Бранислав Јевтић: БУРЕ БЕЈРУТА НА БАЛКАНУ

Поделите:

 

 

Бејрут-ана у Србији

Немар или намера, питање је које је уздрмало цео свет од катастрофе у Бејруту. Да ли је несрећни случај, људски фактор или немар, или, пак, диверзија као узрок експлозије, још неко време ће бити спорна тема између интересних сила, а најмање за Либанце. Једно је сигурно, у тој земљи увелико траје имплозија у сваком смислу. Ако је Бејрут одвајкада био град-синоним за минско поље, онда је Балкан још атрактивнији за радиестезисте са рашљама за све врсте лоших вибрација, а поготово комбинација. Ако изузмемо регион, као наметнут појам и намерну релативизацију крвљу стечених територија, у Србији нема града који није потенцијални Бејрут. Гигантски резервоари, цистерне и танкери са опасним материјама свуда су око нас. За већину од њих не постоји прописна раздаљина од настањених локација. Док се у земљама Запада у руралним недођијама постављају ограде против буке, у Смедереву се, на пример, свакодневно креће композиција сачињена од вагона-цистерни са гасом. Пруга којом се креће та композиција смрти иде од улаза у сам град, па тик поред дечије играонице у приземљу блока солитера, па уз главно шеталиште то јест језгра града, те уз највећи градски вртић па преко железничке и аутобуске станице (наравно и Тврђаве), па надаље шинама ка одредиштима широм Србије. Када је грунуло деведесет и девете на самом почетку бомбардовања из правца нафтног танкера (испражњеног, али пуног преосталих гасова), а који је удаљен на прописној дистанци, прва експлозија је одјекнула чак до Лознице. 1941. када је била експлозија арсенала муниције смештеног испред и у Тврђави, разнела је бедеме, и разорила читав центар града Смедерева. То никако није био немар већ намерни изоркестрирани немар као општа појава у нашој историји. Истим ће принципом исти владајући фактори пређашњи и потоњи осим једног, али који ништа мање кључну улогу није одиграо, П. Умичевића, допустити да се темпира ова гасна бомба која гмиже уз само срце града. Нека буде поменут још један занемарљив пропуст. У дворишту болнице, тачно између улаза у породилиште и ургентни центар налази се стовариште, с обзиром на то да се боце кисеоника налазе тек на, назови, платформи, уместо у подземном складишту на безбедној удаљености, посебно што се налази уз болничку котларницу. Међутим, довољно упућени знају да је довољно креснути упаљач или несмотрено бацити опушак ка боцама којима као и горепоменуте цистерне неретко попуштају вентили, и створила би се завидна печурка. Инспектор, тада надлежни, који се противио изградњи гасног постројења која трасира поред града од 100.000 становника, моментално је уклоњен и до дана данашњег изложен тортури. То се не може назвати табу тема, јер то би било вређање интелигенције народу. Ово је одобрено фирми Петрол ЛПГ, а која је ћерка фирма словеначке корпорације Петрол. Ако је то тачно (у овим магловитим временским условима), онда чему да се крије. За Регион српским фирмама је блокиран пут, али зато наовамо сви су добродошли. Мигрантима је већ пут утабан; хидроелектранице су део свакодневице; чека се 6Г мрежа; земља је готово распродата, изворишта воде такође, па и ваздух оде за ветро поља онако да употпуни слику где целу земљу са тим пропелерима развукоше на све стране. Пошто споменик Стефану Немањи биће само бледа копија оним колосима у Скопљу, светској престоници кича, и земљи лажне историје, треба за инат на сред Теразија поставити највећи гендер споменик икада (а то иде  у корак са трендовима) немарно задигнуте сукње као симбол националне великодушности.

Крвави коловоз

Ако икад будем отишао у то прекречено игралиште ђавољих месара, биће то само да бих пољубио земљу натопљену крвљу мученика из јама и да се вратим. Не бих ногом могао да крочим у крваву Неретву, у крваво море, на крвава острва… Олуја није само временска непогода, „Олуја“ је дан када је небо грцало од суза… Ово није час метеорологије нити анатомије речи коловоз, да ли је на август или цесту песник мислио. Да није славља и слављеника, Срби, какви су заборавни, трпељиви и опростљиви, никад се не би ни осврнули на то парадоксално доба. Ко другоме јаму копа, сам у њу пада. С намером почели, с немаром ће слављеници сами ревидирати историју и на себе окренути фокус истраге. Уместо да уживају у благодетима одавно отете и легализоване имовине, они као да призивају утваре прошлости и светско мнење. Но, наше није да означавамо тај коловоз као завршну нит почетне идеје о етнички чистој НДХ, нити да полемишемо уместо слављеника да ли треба кривити Туђмана, па и Алију, што су жртвовали мир и животе својих држављана да би остварили поменути циљ. Него наставити о српској великодушности. Елем, Србија је створила Туђмана, Насера Орића, Оливера Драгојевића и непрегледни низ јунака, зато њојзи треба рећи хвала. Она је увела покрајину Косово (због великодушности, наравно), а у Региону прва је одустала од постављања испрекиданих линија и покрајина на другој страни. Геноцидни Срби принудише на егзодус вајне Аустроугаре и Талијане (додуше не на тракторима пошто истих није било, а и бомбардовања цивила у колони није могло бити због мањка двокрилаца). Тај експанзионизам никад не би био заборављен да не беше наше већ пословичне великодушности. Стога, на Тргу Бана Јелачића не треба поставити споменик Титу, већ, по речима Вука Драшковића, највећем државнику свих времена овог региона – краљу Александру Ујединитељу. Он је након свршетка Великог рата помиловао све кољаче из Вражје домобранске дивизије, све њихове унапређене корпорале, фелдвебеле, цугсфирере итд. Он их није само примио у нову југословенску војску, већ је неке од највећих монструма и одликовао орденом Белог орла. Поменути треба Салис Севиса, Славка Кватерника, Славка Штахмера, Стјепана Саркотића, Влатка Мачека… и наравно Јосипа Броза. После прославе 25.-огодишњице генералног чишћења, може се коначно рећи да је све на свом месту. На најмирољубивијем Златном рту на острву Бол немарно одјекују хитови Томпсона; за ишарана и улубљена кола са српским регистрацијама има осигурање; од батина се расте; графити се прекрече; коме требају српски писци кад више нико не чита ни Миљенка Јерговића; ћирилицом се ни Шумадинци одавно не служе… Међутим, права идила налази се у Београду. Југоутопија, чини се да је све присутнија. Ту Миљенко Јерговић добија рекламу: Највећи писац на нашим језицима. НИН-ова награда већ је резервисана; Алеја великана ће већ истиснути неког несмајника. Његов пријатељ домаћин и најутицајнији фактор биће извесни гузоњин син и дезертер. Ово прво односи се на то што је татин син тј. да му није било тате радио би у ћевабџиници највероватније. Међутим то што су избегли из Сарајева пре рата сасвим је легитимно, али много више промућурно. Јер дошавши на време, пренели су богатство и везе те су се овде и више него удобно сместили, покуповали локале прве категорије, функције и, наравно, створили кланове. Када вам је отац декан факултета за политичаре и новинаре, будите сигурни да вам је пут поплочан жутим циглама. Друго, дезертер, можда га је престрого чаршија етикетирала. Јер, забога, можда је имао валидне папире са шифрама да није способан за војску, иако је био у најбољим годинама. Срећом па великодушност у Србаља никада није недостајала нити запиткивала када туђа кућа гори. Наиме, уместо њега на ратиште (ако не убрајамо добровољце) одвођени су мобилисани другопозивци. Неки из Неготина, неки из Зајечара, неки из Пирота… враћали су се само са психичким траумама, неки без екстремитета, а неки и нису. Свеједно, он данас има султанску службу (и још неколико функција), и од свега најбитније је да је он нама срећан. То се види најбоље на сликама. На једној заузима централну позицију као султан на дивану, а око њега два везира и свита полтрона. Први везире је Мухарем Баздуљ, кога не треба посебно представљати. Недавно, када је била сензација око иступања Дуа Липе, на РТС-у, од свих писмених људи с овог поднебља, њега баш изабраше да да своју славну реч. За Баздуља који изгледом (само) подсећа на барбарогенија (и то феминизираног), немаром или већ, нико да извуче поново на сунце његове радове док је пискарао у Травнику о геноцидним Србима. Међутим, ко те пита за прошлост, Београд је метрополис и прима свакога, па тако и новинари, апсолутно сви, позивају га као најпозванијег за ама баш све. Ако председник Вучић ради 25ч, овај је и њега превазишао, и не би зачудило када би га у скоријој будућности узели за министра одбране или шефа БИА. Елем, с друге стране му је млад везире Владимире Табашевићу, по оцу хрватском бојовнику Бошњак. Иначе, добитник НИН-ове награде, ништа мање је занимљив. Отац му остаје у Мостару да се бори за хрватску браћу, а он са мајком емигрира у Београд. Надаље ће гајити само мржњу према Србима, а све зато што је доживљавао непријатности у основној школи од вршњака са Петловог брда. Ту је наша великодушност затајила. Уместо да га часте чвргама, требало је да му објасне да су Срби најмање криви тј. тражили рат. Он није био последица експанзионизма, већ напротив, одбране, притицања у помоћ таквима као што је он и оном горепоменутом (који је на време утекао). То није био случај деведесетих, већ много много раније. Присетимо ли се Драшковићеве опсесије Александром, биће нам све јасно. Краљ Александар је за уједињење упитао све саборе и скупштине осим једне, а то је Српска скупштина. Сумњао је, и то са разлогом, да би Срби били сагласни за уједињење. Али, када се већ све тако без питања збило, онда спасавај што се спасти може. Ти другари с Петловца или одакле год да су, ништа огорченији нису били од оних у Америци за време Вијетнамског рата (мада поређење нимало није на месту). Било како му драго, Срби су Табашевића или Бошњака прихватили, дали му живот, девојку снова, НИН-ову награду, и перспективу. Да резимирамо, он који је избегао због Баздуља, и сличних, који се претвара да је пацифиста, столује и алкохолише се с њим, као и с неизбежним султан-пребегом. Бојим се да ово није комедија; ово је трагедија апсурда. Због те и такве нам МАЛОДУШНОСТИ, до даљњег ћемо бити стигматизовани, Београдом ће вршљати сви почев од притајених кртица до инфилтрираних предатора, па све до лешинара који немају потребе да облећу плен, већ се у очи и јавно церекају као хијене. За крај, порука за све, било да су мушкарци или жене, у црном или у црнини, од прошлости се не живи, али се будућност не гради без сагледавања прошлости. Великодушност је од Бога дата. Немаром можемо само обесмислити чувену малајску изреку: „Дрво са јаким коренима смеје се олујама“. Зато с намером негујмо њено наравоученије.

 

Бранислав Јевтић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here