Бранислав Јевтић: EU(RO)TANAZIJA

Поделите:

 

Европска унија је одсвирала своје. Одавно зрела за архивирање, ето, дочекаће свој неславни крај. Овог пута неће им главе доћи никакав Гаврило, али из некаквог принципа, већ ће се смиловати да јој прекрати муке, а ко би други него земља неисцрпних визија. За такозвано убиство из милосрђа или еутаназију ко би позванији био од народа традиционално вичног, ако не и емотивно везаног за лапот. Просто да простије не може бити, на еуфонију само какофонијом; одгуслаћемо ми њима једну, али праву, лабудову песму.

Беовизија је успешно завршена. Извршиоци еуротаназије су одавно познати, само се чекао победник. Кореографи, стилисти, дизајнери, сценографи, промотери… на висини задатка, одрадили су посао као да су део креативног тима погребне службе „Дрнда“, под слоганом: Ваше је само да умрете, све остало је наша брига. Тоy Тоу – на растанку им казасмо само (да не буде забуне, нико при том није мислио на вањске нужнике, него на уобичајени европејски начин да се неком пожели срећа, најсличније нашем – сломи ногу – што је одвећ старомодно).

Старој дами је одзвонило. Зачетке идеје уједињавања разних територија, и још различитијих народа можемо претраживати до појаве првих живуљки обдарених свешћу. Од првог ударца коском о камен, када се произвео први музички тон намерно изазван људском руком (с тим што треба подвући да је људски глас најсавршенији музички инструмент) жеља да се, као у музици касније, створи хармонија тј. потпуни склад, никад није јењавала. Том утопијом конкретније почињу људи да се заносе у старом Риму, а најконкретније у Риму 1957. године када је настала, првобитно названа, Европска економска заједница. 1956. игром, или не, случаја, одржана је прва Евровизија у Швајцарској на којој је учествовало седам нација. Парадоксално, Италија ће иступити из тог музичког савеза, и деценијама диспаратно неговати такмичење, свима познато као Сан Ремо. Сувише препотентно с њихове стране, јер је музичка велесила такође почивала с ове стране Јадрана. С том разликом што би се наш фестивал могао евентуално назвати Сан Немо, што би у преводу могло значити: на свети никад. Но, то не умањује гласовитост овдашњих полубогова. За ову земљу се одвајкада говорило да, у чему год се такмичила, умире у лепоти. Зар би за егзекуторе Европе, изабрали неке тамо који, питај зашто, за Мис света шаљу само шкарт, или на Фудбалско првенство неке тамо Дасепрекрстајиће? Опрем добро! Ово је најраспеванија земља. Радници раде за бамбадава, али уз трештећу музику. Некада су исто чинили на радним акцијама, али искључиво уз хорско певање. Сада су ту разни уређаји за заглушивање. Од бубица из ајподова, телефона, па до митингашких надјачала. Неки ће пробати са теоријама завере да узбуњују народ. Фрљаће се психоделимичним изразима попут апел феномена, насмејане депресије, или да је, не дај боже, све то типична хистерија као резултат општег безнађа. Убеђиваће вас да су вам деца на странпутици. Да због општег незапослења, узори им посташе скаредне персоне. Изумеће и нови термин – имиџологија. Рећи ће да нас претварају у механичке лутке које ће испред екрана живети у заблуди да се и оне могу наћи на сцени, као и да истовремено могу и арбитрирати, и тиме се самозаваравати улогом Бога. Побринуће се да помислите и како све то кобно утиче на вашу децу. Наиме, од све наде да ће бити селектовани од стране неког жирија од толиких такмичења талената, уз протраћено време, ваше чедо ће зарадити само комплекс више вредности, ако не и застранити. Јер, забога милога, тиме што ће изгубити трему, само ће добити лажно самопоуздање, а доказ за то је што су, заправо, после толико уложеног труда и наде, враћени готово неспособни натраг. Без самопоштовања лако ће поклекнути пред идолопоклонством, и то погрешно усмереним. Угледаће се на селебритије, који су такође с исте земље узлетали, и за које их везује једино заједничка болест – селебритизам. Некада сатири с фрулама, а сада угледни продуценти и макро-картели, маркетиншке агенције и инструктори за певање на плејбек, изродиће Динчу, Булата, Дада, Расту, Карлеушу, Беквалчеву, Ђуса…

Пљување уз ветар је једина дисциплина која нам пристаје, рећи ће још злонамерници. Некада смо барем плагирали Турску, Грчку, Италију, Француску, Америку и Енглеску (Добро, де, и Азербејџан. Али, све су то белосветски шанери и шибицери вредни сваког поштовања, молићу.) Ако ћемо њима бити форензичари, онда морамо реконструисати и Арсенов Модерато кантабиле и Менделсонов опус за школарце итд. Ако изузмемо то што нас у Региону само кришом слушају (али фанатично), овде су увек добродошли сви, па чак и они који су имали директног учешћа у братоубилачким ратовима. Они пуне Арене, Маракане, клубове… Како остати равнодушан на толику љубав према музици оних гудача из 2cellos када за време извођења толико се уживе у композицију да изгледа као да су пред епи-нападом или, барем, у предоргазмичком стању порно дива из пионирских дана.

Ћорава су то посла, ко би сада одредио почетак, а некмоли крај турбо-фолку. Ко би се усудио Фахрети Јахић нешто спочитати, или, којим случајем, Милиграму, за све оне мелизме којима нас несебично обасипа. Нипошто. Лакше је уперити прстом у Сању Балканику или малога Марка Кона и обележити их као шићарџије. Тек да се не би фестивали сами од себе намештали, они веле да то неко мора бити да ради. Можда понекад и ти скептици имају право. Примерице, када је, наводно, Гоца Тржан сазнала да је непознати удварач закупио сва седишта за њен концерт, она се сва истопила. Међутим, ако то и није тачно, далеко важније је да се она нама одморишка за следећи напоран пројекат. Баш кога брига, рецитоваће, за ЕУ. Они маре само за евре. И, док год не порадимо на исконским стандардима уметности, биће нам функционална само једна, и то е(в)рогена зона.

Скептици, птице злослутнице, преко свега ће прећи. Острвиће се, не само на музичаре који уредно плаћају порез држави, већ и на најсавременија технолошка достигнућа. Тај фамозни autotune као кнедлу засталу у грлу никако да прогутају. Веле, пара слух, пријашније и милозвучније је слушати шкрипу креде по табли. Мушки вокал аутотјун модулира у трахеоезофагусни глас уз повремено њакање, а женски претвара у нешто као последицу напрасног скидања са музилице.

Занимљиво, неће им сметати то што смо земља са алармантним одливом мозгова, са разлогом! Музички образовани, или они на путу стицања диплома, млади, нам одлазе као у време највећих сеоба. Зашто би па остали, када је немогуће запослити се (што не важи за Екстра Нену, која је професорка на Музичкој академији!?) у било којој установи. Као врхунац, најпоразније од свега је што и када пожели неки наш држављанин да се врати после свршених студија у иностранству, то сигурно неће урадити. Разлог је једноставан, принципи, ти бесмислени принципи. За нострификовање дипломе треба вам мало богатство (док је тамо не само бесплатно, већ се сви стипендирају). Е, тада у нашим напаћеним душама из иностранства, наравно и сразложно се јавља протест, из принципа. Епилог томе излишно је описивати. „Деловање музике је много моћније и интензивније од деловања других уметности: јер оне говоре само о сенци, а ова о суштини.“ Артур Шопенхауер је овако срочио у књизи Свет као воља и представа.

Е, стога смо ми најприкладнији за егзекуторе нечега што је требало да буде хармонија. Ми, као грандовизионари, довољно је да допринесемо нешто од своје неартикулисаности, па можда некога и доведемо у ред. Ово није био дефетистички аутопортет једног антислухисте, нити пародија инспирисана Основима фонијатрије који нас подучавају да се прво мозак, а последње као резонатор пита глас. Ово је вапај наглас.

Бранислав Јевтић

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here