Branislav Jevtić: EU(RO)TANAZIJA

Podelite:

 

Evropska unija je odsvirala svoje. Odavno zrela za arhiviranje, eto, dočekaće svoj neslavni kraj. Ovog puta neće im glave doći nikakav Gavrilo, ali iz nekakvog principa, već će se smilovati da joj prekrati muke, a ko bi drugi nego zemlja neiscrpnih vizija. Za takozvano ubistvo iz milosrđa ili eutanaziju ko bi pozvaniji bio od naroda tradicionalno vičnog, ako ne i emotivno vezanog za lapot. Prosto da prostije ne može biti, na eufoniju samo kakofonijom; odguslaćemo mi njima jednu, ali pravu, labudovu pesmu.

Beovizija je uspešno završena. Izvršioci eurotanazije su odavno poznati, samo se čekao pobednik. Koreografi, stilisti, dizajneri, scenografi, promoteri… na visini zadatka, odradili su posao kao da su deo kreativnog tima pogrebne službe „Drnda“, pod sloganom: Vaše je samo da umrete, sve ostalo je naša briga. Toy Tou – na rastanku im kazasmo samo (da ne bude zabune, niko pri tom nije mislio na vanjske nužnike, nego na uobičajeni evropejski način da se nekom poželi sreća, najsličnije našem – slomi nogu – što je odveć staromodno).

Staroj dami je odzvonilo. Začetke ideje ujedinjavanja raznih teritorija, i još različitijih naroda možemo pretraživati do pojave prvih živuljki obdarenih svešću. Od prvog udarca koskom o kamen, kada se proizveo prvi muzički ton namerno izazvan ljudskom rukom (s tim što treba podvući da je ljudski glas najsavršeniji muzički instrument) želja da se, kao u muzici kasnije, stvori harmonija tj. potpuni sklad, nikad nije jenjavala. Tom utopijom konkretnije počinju ljudi da se zanose u starom Rimu, a najkonkretnije u Rimu 1957. godine kada je nastala, prvobitno nazvana, Evropska ekonomska zajednica. 1956. igrom, ili ne, slučaja, održana je prva Evrovizija u Švajcarskoj na kojoj je učestvovalo sedam nacija. Paradoksalno, Italija će istupiti iz tog muzičkog saveza, i decenijama disparatno negovati takmičenje, svima poznato kao San Remo. Suviše prepotentno s njihove strane, jer je muzička velesila takođe počivala s ove strane Jadrana. S tom razlikom što bi se naš festival mogao eventualno nazvati San Nemo, što bi u prevodu moglo značiti: na sveti nikad. No, to ne umanjuje glasovitost ovdašnjih polubogova. Za ovu zemlju se odvajkada govorilo da, u čemu god se takmičila, umire u lepoti. Zar bi za egzekutore Evrope, izabrali neke tamo koji, pitaj zašto, za Mis sveta šalju samo škart, ili na Fudbalsko prvenstvo neke tamo Daseprekrstajiće? Oprem dobro! Ovo je najraspevanija zemlja. Radnici rade za bambadava, ali uz trešteću muziku. Nekada su isto činili na radnim akcijama, ali isključivo uz horsko pevanje. Sada su tu razni uređaji za zaglušivanje. Od bubica iz ajpodova, telefona, pa do mitingaških nadjačala. Neki će probati sa teorijama zavere da uzbunjuju narod. Frljaće se psihodelimičnim izrazima poput apel fenomena, nasmejane depresije, ili da je, ne daj bože, sve to tipična histerija kao rezultat opšteg beznađa. Ubeđivaće vas da su vam deca na stranputici. Da zbog opšteg nezaposlenja, uzori im postaše skaredne persone. Izumeće i novi termin – imidžologija. Reći će da nas pretvaraju u mehaničke lutke koje će ispred ekrana živeti u zabludi da se i one mogu naći na sceni, kao i da istovremeno mogu i arbitrirati, i time se samozavaravati ulogom Boga. Pobrinuće se da pomislite i kako sve to kobno utiče na vašu decu. Naime, od sve nade da će biti selektovani od strane nekog žirija od tolikih takmičenja talenata, uz protraćeno vreme, vaše čedo će zaraditi samo kompleks više vrednosti, ako ne i zastraniti. Jer, zaboga miloga, time što će izgubiti tremu, samo će dobiti lažno samopouzdanje, a dokaz za to je što su, zapravo, posle toliko uloženog truda i nade, vraćeni gotovo nesposobni natrag. Bez samopoštovanja lako će pokleknuti pred idolopoklonstvom, i to pogrešno usmerenim. Ugledaće se na selebritije, koji su takođe s iste zemlje uzletali, i za koje ih vezuje jedino zajednička bolest – selebritizam. Nekada satiri s frulama, a sada ugledni producenti i makro-karteli, marketinške agencije i instruktori za pevanje na plejbek, izrodiće Dinču, Bulata, Dada, Rastu, Karleušu, Bekvalčevu, Đusa…

Pljuvanje uz vetar je jedina disciplina koja nam pristaje, reći će još zlonamernici. Nekada smo barem plagirali Tursku, Grčku, Italiju, Francusku, Ameriku i Englesku (Dobro, de, i Azerbejdžan. Ali, sve su to belosvetski šaneri i šibiceri vredni svakog poštovanja, moliću.) Ako ćemo njima biti forenzičari, onda moramo rekonstruisati i Arsenov Moderato kantabile i Mendelsonov opus za školarce itd. Ako izuzmemo to što nas u Regionu samo krišom slušaju (ali fanatično), ovde su uvek dobrodošli svi, pa čak i oni koji su imali direktnog učešća u bratoubilačkim ratovima. Oni pune Arene, Marakane, klubove… Kako ostati ravnodušan na toliku ljubav prema muzici onih gudača iz 2cellos kada za vreme izvođenja toliko se užive u kompoziciju da izgleda kao da su pred epi-napadom ili, barem, u predorgazmičkom stanju porno diva iz pionirskih dana.

Ćorava su to posla, ko bi sada odredio početak, a nekmoli kraj turbo-folku. Ko bi se usudio Fahreti Jahić nešto spočitati, ili, kojim slučajem, Miligramu, za sve one melizme kojima nas nesebično obasipa. Nipošto. Lakše je uperiti prstom u Sanju Balkaniku ili maloga Marka Kona i obeležiti ih kao šićardžije. Tek da se ne bi festivali sami od sebe nameštali, oni vele da to neko mora biti da radi. Možda ponekad i ti skeptici imaju pravo. Primerice, kada je, navodno, Goca Tržan saznala da je nepoznati udvarač zakupio sva sedišta za njen koncert, ona se sva istopila. Međutim, ako to i nije tačno, daleko važnije je da se ona nama odmoriška za sledeći naporan projekat. Baš koga briga, recitovaće, za EU. Oni mare samo za evre. I, dok god ne poradimo na iskonskim standardima umetnosti, biće nam funkcionalna samo jedna, i to e(v)rogena zona.

Skeptici, ptice zloslutnice, preko svega će preći. Ostrviće se, ne samo na muzičare koji uredno plaćaju porez državi, već i na najsavremenija tehnološka dostignuća. Taj famozni autotune kao knedlu zastalu u grlu nikako da progutaju. Vele, para sluh, prijašnije i milozvučnije je slušati škripu krede po tabli. Muški vokal autotjun modulira u traheoezofagusni glas uz povremeno njakanje, a ženski pretvara u nešto kao posledicu naprasnog skidanja sa muzilice.

Zanimljivo, neće im smetati to što smo zemlja sa alarmantnim odlivom mozgova, sa razlogom! Muzički obrazovani, ili oni na putu sticanja diploma, mladi, nam odlaze kao u vreme najvećih seoba. Zašto bi pa ostali, kada je nemoguće zaposliti se (što ne važi za Ekstra Nenu, koja je profesorka na Muzičkoj akademiji!?) u bilo kojoj ustanovi. Kao vrhunac, najporaznije od svega je što i kada poželi neki naš državljanin da se vrati posle svršenih studija u inostranstvu, to sigurno neće uraditi. Razlog je jednostavan, principi, ti besmisleni principi. Za nostrifikovanje diplome treba vam malo bogatstvo (dok je tamo ne samo besplatno, već se svi stipendiraju). E, tada u našim napaćenim dušama iz inostranstva, naravno i srazložno se javlja protest, iz principa. Epilog tome izlišno je opisivati. „Delovanje muzike je mnogo moćnije i intenzivnije od delovanja drugih umetnosti: jer one govore samo o senci, a ova o suštini.“ Artur Šopenhauer je ovako sročio u knjizi Svet kao volja i predstava.

E, stoga smo mi najprikladniji za egzekutore nečega što je trebalo da bude harmonija. Mi, kao grandovizionari, dovoljno je da doprinesemo nešto od svoje neartikulisanosti, pa možda nekoga i dovedemo u red. Ovo nije bio defetistički autoportet jednog antisluhiste, niti parodija inspirisana Osnovima fonijatrije koji nas podučavaju da se prvo mozak, a poslednje kao rezonator pita glas. Ovo je vapaj naglas.

Branislav Jevtić

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here