraju tzv. “Sovereign Bond-Backed Securities” (SBBS), odnosno hartije od vrednosti zasnovane na obveznicama sa suverenom garancijom. Grubo govoreći, proces bi bio sledeći: neko (još se ne zna ko) emitovao bi SBBS i od prihoda kupovao nacionalne obveznice u određenoj proporciji. Na tržištu bi se trgovalo SBBS-ima. Ovim putem se stvaraju kompozitne hartije od vrednosti izvedene iz klasičnih nacionalnih državnih obveznica. SBBS bi trebalo da reše napred pomenuta tri problema, a bez nominalnog stvaranja evropskih obveznice i transfera dohotka među zemljama. Drugim rečima, to bi bila izvedena evropska obveznica, ali bez zajedničke garancije, već bi svaka država garantovala i isplaćivala svoje obveznice.

Stabilizacioni fond (”za kišne dane”)

Ovaj fond bi mogao biti direktan odgovor na potrebe stabilizacione prirode: u njemu bi se nalazio novac na „gomili“ da bi se koristio kada zatreba.

Novac bi se skupljao od zemalja članica u dobrim vremenima, kada imaju budžetske viškove, i od pozajmica na finansijskim tržištima, kada ga ponestane u fondu. Novac bi se transferisao državama kada zapadnu u recesiju, a radi podsticanja tražnje i ekonomske aktivnosti. Aktivirao bi se i kada jedna zemlja zapadne u recesiju (asimetrični šok) ili kada sve zapadnu u recesiju (sistematska kriza).

Osnovni problem je i ovde moralni hazard koji donosi loše podsticaje, kao i političko neprihvatanje ovog koncepta zbog mogućnosti trajnih transfera.

Fundamentalne teškoće

Evropski projekt je i dalje u egzistencijalnoj krizi bez obzira na poslednje rezultate izbora (Francuska, Austrija). Za svaki napredak potrebno je međusobno poverenje, a njega nema dovoljno ni među političarima, ni među narodima. Kako tačno reče Honohan (2017, 70), „korozivno nepoverenje između dužničkih i kreditorskih zemalja traje sada veći broj godina… i inhibira napredak u ekipiranju evrozone za sledeću recesiju. Svaka sugestija za inovaciju bila je u kreditorskim zemljama dočekana sa sumnjama da će sve inovacije biti iskorišćene za stalne transfere bogatstva u dužničke zemlje“.

Jasan znak nepoverenja na političkom nivou je činjenica da je pitanje moralnog hazarda danas centralno pitanje ekonomske politike, mada se o njemu retko javno govori. Svako detaljno proračunava šta mu odgovara, a šta ne i ponaša se su skladu s tim. Mnogi danas kritikuju Nemačku zbog nespremnosti da izvadi novčanik i zakrpi rupe u evropskim finansijama, ali je njeno ponašanje sasvim racionalno sa sopstvenog stanovišta. Lojalnost Evropskoj uniji košta, posebno kada drugi nisu lojalni.

EU ne uspeva da okonča ni bankarsku uniju,6 pa je teško verovati ni da će fiskalna, kao komplikovanija, ozbiljnije napredovati u doglednoj budućnosti. Protiv nje govori rašireno uverenje da ona i nije previše važna, a da podrazumeva duboke promene političkog, ustavnog i pravnog karaktera EU i zemalja-članica u pravcu centralizacije, tako da je ceo poduhvat izgradnje fiskalne unije neracionalan.

Dok su 31. maja 2017, na konferenciji u Institutu za evropske studije razmatrana ova pitanja, Evropska komisija objavila je tekst pod naslovom Reflection Paper on the Deepening of the Economic and Monetary Union. U njemu supomenute kao opcije iz oblasti stabilizacione fiskalne politike neke ideje o kojima se govorilo na pomenutoj konferenciji, kao što su evropska šema reosiguranja od nezaposlenosti, fond za kišne dane (stabilizacioni fond) i šema podrške investicijama. Naravno, bez ikakvih detalja i analize, dok su delovi o ciljevima i principima neobično lepo razrađeni.

Literatura:

  1. Allard, Céline; Bluedorn, John; Bornhorst, Fabian; Furceri, Davide (2015): Lessons from the crisis: Minimal elements for a fiscal union in the euro area, u Carlo Cottarelli and Martine Guerguil (eds): Designing a European Fiscal Union: Lessons from the experience of fiscal federations, International Monetary Fund nad Routledge, 2015.
  2. Bénassy-Quéré, Agnès; Ragot, Xavier; Wolff, Guntram (2016): Which Fiscal Union for the Euro Area?, Breugel, Policy Contribution, Issue n˚ 2|2016, 2016.
  3. Demertzis Maria and Wolff, Guntram (2016): What are the prerequisites for a euro-area fiscal capacity?, Breugel, Policy Contribution, Issue n˚14|2016, 2016.
  4. De Grauwe, Paul (2013): Design Failures in the Eurozone: Can they be fixed?, LEQS Paper No. 57/2013, February 2013.
  5. Honohan, Patrick (2017): Restoring an effective fiscal stabilisation capacity for Eurozone

countries, u A. Bénassy-Quéré and F. Giavazzi (eds): Europe’s Political Spring: Fixing the Eurozone and Beyond, CEPR Press, May 2017.

  1. Mijatović, Boško (2017): O institucionalnom aspektu krize evra i državnih dugova, u zborniku Evropska unija: nove i stare dimenzije krize, Fakultet političkih nauka, 2017.
  2. Musgrave, Richard (1959): Theory of Public Finance, New York: McGraw-Hill, 1959.

  3. Oates, Wallace (1972): Fiscal Federalism, New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1972.

  4. Samardžić, Slobodan (2016): Evropska unija: sistem u krizi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2016.
  5. Semmler, Willi and Young, Brigitte (2017):Re-Booting Europe: What kind of Fiscal Union – What kind of Social Union?, Working Paper 13/2017, Department of Economics, The New School for Social Research, March 2017.
  6. Tabellini, Guido (2017): Which fiscal union?, u A. Bénassy-Quéré and F. Giavazzi (eds): Europe’s Political Spring: Fixing the Eurozone and Beyond, CEPR Press, May 2017.
  7. Thirion, Gilles (2017): European Fiscal Union: Economic rationale and design challenges, CEPS Working Document, No 2017/01, January 2017.

Dr. Boško Mijatović, CLDS

bosko.mijatovic@clds.rs

The Euro – A Currency without a State

Abstract: The paper deals with one constructive error of the European Union – the lack of a stabilization fiscal policy. It argues that this is a weakness, presents current proposals for its inclusion in the arsenal of economic policy instruments and mentions political obstacles.


Key words: stabilization, budget, fiscal policy, European Union, politics, fiscal federalism.

1 Konferencija: Ekonomski problemi EU, Institut za evropske studije, 31.05.2017.

2 Za širi kontekst videti Samardžić (2016).

3 Poređenja radi, navedimo da je ukupna aktiva Banke Intesa u prvom kvartalu 2017. iznela 788 mlrd. evra.

4 Bliže: Allard et al. (2015), Bénassy-Quéré et al. (2016), Demertzis et al. (2016), Semmler et al. (2017), Tabellini (2017) & Thirion (2017).

5 Ovi dugovi se obično servisiraju uzimanjenom novih, kroz prodaju obveznica.

6 Opet moralni hazard: solidne zemlje, predvođene Nemačkom, ne prihvataju zajedničko osiguranje depozita jer (tačno) pretpostavljaju da bi ga pretežno koristile manje solidne zemlje, a uglavnom finansirale solidne.

Preuzeto iz posebnog izdanja K. Polisa broj 2, za 2017. godinu.

Podelite:

5 Komentari

  1. Dobra analiza, ali pogresno, vec naslovom, postavljen problem. Evro IMA drzavu. Ista ga je postavila kao “paritet” dolaru, a da u “sferu” dolara- petro!- ne ulazi.Zadatak: pljackom sebe bogatiti- dolar u jednoj “sferi”, evro u drugoj. POStojati dok se ova rabota isplati, no ona je dugorocna, maltene sa konotacijom vjecnoga: opsta kolonizacija, no sada na temeljno perfidan nacin. Jedini remetilacki faktor i,sigurno, vec sada dobitan: jen i rublja.
    Iz pogresno postavljenog problema i totalno nenaucno: “verovalo se…”, te: ujednacivanje ekonomskog razvoja svih clanica! Kakva prostota govorenja-pisanja! Ovo samo govori: ekonomijski pristup, neukljucuje li istorijskoduhovni, nista ne kaze, izuzev sto n a b r a j a- ”
    analitika” u samoj sebi iscrpljena.

  2. da ne valja evro Angela Merkel bi od davno prešla na deutche marke i guldene ali jok….
    Nemci se drže evra kao svetog pisma….
    To samo britanci i katalonci beže jerbo se drže neki njihovi kolonijalni zakona iz prošlosti…..
    Englezija misli da drži kolonije u Indiji a Katalonci bi malo da osvajaju Inke,Maje i Tolteke po južnoj Americi…..
    osladilo im se da budu robovlasnici pa ko vele ima još budala po svetu da ih podrže u njihovim humanim porivima hahaha..

  3. Nisu mnogo bolji ni srpska šiptarija…..
    Oni bi da uniđu u jevropu ali kad bi nekako mogli da preskoče Bruxeless…..
    Ko vele ko .ebe Bruxeless naša Tirana je bila ekonomska velesila za vreme kraljice Teute……
    naša Teuta je za vreme Markusa Aurelija Marakane pljačkala ceo Jadran a kad nije bilo egipatski galija upadala je sa flotom sve do Aleksandrije i Luxora….
    Ko ima veći od naše Teute mamu vam maminu iz Bruxelessa hahahaha

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here